21. март 2024.21. мар 2024.

ЧЕТВРТ ВЕКА ОД ПОЧЕТКА НАТО АГРЕСИЈЕ

78 дана борбе и пркоса

Панике и страха није било ни у најтежим ситуацијама. Наше колеге су биле мртве. Зграда разрушена. Знали смо да смо то могли да будемо и ми. Сада када помислим на све, ипак је најјачи утисак заједништво које је било међу људима

Бомбардовање Савезне Републике Југославије почело је 24. марта пре 25 година. Шабац је неко време успевао да буде испод радара агресора. Нешто краће радару је одолевала НАТО авијација. Чувени амерички Ф-16 заорао је шуму на обронцима гранитног Цера, у атару Накучана. Прве бомбе на град су пале 18. маја, када је, око 14.00 часова гађано подручје око „Лазине“ школе. Напади су наредних дана учестали, мете су углавном били предајници радио и телевизијских станица на Церу и у Корману и Стари Град. Прва и једина жртва бомбардовања у Шапцу пала је 25. маја, када је поново гађано подручје у близини „Лазине“ школе, а од задобијених повреда преминуо је Живорад Ненадовић.

Упркос свему живот се настављао и под НАТО бомбама. Деца су се рађала, спортисти се такмичили, одлазило се на посао, а народ је пркос исказивао окупљањима на Новом мосту на Сави.

Преовладавао је пркос и понос бораца против НАТО агресора

Шабац на коридору прелета НАТО авијације
Пуковиник у пензији, начелник штаба 544. Моторизоване бригаде, Слободан М. Живановић каже да су припреме за одбрану од НАТО агресије почеле још у октобру, извлачењем наоружања, муниције, опреме и горива из касарни и магацина, или стручно – дисперзија на стотине тона убојних средстава. До марта је дислоцирано све сем једног тренажера за обуку, неисправног. Непријатеља су надмудривали и заваравали на различите начине, од укључивања електричних уређаја на ливадама и пропланцима, како би у њих погађале термо-навођене ракете, па до прављења макета авиона и артиљеријских оруђа, који су коришћени на исти начин. Са друге стране мокрим ћебадима прекривали су системе који емитују топлоту.

-Гађали су празну трпезарију, а агресорова злочиначка намера видела се у томе што је то учињено у 14.10, у време ручка, када су се надали да ће сва војска бити ту. Наш град је био на коридору прелета НАТО авијације са аеродрома Тузла и Авијано, а крстареће ракете су имале трајекторију преко Летњиковца ка Новом Сада и Београду. Отуда велики значај против ваздушне заштите наше моторизоване бригаде и града. Шабац је непосредно штитио ПВО дивизион којим је командовао потпуковник Брана Јеличић из састава 544 моторизоване бригаде, а шири рејон града и Мачву бранила је ракетна бригада ПВО којом је командовао пуковних Радоје Топаловић, присећа се Живановић.

Брзо у Накучане - по пилота
Бомбардер Ф-16 оборен је у ноћи 2. маја. Пуковник Живановић, те ноћи је са својим тимом био на командном месту на оперативном дежурству. Преко система обавештавања јављено је да је авион погођен у рејону Срема, а погодио га је исти дивизион који је већ оборио Ф-117 („невидљивог“).

-Знало се да ће погођени авион прелетети нашу територију. Линијом командовања, од оперативног центра Дринске дивизије наређено је да дејствујемо како бисмо га докрајчили. На Летњиковцу је добио погодак из наше „праге“, цевног система за против ваздушно дејство. Већ у Варни је вукао за собом „ватрену лопту“. Пилот се, у падајућем лету, катапултирао у Синошевићу. Авион се срушио у северозападном рејону села Накучани, у шуму Ждраловац. Пао је и распао се. Поред њега су пронађене и две неексплодиране ракете заривене у земљу. Шта је тражио то је и добио, истиче Живановић.

Милош Ивановић

После првог звука сирене осећала се неизвесност, али смо се брзо навикли на свакодневни “аларм“ . У сећању ми је највише остала посета месту пада Америчког Ф16, као и приче из Села Синошевић када су Американци евакуисали преживелог пилота у околини те олупине... Такође се радо сећам концерата и ината и пркоса који су наш народ и војска показали у одбрани наше земље...

Невенка Станојловић

Иако се на телевизији често говорило о бомбардовању нисам то озбиљно схватала све до момента када су се зачуле сирене. Тај период је био једна велика траума. Живели смо близу касарне која је бомбардована, пуцала су стакла на кућама. Бежали смо у подруме код комшија после сваке сирене за узбуну. Имали смо и пса који се крио заједно са нама. Најгоре је што су последице остале и након завршетка бомбардовања. Затровали су нам земљиште, воде, ваздух. Сигурна сам да је оволики пораст броја оболелих од карцинама, који сам и сама преживела, у директној вези са бомбама које су нам бацали.

Светислав Ђурић

Памтим звук сирена и неверицу да нам се то дешава у срцу Европе, мада је било гласина да ће нам се то десити. Све време сам био са својом породицом. Први дан смо сви отишли у подрум у скониште, они су ишли и касније ја више нисам. Сећам се и црних облака који су у једном тренутку долазили од Босне. Били су нестварни, никада ништа такво нисам видео и помислио сам да то није природна појава, него да су изазвани људском руком.

Драгана Крајнић

Моја породична кућа у Јеленчи има највећи подрум у комшилуку тако да су сви долазили код нас. Спавало је нас 10 не једном кревету. Смејали смо се током целе ноћи, правили палачинке и крофне на „смедеревцу“.

Зоран Теодоровић

Мобилисан сам у априлу. Ћерка је имала само две године, плашила се сирена и авиона. Био сам близу, у Богосавцу. Памтим да на почетку Шабац није био мета, али смо увек били у приправности и никада нисмо знали шта ће гађати. Дешавало се и повреда усред несмотрености, више него од стране непријатеља. Памтим и да се комшиница породила неколико дана по почетку бомбардовања, нестајало је струје и у болници, али се све добро завршило.

Убрзо је стигла и наредба да се изврши потрага и пилот ухвати жив. Међутим, његови саборци пронашли су га пре југословенске војске и мештана. Колико је пилот потпуковник Дејвид Голдфејн био битан говори и податак да је касније унапређен у чин генерала и главног човека Ратног ваздухопловства САД. Те ноћи га је тражила група за спасавање од око 40 авиона, међу којима је било 10 ловачких авиона Ф-16, 4 авиона А10 (бомбардера), 8 хеликоптера апача, 2 авиона за спасавање и авио цистерна за допуњавање горива у ваздуху. Пилот је на себи имао одашиљач који је слао сигнале где се налази, чиме је био у знатној предности.

-Ноћ је била ведра, али паклена. Од неких 2.00 до 4.45 трајала је потрага и „лудовање“ Натоваца на нашем небу. Апач који је био у обезбеђењу авиона за спасавање испалио је рафал упозорења по крововима кућа, а на асфалту је нађено око 200 митраљеских чаура, сећа се Живановић.

Тог јутра је наша потера на њиви пронашла падобран, катапултирано седиште, кацигу, пиштољ и крваву рукавицу.

Из тих дана пуковник Живановић као најзахтевније памти непрекидно премештање команде и јединица, које је морало да се ради ноћу. Цистерне са горивом крили су по напуштеним зградама и хангарима.

-Наглашавам да је морал војске био за сваку похвалу. Преовладавао је пркос и понос бораца против НАТО агресора. Старешински кадар испољио је велику бригу да се сачува људство и техника. Панике и страха није било ни у најтежим ситуацијама. Не могу да прежалим срушену зграду касарне коју су подигли Обреновићи грађене крајем 19. века, у касарни „Мика Митровић“,. Ту је била коњичка јединица, тзв. касарна „Два лава“, каже Живановић.

Одакле сви беже ја трчим да снимам
Међу онима који у ванредним ситуацијама раде више него обично јесу новинари. Запослени у дописништву РТС-а у Шапцу кажу да су током бомбардовања практично били мобилисани. Спавали су и јели на послу, чекали нови задатак, а све време су знали да су означени као „легитимне мете“. Бранимир Цветковић, Вера Митровић Кулачин и Љиљана Петровић неки су од запослених који су радили током бомбардовања.

Одакле су сви бежали ја сам трчао да то снимим

-Вече када је почело бомбардовање главни уредник ме је позвао да се јавим на посао. Трчао сам од куће, био је мрак, а струја је била искључена. Ноћи сам проводио на послу, снимао сам авионе, ракете, локаторе који падају око града... Најпотреснији снимци су били они из склоништа где су углавном биле мајке са децом. Неки од таквих мојих снимака емитовао је СНН, ББС. Први драматичнији моменат био је када је оборен авион који је пао у Буђановцима. Изнад Шапца је била заглушујућа бука, мислили смо да гађају нас. Дуже од месец дана Шабац није нападнут и народ се опустио, излазили су, шетали су током узбуне. Касније су бомбардоване обе касарне, напади су се дешавали уторком, што је вероватно било случајно, али многи су веровали да је то неко правило. Репетитори на Церу и у Корману су гађани више пута. Одакле су сви бежали ја сам трчао да то снимим. Породице смо оставили код куће. Више смо били на послу него сада. Када узмем камеру ја сам други човек. То је мој посао, не снимамо само лепе приче и градска дешавања, прича сниматељ Бранимир Цветковић.

Као једну од најстрашнијих ноћи у животима, а не само током бомбардовања, запослени у дописништву описују ноћ када је погођена њихова зграда у Београду, а 16 њихових колега изгубило животе. Како није било мобилних телефона, за догађај су сазнали као и сви други, путем телевизије.

-Наше колеге су биле мртве. Зграда разрушена. Знали смо да смо то могли да будемо и ми, кажу у шабачком РТС-у.

Иако је испод зграде „Гласа Подриња“, где се налазе просторије дописништва, постоји склониште, оно је било намењено грађанима, док су запослени из зграде ишли у склониште у зграду вртића.

Били смо као једно
Бебе су се рађале и под бомбама, а породилиште је радило колико-толико нормално. Бабица Љубица Илић из овог периода највише памти страх, али и блискост свих. Како су се плашили да због детонација не попуцају прозори, а стакло повреди породиље, након сваког звучног сигнала за ваздушну опасност кревети су измештани у ходник.

Сви смо били као једно и запослени и породиље. Доста деце се тада родило, више него што се рађа сада

-Најгоре је било када је бомбардована касарна. Породилиште је на тој страни и од детонација се све тресло. Мислили смо да ће поиспадати сви штокови прозора. Породиље које су имале царски рез су поскакале. Налет адреналина је био огроман. Сећам се да смо се сви својих породица и деце сетили тек када се све завршило. Слушали смо да су гађали болнице и питали се да ли и нас то чека. Биле су рестрикције па смо радили под агрегатима, којима се дешавало да искоче. Само ретки су имали мобилне телефоне, а догађало се да је централа преоптерећена и да не можемо да позовемо своје куће, доктори који су имали мобилне су нам давали своје. Сви смо били као једно и запослени и породиље. Оне су желеле да нам помажу када гурамо кревете у ходник. Доста деце се тада родило, више него што се рађа сада. Добро памтим и када је објављено да је бомбраровање завршено. Била је општа еуфорија, радовање. Када сам дошла кући комшије су испред зграде пекле роштиљ, деца су трчала около. Сада када помислим на све, ипак је најјачи утисак заједништво које је било међу људима, каже бабица Љубица.

М.М.

Инфо

Берза

78 дана борбе и пркоса

Актуелно

Остале вести

Најновији број