Često nije dovoljno biti odgovoran, oprezan, promišljen kako bi se izbeglo nešto loše, to je samo najviše što pojedinac može da učini, a potom da se uzda u povoljan splet onoga na šta nema uticaja. Nekada događaji koji promene život budu neverovatniji od svakog promisla režisera fantastike...
Dok je ljudi, biće i pitanja o suštinskim pojedinostima, ma koliko pitanja bila nedokučiva, to neće umanjiti potragu za odgovorima zašto se nešto dogodili ili se nije desilo, zašto se nekome „karte poklope“, a nekome u podeli ostanu nespojive kombinacije. Sve može biti cena nečega, ali ne znamo uvek čega je.
Septembar se bližio kraju, jednako vodeći 2008. godinu u istom pravcu. Nemanja Birmančević, junak naše priče, vraćao se sa posla u vulkanizerskoj radnji ka svom domu u Skupljenu, između te dve lokacije ima nekih stotinak metara. Hodao je blizu kolovoza, ali levom stranom. Kako je saobraćaj frekventan, nije obraćao pažnju na dešavanja iza njega, kakofonija zvukova motora je uobičajena „melodija“ saobraćajnica. Od kuće ga je delilo pedesetak metara.
Nemanja Birmančević je žrtva neverovatno lošeg sklopa okolnosti koje su u sekundi izmenile život. Ostao je žal za nečim što nije uradio, međutim odabrao je da situaciju i prihvati i da ne dozvoli da ga invaliditet definiše. Odabrao je da postignućima ostvari sebe
-Iza mene se kretao kamion. Na jednoj raskrsnici na put je izašao autmobil loše procenivši udaljenost kamiona. Nije uspeo da pređe u potpunosti na desnu stranu i jače vozilo ga je udarilo i nabacilo na levu stranu pravo na mene. Sećam se da sam bio ispred „Drvoimpeksa“, poznate firme i tu nastaje prekid. Mnogo krvi sam izgubio, na trenutak sam došao svesti kada su me unosili u kombi hitne pomoći, zvonio je telefon u džepu, ostao je neoštećen, zvali su me roditelji. Pokušao sam da ga izvučem, ali nisam mogao – seća se najtežeg trenutka u životu Nemanja Birmančević, stonoteniser Stonoteniskog kluba za osobe sa invaliditetom „Mačva“ i reprezentativac Srbije.
Najpre je stigao u Šabac gde su nadoknadili deo izgubljene krvi, a potom je upućen za Beograd, gde je Nemanja u deset dana imao četiri operacije. Kada se probudio ubrzo je postao svestan da se život zauvek izmenio.
-Video sam jednu papuču pored kreveta, a kako sam se otkrio, video sam da nema jedne noge, međutim brzo sam to prihvatio kao realnost. Bili su tu roditelji, medicinske sestre, lekari, svi su me bodrili, ali sam i sam bio psihički jak. Pomirio sam se sa okolnostima i počeo ubrzo da razmišljam šta i kako dalje. Nisam sumnjao da i u novonastaloj situaciji postoji put za kvalitetan život.
U Beogradu je na oporavku proveo u zbiru mesec i po dana. Osim noge imao je povredu glave usled čega je dugo bio van svesti. Po dolasku kući, najveća podrška bili su naravno roditelji, odnosno celokupna porodica i zahvaljujući njima nije imao probleme da polako izgradi novi život. Odabrao je sport kao način iskazivanja i upotpunjavanja svog života. Pre osam godina se sa porodicom preselio u Šabac. -Želeo sam da se uključim u rad nekog udruženja, da ostvarim kontakte. Čuo sam za Udruženje paraplegičara, jer u Šapcu ne postoji Udruženje amputiraca. Slaviša Savić, sekretar Udruženja me uputio na sport, dopao mi se stoni tenis, trenirali smo u Mesnoj zajednici Žika Popović. Napredovao sam brzo, posle nekoliko godina sam osvojio Prvenstvo Srbije.
Nemanja Birmančević je žrtva neverovatno lošeg sklopa okolnosti koje su u sekundi izmenile život. Ostao je žal za nečim što nije uradio, međutim odabrao je da situaciju i prihvati i da ne dozvoli da ga invaliditet definiše. Odabrao je da postignućima ostvari sebe.
-Nisam nijednog trenutka psihički pao. Kada sam dobio protezu, ja uopšte ne razmišljam kao da nemam nogu, nemam svoju, ali imam protezu sa kojom mogu većinu poslova da radim, mogu neke i bez nje. Zaista sam prihvatio maksimu da život ide dalje, a taj život ima sasvim dovoljno mogućnosti da bude kvalitetan, sadržajan, ispunjen. Nema razloga za samosažaljenjem, već prigrliti mogućnosti koje se pružaju i iskoristiti ih.
U skladu sa tim Birmančević planira da više trenira, jer ga očekuju sportski izazovi, ali i drugi planovi.
-Dobili smo novog trenera i želim pojedinačno, odnosno kao klub da ostvarimo još veće uspehe. To je moguće samo uz treninge. Trudim se da budem maksimalno aktivan u slobodno vreme, videćemo šta će doneti budućnost – zaključio je Nemanja.
