Срећа на ноћном сточићу

Ко не жели да буде срећан? Ко не жели да људи које воли буду срећни? Ко бар једном у животу није доживео тренутак среће, те провео године негујући носталгично сећање на тај моменат?

Срећа се појављује, заводи нас, омамљује, и потом одлази. Зато се трудимо да је сачувамо, бележећи све оне најсрећније тренутке да бисмо их сачували за себе, али и поделили са блиским и драгим људима. Овакав тип среће је пролазан и над њим немамо много контроле – заправо, контроле има само толико да нам таква срећа изгледа попут химере, уображења које траје између два несрећна тренутка.

Међутим, странице књиге Срећа на ноћном сточићу говоре о трајној срећи, о већој слободи и емоционалној стабилности и унутрашњем миру. Стога Алберто Симоне позива читаоце да заједно истраже суптилне и често невидљиве механизме које ми сами – и нико други – отежавамо, заборављајући да уживамо и да се радујемо свему ономе што испуњава наш живот и што га чини јединственим. А та радост се можда налази тик до нас – на нашем ноћном сточићу.

Потрага за срећом захтева рад и посвећеност, као и свака друга област. Од вас се очекује да уложите вољу и одлучност – па чак и да се повремено одрекнете нечега. Ипак, ваша мотивација и јасноћа ваших циљева помоћи ће вам у потрази. Да ли вам то звучи као изазов који вреди прихватити?

Ако желимо да говоримо о срећи, остављајући по страни наша стварна уверења, наравно да морамо да размислимо о ресурсима за које и не знамо да их поседујемо, и да схватимо да имамо у себи неопипљиве, трансцендентне и духовне димензије.