Berza

  • aero 830 ▼ -1,19%
  • coka 10.000 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 4.000 ▲ 7,93%
  • hmbg 750 ▲ 12,61%
  • impl 3.350 ▲ 4,33%
  • kmbn 3.200 ⚫ 0,00%
  • niis 685 ▲ 0,29%
  • puue 156 ▼ -3,11%
  • rmbg 29 ▲ 16,00%
  • stup 5.904 ▼ -0,05%
(22. februar 2018.)
DOKTOR PRAVNIH NAUKA MIODRAG A. JOVANOVIĆ

ŽUTA KUĆA TE ČEKA

ŽUTA KUĆA TE ČEKA
Iako je više od polovine života proveo u Beogradu, gde ima zavidnu akademsku karijeru, prof. dr Miodrag A. Jovanović i dalje se oseća Šapčaninom i to sa ponosom ističe. Njegove asocijacije na rodni grad su Metaloplastika, Mačva, Stari zvuci i Cicvarići, „neki veliki Šapčani, poput Duška Kovačevića i neki poznati, poput Steve Zeca u čiju su kafanu moji roditelji odlazili s prijateljima“, Hor 66 devojaka, šabački vašar, Stari grad... Od kad su mu roditelji umrli, dolazi u Tabanović, u roditeljsku kuću supruge Vanje, ali obavezno navrati u svoj Šabac da se susretne sa dragim prijateljima koje put nije odveo iz rodnog grada.
- Pamtim dve slike iz ranog detinjstva. Prva je dvorište dedine i babine kuće u ulici Vojvode Mišića i ja koji šutiram loptu u drvenu garažu, naglas nabrajajući čuvenu mađarsku fudbalsku „laku konjicu“ iz pedesetih – od Grošiča, preko Božika i Budaia, do Hidegkutija, Puškaša i Cibora“. Druga je fontana u Velikom parku, nadomak kuće u kojoj sam odrastao, iznad nekadašnje Planike – scena opevana u pesmi “U parkovima”.
Kada se porodica Jovanović preselila u prvu zgradu koja je podignuta u naselju Trkalište, pošao je u osnovnu školu „Sele Jovanović“, gde je upoznao „svoje ljude“, sa kojima i danas druguje. Bio je to razred „odlikaša“. Pod vođstvom nastavnika, „čuvenog Vite Hasa“, šestoro njih iz razreda išlo je osamdeset šeste godine na Republičko takmičenje iz fizike. No, „nisu im bili strani ni raznorazni oblici problematičnog ponašanja“.
- Zbog raznih nepodopština (uključujući i noćni upad u školu i krađu dnevnika), bili smo prva generacija kojoj je zabranjen odlazak na tradicionalnu ekskurziju “osmaka”. Nezadovoljstvo tom odlukom iskazali smo višednevnim bojkotom nastave i različitim performansima u školskom dvorištu.
Iako je u osnovnoj bilo „mnogo nastavnika koji su svojom predanošću i posvećenošću razvijali različite talente i sposobnosti učenika“, izdvaja susret sa Ivanom Glišićem, „jednom od umetničkih ikona Šapca“. U knjizi „Deca starog Bakunjina“ , koju je Glišić uredio kao “antologiju alternativne poezije”, pojavila se njegova prva štampana pesma.
S obzirom da je to bila poslednja generacija Šuvarovog sistema usmerenog obrazovanja, svi su „manje-više u paketu završili u Medicinskoj školi, a nakon toga se raštrkali kojekuda“. Iako je većina Miodragovog društva otišla u Gimnaziju, on je upisao pravno-birotehnički smer u Ekonomskoj školi.
- Bile su to predivne dve godine koje je po mnogo čemu obeležilo učešće u školskoj predstavi“ Romanov i Đulijeta“ (adaptacija Pitera Justinova), u kojoj sam glumio američkog ambasadora. Iako te godine nismo pobedili na međuškolskom takmičenju, u sećanju mi je ostalo priznanje za glumačku rolu večeri koju mi je dodelio naš bard, Cane Firaunović, kao i potonja ekskurzija do Perućca.
U Ekonomskoj je uređivao školski list, što ga je „ponukalo da razmišlja o novinarstvu kao životnom pozivu“. Kafić „Cepelin“, „mesto bučne muzike i rokenrol veselja“, uhodane rutine u kojima su „svim srcem uživali“, obeležio je njegove srednjoškolske godine. U to vreme, nastao je prvi bend „Bunt“, „koji je radio obrade poznatih stvari, ali u pomalo nestandardnim postavama (bubanj, klavijatura, glas)“. Tako je „zarolana ta priča sa muzikom“ koja je, par godina kasnije, kulminirala osnivanjem benda „Ništa ali logopedi“.
- Ništa ali logopedi nastali su slučajno, kao kolateralna šteta jednog pijanog popodneva na gradskoj štrafti, gde smo u nekadašnjem Zdravljaku ispijali špricere. Šabački ogranak SPO-a organizovao je neku vrstu gitarijade u Domu sindikata i tako smo se, Saša Stojanović (Mali Džoja) i ja, prijavili pod tim suludim imenom, a da nismo imali ni grupu, ni pesme. Znali smo samo da želimo originalan zvuk sa harmonikom. Nekako smo uspeli da skrpimo ekipu za tu svirku i, pored nekoliko obrada, na tom koncertu je odsvirana naša prva pesma Daddy, daddy. Sve posle toga je manje-više poznato, Gitarijada u Zaječaru i nagrada publike, prvi album Ad-hoc klića (L.V.O. 1994), koncerti širom Srbije, drugi studijski album Vaspostavljanje (ITMM, 1996) i raspad krajem devedeset osme, kada smo otišli kud koji – neki u vojsku, drugi u Ameriku... Pre nekih godinu dana, dva puta smo nastupali, na proslavi pedesetog rođendana našeg bubnjara Kroke u Šabačkom pozorištu i na novogodišnjem koncertu Nikole Vranjkovića, u beogradskom Domu omladine. Od tada „pretimo“ velikim kambekom..
Iako je razmišljao o žurnalistici, njegov dobar prijatelj i potonji cimer u Studenjaku, Nenad Terzić, „prelomio ga je“ kad mu je poslao brošuru za upis na Pravni faklutet sa posvetom “Žuta kuća te čeka..” Iz današnje perspektive, „te reči imaju gotovo proročku težinu“. I tako je,„bez nekog preterano jakog razloga“, počeo da studira prava, ali mu je od starta dobro išlo.
- U meni je brzo sazrelo uverenje da bavljenje praksom nije nešto u čemu bih želeo da se okušam. Bilo je to, istina, gadno doba hiperinflacije, koje je sa sobom nosilo odsustvo svake izvesnosti i životne perspektive. Neki od mojih najboljih drugara su tih godina bogovski zarađivali od šverca cigareta i neretko sam, vikendima, dolazio da na pijaci na Živinarniku prodajem tu robu i tako popunim svoj skromni studenski budžet. U to doba mi se činilo da mi je suđeno da se vratim u rodni grad i vodim čičinu kafanicu „Barbadore“, koja je bila odmah pored kamičke česme. Ipak, ispostavilo se da moji profesori sa pravnoteorijskih predmeta imaju drugačije planove za mene i tako sam se prvog juna devedeset pete zaposlio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu kao asistent-pripravnik na predmetu Uvod u pravo.
Iako je od prve godine studija učestvovao u svim opozicionim i građanskim protestima, „9. mart, pa terazijska česma devedest prve, studentski protesti, pa Vidovdanski sabor devedeset druge“, uspeo je da diplomira u roku, sa prosečnom ocenom 9,79. Pred kraj studija otkrio je sklonost ka pravnonaučnom radu i sebe u potpunosti pronašao u profesiji. Posebno izazovan bio mu je rad sa studentima. Međutim, otišao je na služenje vojnog roka devedeset devete, što je značilo „učešće u ratu“.
- Tri meseca sam proveo u šumi nadomak Beograda,praveći se da ratujem sa nevidljivim NATO bombarderima koji su, zapravo, raspolagali našim životima. To vreme ovekovečeno je u mojoj prvoj zbirci pesama, ratnom dnevniku u stihu „Vi, bedni odvratni civili“ (LOM, Beograd, 2000).
Kada se vratio na fakultet, magistrirao je u novembru 1999. sa temom Antropološki koreni prava. Tri godine kasnije, doktorirao je, a naslov teze bio je Kolektivna prava u multikulturnim zajednicama. Nakon toga, „stvari su se odvijale nekom manje-više standardnom akademskom dinamikom“, 2008. izabran je za vanrednog, a 2013. za redovnog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
- Sada, kada sam mnogo stariji, ne bih bežao od bavljenja praksom, ali i to iskustvo bilo bi mi važno jedino da bih obogatio svoj pravnoteorijski pogled, jer uloga svake teorije, pa i one pravne, jeste da osvetli i osvesti praksu i ponudi joj neke uvide koji će joj pomoći da se bolje snalazi. Zainteresovanost za pravnu praksu, a pogotovo za kvalitetan rad pravosuđa, demonstriram aktivnim učešćem u strukovnim udruženjima, poput Centra za pravosudna istraživanja. S druge strane, prilično rano sam shvatio da je zajednica pravnih teoretičara u Srbiji izrazito mala i da puna afirmacija mog pravnonaučnog rada zahteva iskorak na globalnu akademsku pozornicu. Za mene je bio veliki izazov da, iz male sredine, pokušam da prokrčim put i učinim svoj rad naučno relevantnim na međunarodnom nivou.
Nameravao je da, koliko god je to moguće, postavi Pravni fakultet u Beogradu na pravnoteorijsku mapu sveta. Taj posao započeo je u periodu obavljanja funkcije prodekana za nauku (2004-2009) i od tada su na Pravnom fakultetu gostovali gotovo svi najznačajniji pravni teoretičari i filozofi, kako iz anglo-saksonskog, tako i iz evropsko-kontinentalnog kruga autora. Tom misijom se sada bavi i Srpsko udruženje za pravnu i socijalnu filozofiju, kojim trenutno predsedava.
- Ne verujem da bilo koji kredo ili moto može da, na jezgrovit način, sažme sve što je potrebno da bi se neko uspešno kretao kroz život. Iako sam jedinac, najvažnija životna lekcija koju dugujem svojim roditeljima, Aci Muli i Miri, jeste to što su me od malih nogu ohrabrivali da se osamostalim i da, radeći tokom letnjih raspusta, naučim da vrednujem zarađeni dinar. Iako rad, trud i upornost katkada nisu jemstvo uspeha, pogotovo, nažalost, ne u Srbiji, bez njih istinskog uspeha u životu nema. Tu istu životnu filozofiju pokušavam da usadim i svojim ćerkama – Nataliji (14) i Ljubici (9).
„Muzika je od malih nogu igrala ogromnu ulogu u mom životu. Spavao sam sa kasetofonom pored uha i muzikom koja je celu noć svirala. U ono vreme, kada nije bilo puno radio-stanica, imao sam u jednom rasporedu časova ubeležene sve muzičke emisije koje su sedmično emitovale rok muziku. Pošto nisam imao stariju braću ni sestre, na moj inicijalni muzički ukus je u velikoj meri uticalo društvo u prvoj zgradi na Trkalištu. Stariji momci su valjali ploče iz Londona i slušao se, uglavnom, tvrđi rok zvuk, pa sam tako u nekom trenutku napravio svoju verziju Monopola u kojoj su najskuplje pozicije bile namenjene albumima grupa kao što su Girlschool i Judas Priest (smeh). U šesnaestoj, rešio sam da se potpuno i studiozno posvetim proučavanju istorije roka, krenuo sam sa ranim pedesetim, pa nadalje... I dan-danas slušam najrazličitije žanrove muzike i trudim se da budem u toku, ali preferiram soul, fank i r’n’b. To se najbolje vidi po miksevima muzike koje pravim i postavljam na Midžcloud-u i pozivam čitaoce da „zaprate“ Logopeda (smeh).“

Miodrag A. Jovanović rođen je 21. jula 1971. godine u Šapcu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Pravni fakultet upisao je 1990. i završio u roku (1994).
Na Pravnom fakultetu radi od 1995. godine na predmetu Uvod u pravo. Danas izvodi nastavu i na opcionom kursu Manjinska prava, kao i na poslediplomskim studijama. U statusu je redovnog profesora. Objavio je više od pedeset radova u monografijama i svim značajnijim domaćim časopisima iz oblasti pravne teorije i političke filozofije i više od četrdeset radova u inostranim časopisima i zbornicima radova. Bio je predavač po pozivu na univerzitetima u SAD, Kanadi, Kini, Španiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji, Poljskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj.
Najznačajnije knjige: Collective Rights, Cambridge University Press, 2012; Constitutionalizing Secession in Federalized States: A Procedural Approach, Eleven, Utrecht, 2007; Federalism and Decentralisation in Eastern Europe: Betnjeen Transition and Secession (sa Slobodanom Samardžićem), Institut du Fédéralisme, Fribourg/LIT Verlag, Zurich and Vienna, 2007. Među knjigama koje je samostalno ili u saradnji uredio su: Pravo na obrazloženu sudsku presudu – Praksa Evropskog suda za ljudska prava (autori Bojan Spaić i Goran Dajović), Podgorica, 2016; Constitutional Revienj and Democracy, Eleven, Utrecht, 2015; (sa Bojanom Spaićem), Jurisprudence and Political Philosophy in the 21st Century: Reassessing Legacies, Peter Lang, Frankfurt, 2012; (sa Ivanom Krstić), Human Rights Today – 60 Years of the Universal Declaration, Eleven, Utrecht, 2010; Kolektivna prava i pozitivna diskriminacija u ustavnopravnom sistemu Republike Srbije, Službeni glasnik i Pravni fakultet, Beograd, 2009.
Od 2004. do 2009. godine obavljao je dužnost prodekana za nauku Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Urednik je edicije Democracy and Ruleof Lanj izdavačke kuće Eleven Publishers International iz Holandije. Član je međunarodnog uređivačkog odbora časopisa Estudios de Deusto Lanj Revienj (Španija), Acta Juridica Hungarica (Mađarska), kao i Lisbon Lanj Revienj (Revista da Faculdade de Direito da Universidade de Lisboa) (Portugal). Predsednik je Srpskog udruženja za pravnu i socijalnu filozofiju. Član je Uprave Srpskog udruženja za ustavno pravo i potpredsednik Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS). Koupravnik je Centra za konstitucionalizam Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Član je Međuodeljenskog odbora za proučavanje ljudskih i manjinskih prava Srpske akademije nauka i umetnosti. Stipendista je prestižne Aleksandar fon Humbolt Fondacije. Dobitnik jeBrandon Research Fellonjshipza 2016. godinu, koju dodeljuje Lauterpacht Centre for International Lanj (University of Cambridge).
M.Filipović

Najnoviji broj

22. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa