Неуморне у идејама, понете срцем, охрабрене лепотом жене су ткале, везле, плеле, кукичале и шиле срцем, у осами или у друштву, на веранди или крај ватре, поносне на чаролију прстију кроз које се љубав изливала
Некада је било тешко замислити српску домаћинску кућу без снежнобелог, испегланог, или уштирканог миљеа на малом столу у дневној соби, витринама са кристалом, порцеланом и керамиком. Ипак, најлепше и највредније у колекцији домаћице имало је посебно место, ТВ пријемник. Телевизор у кући, као прозор у свет, окупљао је породицу, а хеклано миље поносно, деценијама осликавало умеће домаћице. Када је нестало са трона, тешко је рећи, а када је постало омиљено можемо прецизирати.
Фото: "Глас Подриња"
-Кукичање је у Европи постало популарно у 19. веку, па самим тим и код нас. У руралним крајевима Србије, до средине 20. века, све што је било потребно за живот породице производило се у самом селу, а жена je обављала послове везане за домаћинство и велики део времена проводила израђујући текстилне предмете и одећу за своју породицу. За израду тканина је користила конопљу, лан, вуну, а послове око производње и прераде влакана углавном је обављала сама – каже кустос етнлог-антрополог Народног музеја у Шапцу Александра Јовановић, ауторка изложбе „Петља, по петља, успомена“ о некада популарној техници израде и украшавања предмета и напомиње да је процес израде био веома сложен, а подражумевао је учешће свих женских чланова породице. Девојчице су веома рано биле рано обучаване вештини плетења, хеклања, веза.
Баш је добра ова мустра Узорке за рад, осносно мустре, како их најчешће називају, жене су размењивале током дружења. Различите културе и поднебља утицала су на ручне радове. Тај утицај најбоље се види анализом предмета из Етнолошке збирке Народног музеја у Шапцу. -Етнолошка збирка Народног музеја у Шапцу однедавно има колекцију предмета рађених техником кукичања која садржи 120 предмета (одевних и за декорацију ентеријера) израђених у другој половини 20. века, када је кукичање доживело своју експанзију међу женским ручним радовима на простору бивше СФРЈ. Највећи број ових предмета Музеју су даровали Љиљана Станковић и Градимир Миликић из Београда. Збирка сведочи о прошлим временима животу људи у Мачви, Поцерини и Посавотамнави, те представља вредно сведочанство прошлости.
-Било је потребно много труда и времена, почев од обраде земље на којој се сејао лан или конопљa преко чувања и шишања оваца, до припреме пређе да би се дошло до финалног производа. Добијене пређе су користиле и за кукичање чипке којом су декорисале одевне и текстилне предмете коришћене у домаћинству. У таквим условима девојчице су врло рано, наслеђујући традицију својих мајки и бака, обучаване разним техникама ручног рада, па и кукичања, како би на време спремиле девојачку спрему за удају. У сеоским подручјима кукичање је било заступљено као техника израде и украшавања текстилних предмета, а као материјал се користила углавном вуна. Декорација кукичана вуном може се видети на многобројним примерцима чарапа и назувака, на ивицама бошчи и прегача, а чипка рађена концем краси ивице рукава женских кошуља, скута, пешкира и постељног рубља (јастучница, чаршафа и јорганских навлака)– додаје Александра и напомиње да су у градским срединама најчешће декоративни предмети били популарни.
Фото: "Глас Подриња"
-Столњаци, миљеа, шустикле, завесе, креветски прекривачи и постељно рубље су били украшени. То су познате шустикле које су у Србији биле веома популарне од средине до краја 20. века. Осим декоративне функције, шустикле и практичну улогу у заштити намештаја од дрвета од огреботина, а понекад су коришћене за декорацију и заштиту наслона и рукохвата фотеља или кревета од масноћа косе и руку.
Обавезни часови за девојке у школама Кустос етнлог-антрополог Народног музеја у Шапцу Александра Јовановић каже да су популаризацији ручних радова допринели и обавезни часови у школама за девојке. Наравно, подучавале су их жене.
Фото: "Глас Подриња"
-Девојчице су училе женски ручни рад (ткање, плетење, кукичање, вез и шивење) којем су их обучавале учитељице вештина, односно учитељице женског рада. Истовремено, оснивају се многа женска друштва са школама за девојчице које имају за циљ да их обуче разним врстама ручног рада дајући им истовремено и потребно васпитање. На тај начин су се оспособљавале да саме раде и стичу средства за живот. У овим школама девојчице су училе плетење, рад с кукицом, шарени вез и ткање платна разбојем, шивење белог рубља руком и шивење белог рубља и хаљина машином. Ученице су заједно са учитељицама сваке године спремале велику изложбу женских радова – појашњава наша саговорница и напомиње да је након завршетка Првог светског рата са овом праксом прекинуто, те да се у међуратном периоду, тачније 1926. године, уводи посебан предмет под називом ручни рад. Новина је била да он није био искључиво намењен девојчицама, већ и дечацима. Ипак до експанзије ручних радова долази са појавом женских магазина.
Изложбу под називом„Петља по петља,успомена“ кустоса етнлог-антрополог Народног музеја у Шапцу Александре Јовановић можете погледати до 12. априла у Медијатеци Народног музеја у Шапцу
-После Другог светског рата у школске програме у Југославији, уместо женског ручног рада, уведен је предмет Основи домаћинства у оквиру кога су ученици, између осталог, упознавани и са основама женског ручног рада. До раних шездесетих година 20. века, поново је оживело занимање жена за ручне радове. Популарности кукичања код нас допринели су и женски часописи Жена и свет” (пре Другог светског рата). Практична жена”, „Базар”. “Нада” (после рата) који су објављивали шеме мустре за кукичање. Осамдесетих искључиво женским ручним радом, па и кукичањем. година прошлог века издавани су и часописи чија се тематика бавила искључиво женским ручним радом.
Фото: "Глас Подриња"
Баш је добра ова мустра Узорке за рад, осносно мустре, како их најчешће називају, жене су размењивале током дружења. Различите културе и поднебља утицала су на ручне радове. Тај утицај најбоље се види анализом предмета из Етнолошке збирке Народног музеја у Шапцу.
-Етнолошка збирка Народног музеја у Шапцу однедавно има колекцију предмета рађених техником кукичања која садржи 120 предмета (одевних и за декорацију ентеријера) израђених у другој половини 20. века, када је кукичање доживело своју експанзију међу женским ручним радовима на простору бивше СФРЈ. Највећи број ових предмета Музеју су даровали Љиљана Станковић и Градимир Миликић из Београда. Збирка сведочи о прошлим временима животу људи у Мачви, Поцерини и Посавотамнави, те представља вредно сведочанство прошлости.
Фото: "Глас Подриња"
Повратак на велика врата Иако је са доласком новог миленијума хеклање полако падало у заборав, малобројне жене сачувале су вештину, а брендови високе моде на велика врата вратили су ручни рад. Предмети као из бакине шкирње постали су must have (неизоставни) за трендсетерке широм света.
Фото: "Глас Подриња"
-Кукичање, као и свака друга врста примењене уметности, непрестано се развија упијајући искуство уметничког стваралаштва различитих култура и времена. Оно се константно обогаћује модерним материјалима и новим орнаментима стварајући ексклузивну одећу, модне додатке и разне корисне и потребне ствари. И управо тако се претвара у фасцинантну уметност која спаја време давнашње са савременим, баш као и успомене кроз различите меморабилије. Од петље до успомене је корак исписан временом које не нарушава лепоту кукичаног ни умешност плетиља, које су се попут Аријадне нитима играле да пронађу излаз из једноличја свакодневнице. Неуморне у идејама, понете срцем, охрабрене лепотом, ткале су, везле, плеле, кукичале и шиле срцем, у осами или у друштву, на веранди или крај ватре, поносне на чаролију прстију кроз које се љубав изливала.
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
