Gluma je igra života

Gluma je igra u kojoj uživam. Igra sa određenim pravilima koje poštujemo. Budi maštu i vodi nas u svet čarolije, kaže za „Glas Podrinja“ mlada dramska umetnica Vanja Pavlović, koja je nedavno tumačila lik Ane Frank u istoimenoj predstavi Šabačkog pozorišta.
Prve glumačke korake načinila je na sceni gradskog teatra kada je ponesena izvedbom, hrabro, sa dečjim entuzijazmom, stupila na pozornicu, iznedivši prisutne, skoro sve, osim majke kojoj je pozorište bilo nešto posebno, nalik životu. Razumela je „poziv“ scene čak i u vremenu kada je pojam umetnosti bio daleko od svesti deteta.
-Mama je veliki zaljubljenik u dramsku umetnost, tako da je bilo sasvim očekivano da ću sa njom ići da gledam predstave. To je bio neki naš ritual. Neočekivano za dete, pažljivo sam posmatrala dešavanja na pozornici. Jednom prilikom, kada sam imala možda tri godine, izašla sam na scenu i ponosno rekla „Od sada ću biti ovde sa vama i glumiti“. Dobila sam apaluz za nastup i tako je sve počelo. Sa pet godina bila sam deo Nezavisne dramske asocijacije „Veselo majmunče“ Ljubiše Barovića i Slobodna Petranovića - Šarca. U njihovoj sekciji sam stasala, a kasnije je došla UMS škola za talente, gde sam bila mali maneken, dečji novinar. Posebno su mi drage “Priče iz Beo zoo vrta” sa Vukom Bojovićem. To su sve lepe uspomene iz detinjstva.
Zahvaljujući nadarenosti za scensku i dramsku umetnost Vanja je dobila stipendiju Srednje škole Artimedia. U tom trenutku to je bila čast, ostvarenje snova, ali i velika odgovornost za mlado biće.
- Sada kada sagledam odlazak u Beograd, shvatam da je to bilo hrabro i pomalo „ludo“. Živela sam na relaciji Šabac - Beograd, što za tinejdžerku nije jednostavno. Ipak, bez razumevanja i podrške porodice ne bih uspela. Trud i posvećenost su mi bile vodilje. Mada, ponekad je potrebno da se stvari „poklope“. U školi sam pohađala dramski smer. U trećoj godini škola je organizovala prezentacije različitih fakulteta kako bismo se informisali o mogućnostima za dalje usavršavanje. Profesor Bobo Đurović je održao zanimljivu prezentaciju što me je podstaklo da odem na prijemni, iako nisam planirala, tako da sam se pripremala svega dve nedelje. Nisam očekivala da ću biti primljena, čak ni roditeljima nisam rekla da ću pokušati, samo su sestre znale tu tajnu. Kada sam dospela na listu primljenih, tada sam obavestila majku i oca.
Nakon završetka osnovnih studija sledi povratak u rodni grad, saradnja sa Mladenom Ognjanovićem u grupi „Vitez“ i kako mlada glumica kaže najlepši deo posla, predstave za decu.
- Deci je najteže izmamiti osmeh, ali i najveće zadovoljstvo kada uspete u tome. Iskreni su, osete da li ste i vi prema njima iskreni, onome što radite, i ono što je najvažnije da li ste iskreni prema sebi. Nedavno su organizovani Drugi dani „Veselog majmunčeta“. Igrala sam u predstavi „Carevo novo odelo“ i podsetila se detinjstva. Reakcije mališana, saradnju sa kolegama od kojih sam naučila osnove glume najbolja su nagrada.
Za završni ispit prve godine master studija na Fakultetu savremenih umetnosti, Vanja je uz podršku direktorke Šabačkog pozorišta Minje Bogavac odabrala lik Ane Frank.
-Pozorište je nešto u čemu uživam i kada sam tamo osećam se kao kod kuće, posebno u Šabačkom. Bila mi je čast što su razumeli moju želju da master predstava bude na sceni gradskog teatra. Koliko sam se radovala, toliko sam osećala veću odgovornost. Direktorka Minja Bogavac je predložila da tumačim lik Ane Frank. Zajedno smo istraživale, čitale dnevnik, analizirale, a zatim je okupila tim. Moram da istaknem da mi je rediteljka Jelena Bogavac davala odlične savete kako bih bolje razumela lik. Vodila sam idejom da je Ana u vreme rata bila dete. Mislim da to često zaboravljamo. Nismo svesni da je imala samo 11 godina kada progon Jevreja počeo, kao ni to da da je u samo 20 kvadrata prostora dve godine živela sa osam ljudi, i delila sve. Ana nas je podsetila na slobodu, ljubav, poštovanje i pobedu života nad smrću. Možda zvuči kao kliše, ali uživati u svakom trenutku i slobodi je dragocenost.
Uz posvećenost dramskoj umetnosti, bavi se i pedagoškim radom, podučavajući mlade naraštaje veštinama igre na daskama koje život znače.
-Radim kao pedagog u školi za talente, gde predajem glumu, scenski pokret i igre, a angažovana sam i kao urednik emisije za najmlađe na jednoj od nacionalnih televizija. Kao što zaboravljamo da je Ana bila dete, tako potisnemo i svoje detinjstvo, sećanje na doba kada je sve bilo jednostavnije, lakše. Rad sa decom mi pomaže da održim to (o)sećanje „budnosti“. Sa njima maštam i stalno učim.
Fakultet joj je doneo formalno obrazovanje, ali za nemirni, radoznali umetnički duh to su samo smernice koje „mora“ da sledi u neprekidnom, večnom procesu učenja i usavršavanja.
-Za mladog glumca važno je da bude strpljiv, uporan i konstantno unapređuje svoja znanja, veštine, neguje svoj duh i telo, i ima vere u ono što radi. Gluma nije samo puko kazivanje teksta, ozbiljan tim i rad stoje iza svake predstave. Publika vidi finalni „proizvod“, ali pripreme koje prethode svemu su ozbiljnije. Dikcija, scenski pokret, svaki element izvedbe je samo delić mozaika. Iako sam se dugo profesionalno bavila gimnastikom tek tokom studija uz profesorku otkrila sam čari scenskog pokreta, ali i moć koju on poseduje. Vreme koje provedemo na fakultetu je posebno, ali nisam sigurna da uvek znamo kako da sagledamo prednosti studentskog doba. Kada se to poglavlje zatvori, tek tada „počinje“ pravi život i dolaze izazovi.
U traganju za sopstvom nailazimo na prepreke, prolazimo kroz nezgodne momente, a kada smo na ispitu karaktera, izazvane su vera, istrajnost i želja.
- Upornost i vera su ključ uspeha. Ponekad ne iskoristimo svoj potencijal na pravi način, zbog toga je istrajnost važna u svim segmentima života, ne samo profesionalno. Rad u pozorištu je blagodet, posebno kada igrate sa velikim glumcima koji su vam ranije bili mentori. Kada ste na sceni to je nešto drugačije, posebno, tada nismo samo mi glumci važni. Postoji odgovornost prema liku koji tumačimo, kolegama, ali i da se ta „živa“ emocija prenese, izazove reakciju. Naravno da bude uspona i padova, ali sve je to deo života. Često analiziram svoj rad, kritikujem, testiram granice, ali uz podršku najbližih vešto balansiram.
Gluma je poziv koji prožima sve pore bića, ali kao i svi, tako i glumci čeznu za momentima kada nisu neki lik, kada su svoji i tragaju za mirom.
- Mir pronalazim u prirodi pored reke uz knjigu. Podeliću jednu malu tajnu. Nekada volim da posmatram ljude, da pokušam da dokučim njihove živote, ličnosti. Naravno, ne mogu znati koliko sam uspešna u toj analizi, ali suština je u samom procesu i traganju, mašti - kaže Vanja Pavlović za kraj razgovora uz zagonetni osmeh.

Vanja Pavlović rođena je 1995 godine u Šapcu. Završila je Srednju školu “Artimedia“ odsek - dramski smer, “Akademiju lepih umetnosti i multimedija” odsek - audio-vizuelni umetnik (glumac), prvu godinu master studija na “Fakultetu savremenih umetnosti“. Učestvovala je u brojnim umetničkim projektima, filmovima (“Mi možemo sve”, “Devojka iz grada”, “Marioneta”, RTS seriji “Zaboravljeni umovi Srbije“, „Urgentni centar“), predstavama („Biti ili ne biti“, „Srpska drama”, „Zona Zamfirova”, „Putujuće pozorište Šopalović”, „Antigona”, „Kralj majmun”, „Roda i žaba”,“Labudovo jezero”, „Čarobna frula”, „Školo moja pređi na drugoga”, „Nas dva klovna”, „Hajde da se igramo!”, „Hotel San” „Biblišina ringeraja”, „Šapčanke”, „Carevo novo odelo”, „Novogodovštine“, „Ana Frank“). Glavni je instruktor u dramskom radu sa decom u školi za talente “UMS” i urednik dečjeg programa na televiziji Pink kids.