Bard scene, gospodin umetnik

Ljubomir Ljubiša Jovanović, velikan srpske pozorišne scene, rođen je u Šapcu, 1. oktobra 1908. godine. Otac Milan je u “Mali Pariz” došao da izuči terzijski zanat, a majka Jelena je odrasla u imućnoj građanskoj trgovačkoj porodici Teodorović u Vukovaru. Njihov kratak brak krunisan je brojnim potomstvom, ali je ubrzo prekinut i Jelena/Jelka je ostala udovica sa 27 godina. Kao mlada samohrana majka težila je da deci obezbedi egzistenciju.

Prvi svetski rat se ostavio je dubok trag u sećanju Ljubiše Jovanovića. Kao dete bio je svedok stradanja svojih sugrađana u porti šabačke crkve, a potom i učesnik izgnanstva u Vrnjačku Banju sa majkom, braćom/sestrama. Povratak u razrušeni rodni grad doneo je i druge promene u životu mladog bića. Mesto stanovanja se menjalo, ali je ostajalo u okvirima Šapca. Majka Jelka je posedovala skromnu duvandžinicu u glavnoj ulici po završetku rata. Život je tekao svojim tokom dok putujući teatar nije jednu od svojih izvedbi Zulejke, robinje bosanske, 1922. godine, imao u gradu na obali Save. Možda ne najupečatljivije pozorišno ostvarenje, ali svakako je nosilo posebnu čar za budućeg dramskog umetnika, tada tek osnovca i budućeg đaka Učiteljske škole. Porodične i materijalne prilike su diktirale izbor. Bilo je neophodno osigurati sigurnu i izvesnu egzistenciju. No, nadarenost ka umetnosti nije mirovala. U srednjoj školi profesori su zapazili njegov dar i sklonost ka govorništu. Pri Šabačkoj gimnaziji je, 1923. godine, osnovan Pozorišni odsek, u čijem radu su učestvovali i učenici Učiteljske škole. Počev od 1925. godine, u rad Pozorišnog odseka “Dobrica Milutinović” priključio se i Ljubiša Jovanović. Daroviti mladić imao je dve velike ljubavi, sport i glumu. Tokom odrastanja pokušao je da pomiri naizgled suprotstavljene strasti, fudbal i umetnost.
U vreme kada je trebalo da odigra svoju prvu ulogu u Pozorišnom odseku - Savu Savića u Nušićevoj „Protekciji“ FK Mačva je igrala utakmicu u Nišu. Uveren da će na vreme stići na izvedbu, Ljubiša je tajno otputovao u Niš kako bi bio deo tima, ali ga u toj nameri prekida profesor, poslat od strane direktora Gimnazije, i vraća u Šabac. Predstojeći period pokušavao je da balansira između dve pasije. Ipak, draž sveta umetnosti zauvek je opčinila mladog Ljubišu. Uz angažovanja u đačkom pozorištu, učestvovao u predstavama gostujućih. Bio je partner Dobrice Milutinovića, Žanke Stokić i Mihaila Kovačevića, za koga je rekao da je “bio boem sa velikom kulturom, u prvom redu pozorišnom”.
Po sticanju diplome Učiteljske škole, Ljubiša se zaputio u Beograd. Poneo je i “diplomu” Pozorišnog odseka “Dobrica Milutinović”, i ponosno pokucao na vrata Narodnog pozorišta.
Ipak, stvari se nisu odvijale onako kako očekivao. Uspešno je prošao audiciju, ali umesto ugovora o stalnom angažmanu, ponuđen mu je samo ugovor o honorarnom radu. “Pristao sam na honorar od 15 dinara po predstavi - reći će Ljubiša; bio je to prvi koji sam dobio u svojoj glumačkoj karijeri.” Potom je usledio dodatni angažman u Akademskom pozorištu imao je priliku da radi sa Rašom Plaovićem, gostuje u Domu kulture na Senjaku sa Milanom Ćokovićem, a sa Žankom Stokić u Šapcu. Ipak, nakon nekoliko beogradskih meseci odlučuje da sve napusti i ode na usavršavanje u inostranstvo. Bila je to životna avantura sa verom u uspeh. Ljubiša prvo odlazi u Prag, a potom u Berlin. Direktor Praškog pozorišta mu obezbeđuje stalnu abonentsku kartu za posećivanje pozorišnih predstava i časova glume kod poznate glumice i pedagoga Ane Sukankove. Posle nekoliko meseci, prelazi u Berlin gde radi kao učitelj, ali ne odustaje od glume. Ipak, krhko zdravlje primoralo je glumca da se vrati u Beograd, ali ubrzo putovanje nastavlja. Milutin Čekić, novi intendant Narodnog kazališta u Zagrebu, dolazi u Beograd da pronađe mladog glumca koji nedostaje pozorišnom ansamblu. Izbor je pao na Ljubišu i u Zgrebu ostaje do aprila 1940. godine, kada se vraća u Narodno pozorište. Povremena putovanja u Zagreb nisu bila uslovljena isključivo ugledom koji je tamo stekao, nego i simpatijama prema Miri Baum-Sanjin koja mu postaje supruga naredne godine. Drugi svetski rat pokrenuo je lavinu događaja i zauvek promenio sudbine miliona ljudi u svetu. Sukob je doneo neizvesnost, a porodični lomovi, neprijateljstva i kontroverze obeležile su ratne godine.
Ipak, umetnost je odagnala sve nedoumice i talenat Ljubiše Jovanovića, transformacije na „daskama koje život znače“ ostaju upamćene, zabeležene u kolektivnom kutku stvaralaštva, bez obzira na različita tumačenja, neslaganja, i poglede na sve(t). Ako će lepota spasiti svet, umetnost će sigurno nadživeti sve, kao iskra i svedok postojanja božanskog dara u smrtnicima.
Mladom glumicom Sonjom Hlebš, Ljubiša se oženio 11. decembra 1951. godine. Sonja je poticala iz vrlo ugledne, stare i imućne porodice iz Kranja i potomak je France Prešerna. Do 1961. godine bio je član Narodnog pozorišta, a potom je odlučio da pređe u Jugoslovensko dramsko, u kome će ostvariti nove uspehe i ostati do kraja spuštanja zavese života. Preminuo je 15. jula 1971. godine, u Beogradu, i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana. Velika scena Šabačkog pozorišta nosi njegovo ime.

Kada je 15. jula te godine oko 15 sati preminuo u jednoj beogradskoj bolnici, u 16 sati je prekinuta utakmica Partizan-Crvena zvezda. Ljubišin drug iz detinjstva, sportski reporter Radivoje Marković objavio je na stadionu JNA da je umro veliki glumac i član uprave Partizana. Tog momenta je 50 hiljada ljudi ustalo i odalo poštu bardu, a Marković je rekao: “Ljubiša je bio Jugosloven, ali s toliko isto prava čini mi se mogao bi od svoga grada očekivati da se na njegovu spomen-ploču ukleše: Sav Šapčanin!”