Trkalište u senci solitera

Po nekim predanjima u Šapcu su konjičke trke, između 1829. i 1925.godine održavane na prostoru ravnog polja, između grada, Dudare i sadašnje železničke stanice. Ima saznanja da su kasnije trke organizovane na seoskoj utrini, kod savskog pristaništa, a potom se pojavljuje Mihailovac, prostranstvo kraj Save, nazvano po Mihailu Obrenoviću. Na ovom mestu trke su organizovane skoro 40 godina.

... Kad su 1925. godine počeli radovi na podizanju novog mosta preko Save i nešto nižeg železog mosta, koji je zahvatio sredinu tadašnje trkačke staze Opština izmešta hipodrom na drugi kraj grada „Grmić“..., piše Miodrag D. Milutinović u svojoj knjizi „Igrali se konji vrani“.
Konjički sport se u ovom periodu intenzivno razvija, a među, posebno stanovnicima na selu postoji veliko interesovanje. S tim u vezi ni posete hipodromima nisu male.

Već 1922. godine na trkalištu u Šapcu su organizovane dve priredbe. Sastojale su se od izložbi i galopskih trka.

... Na prolećnim trkama startovalo je ukupno 43, a na jesenjim 44 grla. Interesovanje naroda za trke Drinosavskog kola jahača bilo je veliko, o čemu svedoči i tadašnja štampa... piše arheolog i bivši direktor Narodnog muzeja u Šapcu Milan Jevtić u svojoj knjizi „100 godina konjičkog sporta u Šapcu“.
Njegova sećanja izneta u knjizi sežu na Vidovdan, pominjane godine , kada su održane veoma posećene trke i izložba konja i zabeležena izuzetna poseta, piše autor.

U tom periodu isticala se Primorka, kobila pok. Živana Smiljanića iz Mačvanskog Belotića.
Vremenom dalje održavana su po tri trkačka dana. Prvi krajem maja, drugi početkom jula i treći početkom septembra. Konje najviše gaje po selima. Bilo je odgajivača koji su u jednom trkačkom danu prijavljivali po dva-tri grla. I novčane nagrade za najuspešnije nisu bile simbolične.
Hroničari su zabeležili da je novi hipodrom u Šapcu koji je Kolo jahača dobilo na korišćenje 99 godina zahvatao prostor od 35 hektara. Sve je kažu bilo odlično raspoređeno i uređeno, počev od staza, padoka, tribina do ograde visoke oko dva metra. Velika tribina imala je 1.000 sedišta. Pamti se „ispušten“ krov, a po strani sudijska i počasna loža. Prostor ispod tribina iskorišten je za prostorije domara, bife i blagajnu.

Za vreme Drugog svetskog rata hipodrom u Šapcu je bio isparcelisan i korišten za druge potrebe. Stariji Mačvani se sećaju da su konji bili zaraženi šugom, a tokom okupacije mnogi pastuvi su imali polnu bolest durini. Tako ih je 1.200 kastrirano, što je zahtevalo opsežnije aktivnosti za oživljavanje konjičkog sporta.

KORBAČ SAMO U KRAJNjOJ NUŽDI
Za Voju Garibovića iz Badovinaca, jednog od najstarijih odgajivača, jahača i trenera trkačkih konja u Mačvi, često kažu Voja institucija. Naime, kroz njegove ruke prošlo je mnogo četvoronogih lepotana štala. Uporno je nastojao da ih „vaspitava“ prema svojim principima, koji su ponekad bili nesvakidašnji, ali su davali rezultate. Od kako zna za sebe karakterisala ga je srčanost, veliki rad, a ponajviše ljubav prema ovim plemenitim životinjama koju je nasledio od svojih starih, pre svih dede Teodosija i oca Borisava Garibovića. Oni su u početku najviše odgajali radne konje, radi pomoći u obavljanju brojnih poljoprivrednih poslova. U to vreme, 50. godina prošlog veka u selu se živelo mnogo opuštenije i bezbrižnije, a seljani su imali više vremena za neobavezna druženja i veselja.

Vojislav Garibović na konju, Foto: Lična arhiva

- Najuzbudljivije su bile svadbe sa trkom konja, obično u sulkama po prašnjavim putevima. Naravno, prestiž se merio prvim mestom, a postojale su i grupe navijača, koje su bodrile određenog učesnika u trci. Sećam se dosta osvojenih ćebadi koja su često dodeljivana kao nagrade. Posle su snagu i veštinu svojih konja mnogi proveravali na hipodromu u Bogatiću. Tamo je da navija odlazilo dosta meštana, jer im je to bila velika razonoda, kaže Voja.

Vremenom njegov deda Teodosije nabavlja prvog konja koji se zvao Meraklija. Kroz skromnu štalu, koja se samo tako može nazvati, jer su uslovi za držanje konja u njoj bili daleko lošiji od onih u državnim ergelama, prošlo je tokom njegove karijere šest polukrvnih i 12 punokrvnih konja. Nedostatak potrebne udobnosti za njihovo držanje domaćin je nadoknađivao prisnošću i ljubavi prema ovim plemenitim životinjama i novim saznanjima, kako sa njima treba postupati, koje je kao sunđer vodu, upijao od svojih predhodnika. Tu naravno spada i ona istinska i ranije ukorenjena ljubav Mačvana kojima su konji tokom ratova i život spašavali, a u vojsci bili dika i ponos. Nije kružila priča za badava, „konjanici su oduvek bili elita“.

Prvo punokrvno grlo u njegovoj štali je bila Britanija. Od nje je dobio četvoro ždrebadi, a i ostale kobile imale su više potomaka.

Voja je dosta radio oko konja ali se trudio da domaćinstvo od toga nema štete. Svoje ljubimce najviše je trenirao kod kolebe i na napuštenim državnim utrinama. Lično smatra da su mačvanski gunj i opanci spasli konjarstvo od, kako kaže surovih mera koje su prema njemu imali komunisti. Novu posleratnu vlast optužuje da su rasformirali poznate ergele i konje prodali u bescenje, a mnoge poslali na klanicu. Ističe da je takvog, tužnog kraja spašen slavni Bombarder, potomak Džimherona i Bombe, posleratni triplokrunaš koji je i u priplodu ostavio dosta dobro potomstvo. Neko se setio da ga izvadi iz vagona za klanicu, a on se pošteno odužio.

-Najviše me brine što danas pola hrane za trkačke konje dolazi iz džaka, a druga polovina iz apoteka. Ja sam koristio isključivo domaće proizvode sa naših njiva. Treba znati da je to veoma skup sport i konj traži najbolju hranu u doziranim količinama, naročito pred trku.

A kad je galop u pitanju, tokom trke korbač sam koristio samo u krajnjoj nuždi. Najvažnije je sinhronizovati pokrete džokeja i konja. Potrebno je dobro poznavanje i razumevanje, šta konj može, dodaje naš sagovornik, zbog čega je u svojoj ličnosti i sjedinio uloge, odgajivač, džokej i vlasnik. Naravno, na ovaj način je i troškove smanjivao ali to često nije moglo da se ispoštuje.

Teško mu je da se danas seti svih imena četvoronogih lepotana ali izdvaja Belmona i Berdija. Oni su nekako najviše obeležili njegovu karijeru i kako sam kaže imali dosta kvaliteta, mada su prema njegovim „kriterijumima“ mogli mnogo više.

Literatura: Miodrag D. Milutinović „Igrali se konji vrani“ i Milan Jevtić „100 godina konjičkog sporta u Šapcu“