Инфо

Берза

  • aero 1.699 ▼ -0,06%
  • dinnpb 3.425 ▼ -1,67%
  • dnos 1.257 ▼ -5,49%
  • enhl 735 ⚫ 0,00%
  • gfom 220 ▲ 48,65%
  • ikrb 40 ▲ 21,21%
  • kmbn 2.057 ▼ -2,05%
  • kmbnpb 681 ▲ 0,15%
  • kopb 4.800 ⚫ 0,00%
  • mtlc 2.040 ▲ 0,05%
  • niis 686 ▼ -1,01%
  • pdcl 10.360 ▼ -0,10%
  • rso17154 101,94 ▲ 1,16%
  • sjks 2.300 ▲ 0,04%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
(22. фебруар 2018.)
ДОКТОР ПРАВНИХ НАУКА МИОДРАГ А. ЈОВАНОВИЋ

ЖУТА КУЋА ТЕ ЧЕКА

ЖУТА КУЋА ТЕ ЧЕКА
Иако је више од половине живота провео у Београду, где има завидну академску каријеру, проф. др Миодраг А. Јовановић и даље се осећа Шапчанином и то са поносом истиче. Његове асоцијације на родни град су Металопластика, Мачва, Стари звуци и Цицварићи, „неки велики Шапчани, попут Душка Ковачевића и неки познати, попут Стеве Зеца у чију су кафану моји родитељи одлазили с пријатељима“, Хор 66 девојака, шабачки вашар, Стари град... Од кад су му родитељи умрли, долази у Табановић, у родитељску кућу супруге Вање, али обавезно наврати у свој Шабац да се сусретне са драгим пријатељима које пут није одвео из родног града.
- Памтим две слике из раног детињства. Прва је двориште дедине и бабине куће у улици Војводе Мишића и ја који шутирам лопту у дрвену гаражу, наглас набрајајући чувену мађарску фудбалску „лаку коњицу“ из педесетих – од Грошича, преко Божика и Будаиа, до Хидегкутија, Пушкаша и Цибора“. Друга је фонтана у Великом парку, надомак куће у којој сам одрастао, изнад некадашње Планике – сцена опевана у песми “У парковима”.
Када се породица Јовановић преселила у прву зграду која је подигнута у насељу Тркалиште, пошао је у основну школу „Селе Јовановић“, где је упознао „своје људе“, са којима и данас другује. Био је то разред „одликаша“. Под вођством наставника, „чувеног Вите Хаса“, шесторо њих из разреда ишло је осамдесет шесте године на Републичко такмичење из физике. Но, „нису им били страни ни разноразни облици проблематичног понашања“.
- Због разних неподопштина (укључујући и ноћни упад у школу и крађу дневника), били смо прва генерација којој је забрањен одлазак на традиционалну екскурзију “осмака”. Незадовољство том одлуком исказали смо вишедневним бојкотом наставе и различитим перформансима у школском дворишту.
Иако је у основној било „много наставника који су својом преданошћу и посвећеношћу развијали различите таленте и способности ученика“, издваја сусрет са Иваном Глишићем, „једном од уметничких икона Шапца“. У књизи „Деца старог Бакуњина“ , коју је Глишић уредио као “антологију алтернативне поезије”, појавила се његова прва штампана песма.
С обзиром да је то била последња генерација Шуваровог система усмереног образовања, сви су „мање-више у пакету завршили у Медицинској школи, а након тога се раштркали којекуда“. Иако је већина Миодраговог друштва отишла у Гимназију, он је уписао правно-биротехнички смер у Економској школи.
- Биле су то предивне две године које је по много чему обележило учешће у школској представи“ Романов и Ђулијета“ (адаптација Питера Јустинова), у којој сам глумио америчког амбасадора. Иако те године нисмо победили на међушколском такмичењу, у сећању ми је остало признање за глумачку ролу вечери коју ми је доделио наш бард, Цане Фирауновић, као и потоња екскурзија до Перућца.
У Економској је уређивао школски лист, што га је „понукало да размишља о новинарству као животном позиву“. Кафић „Цепелин“, „место бучне музике и рокенрол весеља“, уходане рутине у којима су „свим срцем уживали“, обележио је његове средњошколске године. У то време, настао је први бенд „Бунт“, „који је радио обраде познатих ствари, али у помало нестандардним поставама (бубањ, клавијатура, глас)“. Тако је „заролана та прича са музиком“ која је, пар година касније, кулминирала оснивањем бенда „Ништа али логопеди“.
- Ништа али логопеди настали су случајно, као колатерална штета једног пијаног поподнева на градској штрафти, где смо у некадашњем Здрављаку испијали шприцере. Шабачки огранак СПО-а организовао је неку врсту гитаријаде у Дому синдиката и тако смо се, Саша Стојановић (Мали Џоја) и ја, пријавили под тим сулудим именом, а да нисмо имали ни групу, ни песме. Знали смо само да желимо оригиналан звук са хармоником. Некако смо успели да скрпимо екипу за ту свирку и, поред неколико обрада, на том концерту је одсвирана наша прва песма Даддy, даддy. Све после тога је мање-више познато, Гитаријада у Зајечару и награда публике, први албум Ad-hoc klića (Л.В.О. 1994), концерти широм Србије, други студијски албум Васпостављање (ИТММ, 1996) и распад крајем деведесет осме, када смо отишли куд који – неки у војску, други у Америку... Пре неких годину дана, два пута смо наступали, на прослави педесетог рођендана нашег бубњара Кроке у Шабачком позоришту и на новогодишњем концерту Николе Врањковића, у београдском Дому омладине. Од тада „претимо“ великим камбеком..
Иако је размишљао о журналистици, његов добар пријатељ и потоњи цимер у Студењаку, Ненад Терзић, „преломио га је“ кад му је послао брошуру за упис на Правни факлутет са посветом “Жута кућа те чека..” Из данашње перспективе, „те речи имају готово пророчку тежину“. И тако је,„без неког претерано јаког разлога“, почео да студира права, али му је од старта добро ишло.
- У мени је брзо сазрело уверење да бављење праксом није нешто у чему бих желео да се окушам. Било је то, истина, гадно доба хиперинфлације, које је са собом носило одсуство сваке извесности и животне перспективе. Неки од мојих најбољих другара су тих година боговски зарађивали од шверца цигарета и неретко сам, викендима, долазио да на пијаци на Живинарнику продајем ту робу и тако попуним свој скромни студенски буџет. У то доба ми се чинило да ми је суђено да се вратим у родни град и водим чичину кафаницу „Барбадоре“, која је била одмах поред камичке чесме. Ипак, испоставило се да моји професори са правнотеоријских предмета имају другачије планове за мене и тако сам се првог јуна деведесет пете запослио на Правном факултету Универзитета у Београду као асистент-приправник на предмету Увод у право.
Иако је од прве године студија учествовао у свим опозиционим и грађанским протестима, „9. март, па теразијска чесма деведест прве, студентски протести, па Видовдански сабор деведесет друге“, успео је да дипломира у року, са просечном оценом 9,79. Пред крај студија открио је склоност ка правнонаучном раду и себе у потпуности пронашао у професији. Посебно изазован био му је рад са студентима. Међутим, отишао је на служење војног рока деведесет девете, што је значило „учешће у рату“.
- Три месеца сам провео у шуми надомак Београда,правећи се да ратујем са невидљивим НАТО бомбардерима који су, заправо, располагали нашим животима. То време овековечено је у мојој првој збирци песама, ратном дневнику у стиху „Ви, бедни одвратни цивили“ (ЛОМ, Београд, 2000).
Када се вратио на факултет, магистрирао је у новембру 1999. са темом Антрополошки корени права. Три године касније, докторирао је, а наслов тезе био је Колективна права у мултикултурним заједницама. Након тога, „ствари су се одвијале неком мање-више стандардном академском динамиком“, 2008. изабран је за ванредног, а 2013. за редовног професора Правног факултета Универзитета у Београду.
- Сада, када сам много старији, не бих бежао од бављења праксом, али и то искуство било би ми важно једино да бих обогатио свој правнотеоријски поглед, јер улога сваке теорије, па и оне правне, јесте да осветли и освести праксу и понуди јој неке увиде који ће јој помоћи да се боље сналази. Заинтересованост за правну праксу, а поготово за квалитетан рад правосуђа, демонстрирам активним учешћем у струковним удружењима, попут Центра за правосудна истраживања. С друге стране, прилично рано сам схватио да је заједница правних теоретичара у Србији изразито мала и да пуна афирмација мог правнонаучног рада захтева искорак на глобалну академску позорницу. За мене је био велики изазов да, из мале средине, покушам да прокрчим пут и учиним свој рад научно релевантним на међународном нивоу.
Намеравао је да, колико год је то могуће, постави Правни факултет у Београду на правнотеоријску мапу света. Тај посао започео је у периоду обављања функције продекана за науку (2004-2009) и од тада су на Правном факултету гостовали готово сви најзначајнији правни теоретичари и филозофи, како из англо-саксонског, тако и из европско-континенталног круга аутора. Том мисијом се сада бави и Српско удружење за правну и социјалну филозофију, којим тренутно председава.
- Не верујем да било који кредо или мото може да, на језгровит начин, сажме све што је потребно да би се неко успешно кретао кроз живот. Иако сам јединац, најважнија животна лекција коју дугујем својим родитељима, Аци Мули и Мири, јесте то што су ме од малих ногу охрабривали да се осамосталим и да, радећи током летњих распуста, научим да вреднујем зарађени динар. Иако рад, труд и упорност каткада нису јемство успеха, поготово, нажалост, не у Србији, без њих истинског успеха у животу нема. Ту исту животну филозофију покушавам да усадим и својим ћеркама – Наталији (14) и Љубици (9).
„Музика је од малих ногу играла огромну улогу у мом животу. Спавао сам са касетофоном поред уха и музиком која је целу ноћ свирала. У оно време, када није било пуно радио-станица, имао сам у једном распореду часова убележене све музичке емисије које су седмично емитовале рок музику. Пошто нисам имао старију браћу ни сестре, на мој иницијални музички укус је у великој мери утицало друштво у првој згради на Тркалишту. Старији момци су ваљали плоче из Лондона и слушао се, углавном, тврђи рок звук, па сам тако у неком тренутку направио своју верзију Монопола у којој су најскупље позиције биле намењене албумима група као што су Girlschool и Judas Priest (смех). У шеснаестој, решио сам да се потпуно и студиозно посветим проучавању историје рока, кренуо сам са раним педесетим, па надаље... И дан-данас слушам најразличитије жанрове музике и трудим се да будем у току, али преферирам соул, фанк и р’н’б. То се најбоље види по миксевима музике које правим и постављам на Midžcloud-у и позивам читаоце да „запрате“ Логопеда (смех).“

Миодраг А. Јовановић рођен је 21. јула 1971. године у Шапцу, где је завршио основну и средњу школу. Правни факултет уписао је 1990. и завршио у року (1994).
На Правном факултету ради од 1995. године на предмету Увод у право. Данас изводи наставу и на опционом курсу Мањинска права, као и на последипломским студијама. У статусу је редовног професора. Објавио је више од педесет радова у монографијама и свим значајнијим домаћим часописима из области правне теорије и политичке филозофије и више од четрдесет радова у иностраним часописима и зборницима радова. Био је предавач по позиву на универзитетима у САД, Канади, Кини, Шпанији, Швајцарској, Немачкој, Аустрији, Пољској, Мађарској, Хрватској.
Најзначајније књиге: Цоллецтиве Ригхтс, Цамбридге Университy Пресс, 2012; Constitutionalizing Secession in Federalized States: A Procedural Approach, Eleven, Utrecht, 2007; Federalism and Decentralisation in Eastern Europe: Betnjeen Transition and Secession (са Слободаном Самарџићем), Institut du Fédéralisme, Fribourg/LIT Verlag, Zurich and Vienna, 2007. Међу књигама које је самостално или у сарадњи уредио су: Право на образложену судску пресуду – Пракса Европског суда за људска права (аутори Бојан Спаић и Горан Дајовић), Подгорица, 2016; Constitutional Revienj and Democracy, Eleven, Utrecht, 2015; (са Бојаном Спаићем), Jurisprudence and Political Philosophy in the 21st Century: Reassessing Legacies, Peter Lang, Frankfurt, 2012; (са Иваном Крстић), Human Rights Today – 60 Years of the Universal Declaration, Eleven, Utrecht, 2010; Колективна права и позитивна дискриминација у уставноправном систему Републике Србије, Службени гласник и Правни факултет, Београд, 2009.
Od 2004. do 2009. godine obavljao je dužnost prodekana za nauku Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Urednik je edicije Democracy and Ruleof Lanj izdavačke kuće Eleven Publishers International iz Holandije. Član je međunarodnog uređivačkog odbora časopisa Estudios de Deusto Lanj Revienj (Španija), Acta Juridica Hungarica (Mađarska), kao i Lisbon Lanj Revienj (Revista da Faculdade de Direito da Universidade de Lisboa) (Portugal). Predsednik je Srpskog udruženja za pravnu i socijalnu filozofiju. Član je Uprave Srpskog udruženja za ustavno pravo i potpredsednik Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS). Koupravnik je Centra za konstitucionalizam Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Član je Međuodeljenskog odbora za proučavanje ljudskih i manjinskih prava Srpske akademije nauka i umetnosti. Stipendista je prestižne Aleksandar fon Humbolt Fondacije. Dobitnik jeBrandon Research Fellonjshipza 2016. godinu, koju dodeljuje Lauterpacht Centre for International Lanj (University of Cambridge).
М.Филиповић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa