Dušin kutak

Činjenica je da su ljudi puni predrasuda kada je u pitanju nešto što je izvan „mejnstrima“. Pošto su predrasude prisutne u svim segmentima društva, ima ih i kada je u pitanju homeopatija, iako se ova metoda lečenja primenjuje već dvesta godina. U ovom Kutku farmaceut Dušica Nikolić govori o predrasudama u vezi sa homeopatijom i pojašnjava šta ona zapravo jeste.

Mogli bismo zajedno
Da je homeopatija placebo, da li je bezbedna u primeni, može li da leči sve bolesti, da li je neka vrsta herbalizma, ili vakcina, da li je misteriozna i nenaučna, suprotna verskim ubeđenjima... samo su neka od pitanja koja su mi postavljana proteklih jedanaest godina. Mišljenja sam da na svako pitanje treba odgovoriti sa najvećim strpljenjem, ali sam uvek neprijatno iznenađena kada ih postavljaju lekari i medicinski radnici. Tada se zapitam da li se iza njihovog smeška, kada izgovaraju reč placebo, krije nešto više od puke neobaveštenosti. Shvatam da ljudi ne prihvataju ono čiji učinak ne poznaju, ili su imali negativno iskustvo i ne žele da ga ponove. Na poslednjem skupu lekara, pitala sam da li je neko od prisutnih probao bilo koji homeopatski lek i dobila negativan odgovor. Ne mogu, a da se ne zapitam, zašto ne bi oba načina lečenja primenili kod bolesti kojima nijedna terapija ne može u potpunosti da pomogne...

Svako ima svoj homeopatski lek
Što se tiče placeba, nije zgoreg znati, da se određeni procenat dejstva svakog preparata objašnjava placebo efektom. Čak se navodi i postojanje placebo receptora, dakle, receptora nečega što ne postoji, ili na koje sve može da deluje. Drugim rečima, placebo je vera u izlečenje. Tokom dvesta godina primene homeopatskog lečenja, dokazano je da nije o tome reč. Dramatični pozitivni efekti u teškim bolestima, primena na deci i životinjama, koji ne podležu sugestiji, isključuje taj efekat. Takođe, navode se istraživanja dvostruko slepom probom koja se vrše na nekim klinikama. Ta metoda podrazumeva da, ni bolesnik ni lekar, ne znaju kome je dat lek, a kome neutralna supstanca. To bi bilo u redu da je moguće primeniti jedan isti lek za svakog pacijenta ali, ko je bilo šta pročitao o homeopatiji, zna da je u osnovi individualizacija lečenja. Dakle, svako ima svoju konstitutivnu kombinaciju, na dva različita čoveka sa istim simptomima ne možemo primeniti isti lek.
Homeopatija ima jasno postavljene principe rada i praćenje efekata koji se nisu menjali od početka, jasnu hipotezu kako se primenjuju i ispituju lekovi, kao i tehnologiju izrade preparata. Opisana je u nacionalnim farmakopejama. Ne postoje tajni postupci, sastojci ni recepti. Jedina razlika je u činjenici da se postulat homeopatije upravlja isključivo prema bolesniku. Sve to se uči kroz petogodišnju edukaciju, a danas se može dokazati kroz oglede iz kvantne medicine. Doziranje je individualno, jer efekat ne daje veličina doze, nego interval doziranja što znači da čestim uzimanjem leka pojačavamo njegov efekat.

Da li je homeopatija lek za sve?
S obzirom da ne postoji nijedan univerzalni metod ni lek za sve bolesti (panacea), to se odnosi i na homeopatiju. Ova metoda može mnogo da zameri herbalizmu, posebno dugotrajnoj primeni biljaka sa medicinskim dejstvom, odsustvu pravog ispitivanja dejstva, kombinacije lekova itd. Odgovora ima mnogo, kao i Nevernih Toma, kojima preporučujem da probaju homeopatski lek u slučaju povišene temperature, udarca ili uboja, bolnih stanja ili dijareje. Jedino tako mogu shvatiti zašto je ovaj način lečenja drugi u svetu (posle kineske tradicionalne medicine) i ima sve više sledbenika, onih koji nisu našli adekvatno rešenje za svoje tegobe u zvaničnoj medicini.
Uzimanje anamneze: Da bismo došli do konstitutivnog leka, koji je za svakog drugačiji, tražimo različite tipove ličnosti kod dece i odraslih i pronalazimo načine na koje ćemo savladati emocionalne teškoće koje su kamen spoticanja u lečenju somatskih problema. Najkraće, homeopatija nas uči kako da se vratimo uravnoteženom životu koji vodi do ljubavi prema sebi samom, zdravlju i postojanju.
Ne mogu, a da ne pomenem, da sam imala sreću da me u osnove homeopatije uvede najveći poznavalac ove nauke na našim prostorima dr Miloš Popović, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji je, zahvaljujući svojoj reputaciji, uspeo da postavi homeopatsku sekciju kao zvaničnu komparativnu granu medicine.

POČECI HOMEOPATIJE
Istorija medicine počinje Hipokratom, koji je u 5 veku p.n.e. zapisao da se bolest može lečiti na dva načina, suprotnim sredstvom i sredstvom koje u organizmu izaziva isti efekat kao sama bolest. Tokom istorije, lekari su se opredeljivali za jedan od ova dva načina lečenja sa promenljivim uspehom. Galen je zauzeo stav o suprotnim sredstvima za lečenje tako da je druga metoda postepeno zanemarena. Posle mnogo godina, sredinom 18. veka, rodio se radoznali dečak u porodici industrijalaca koji su proizvodili porcelan. Trebalo je da nastavi porodičnu tradiciju i preuzme fabriku, ali je izabrao drugačije. S obzirom da je bio poznavalac šest jezika (i starogrčki između ostalih), pred njim se otvarao potpuno novi svet. Znatiželju su mu budili tekstovi o lečenju na drugi način, izazivanjem simptoma koji su slični bolesti koju bi trebalo lečiti. S obzirom da su tada ljudi imali loše iskustvo sa medicinom, jer se lečenje svodilo na davanje sredstava za čišćenje, ili puštanje krvi pomoću pijavica, nije čudo što se mladi čovek zainteresovao za takvo štivo. Samuel Haneman (Samuel Hahnemann), kao mladi lekar i hemičar, počeo je da proučava lekovito dejstvo kore kinina koja se koristila za lečenje malarije. Interesantno je da je prvi lek, čije je dejstvo spoznao tako što ga je primenio na sebi, bio predmet mnogih rasprava o lečenju korona virusa. Nakon ovog eksperimenta, sa saradnicima je proučio nekoliko hiljada lekova, detaljno zabeležio i napravio prvu knjigu o lekovitom dejstvu biljaka i načinima na koje se mogu primeniti u lečenju bolesti. Ogromni uspesi, koje je postizao u lečenju, učinili su da postane slavni lekar sa odličnim rezultatima i u lečenju kuge, koja je harala u to doba. Kada je u pitanju priprema lekova, uveo je nove načine spravljanja pojedinih supstrata. Sve je postavio na nivo dokazive nauke. Najvažnije je da je došao do zaključka da nema napretka u lečenju, ako se ne spozna, da je čovek jedinstvo tela, duše uma i da se ne može lečiti deo izdvojen iz celine. Napisao je mnogo knjiga i sve ih objedinio u jednu „Organon“, koja je osnov budućim naraštajima i najvažnija knjiga o homeopatiji. Ona je naš bukvar i farmakopeja, kojoj se uvek vraćamo, i nalazimo rešenje ukoliko zalutamo zbog načina na koji funkcioniše homeopatija - uzimanje anamneze i priprema lekova.