Jovanjski mraz

Studeni januara su bile tema mnogih priča i nekad i sad. Istini za volju nekada to behu stvarnosti priče sada tek predanja i tek poneka zima da zavredi mraz koji prlji, kako seljani vole reći, Jovanjski mraz. Tako narod zbori.
Nekada ciča zima od koje su klenovi i brestovi ko prangija pucali u šumama i šumarcima do one svevremene da se voda iz čaše bačena uvis do pada na zemlju ledila. Brojne su i ljubavne storije, što znane, što neznane gde se velika ljubav u noćima oko Jovanjdana i sa najtežim završetkom u legendu pretočila . Ima i onih sa srećnim krajem poput lokalne u Posavotamnavi da je kršni momak preko zaleđene Save utekao preko od razbesnelog oca koji je opet u narednim letima posle svadbe unučad dugo ljuljao na kolenima. Zvuči bajkovito da im se u trenu svima ni imena nije mogao setiti. Kako je narod umeo reći svaka kuća je imala i devojaka za dobre kuće ali i momaka da ostanu na imanju, stupe u vojnu službu ili se opredele za crkvenu službu ili da ode u monahe . I po deset i više čeljadi .
Sada je neko vreme drugo i skoro proleće u Jovanjdanu, po narodski, ne sluti previše dobroga. I na poljima pod zasadom, i na oranju i među stokom. Beli pokrivač toliko priželjkivan samo je sanak pusti. Vele bar zasad a dodaju kad omaši Jovanjdan, kada mu se može nadati. Sve u strahu i plašeći se poplava i ostalih nedaća koje dolaze iza toplih zimskih dana. A trpi sve pa i zdravlje koje nikad tvrde seljani nije bilo na tanjoj niti. O ašik pričama ni reči a rijaliti stražarenja ili što vele šereti reći, prijaliti bdenje od jutra do sutra ugasiše život i druženja u selima Rijaliti ili kako ga već zvali i te neke društvene mreže udaljiše nas na puškomet.
E sad držeći se narodne da je istina uvek na pola puta biće da je dece ko nekad desetak malo mnogo ali ni da jedno do dvoje posao ne čine potpunim .
A koliko su dani oko Jovanjdana bili bitni za život i sela i nekad nevelikih varoši svedoči vreme kada je Sveti Sava Savu ili odleđavao ili zaleđavao i kada se sankama sa zapregom išlo preko, preko reke .
Od trka konjima do svih nestašluka mlađarije sve se eto pretočilo u poneki sneg, ako ga i bude, i grejanje na istini za volju zubatom suncu.
I tu nas zateče neobična priča po predanju. Otac na samrti uputi sina neženju da potraži snahu i unuke mu izrode. Dobar, pošten domaćin. Sin to uradi i po Jovanjskom mrazu ugrabi djevu te se kuća napuni dečjom grajom. Sve se ledilo sem ukaza od Gospoda, besedili stari Solunci .
Sad opet poneka svadba i tek pokoja beba iako zovom tradicije Bogu hvaleći broj se lagano uvećava. Srbin je drvo ogromna korena i trajati i pored svih nedaća itekako ume .
Hrabri podatak da sve više mladih ostaje na selu. Pogotovu iz sela bližih gradu a uz osavremenjavanja proizvodnje eto i berićeta da kapu nakrive. Tu im zima i dani sa snegom i do preko metra ali i vedri dani bez snega ne smetaju. A selo koliko god teško opstaje i nove generacije daje.
A prasak drveća oko Jovanjdana zameni petarda i poneki pucanj što iz tradicionalnog oružja što iz tandžare ostale od Solunaca ili što bi stari rekli samo nek je na veselje.
Dani oko Jovanjdana svedoče i o svatovskim kolonama u sankama i rumenih snaha i kršnih mladoženja. I sada ih ima ali samo ih voze mašine sa mnoštvo konja.
Isti je samo Jovanjski mraz ma kakav bio. Tradiciji se u zube ne gleda.