Svedok jednog vremena

Vatra koja je izbila prošlog četvrtka u Starom mlinu, u ulici Janka Veselinovića, opustošila je ovaj objekat. Uzroke požara trebalo bi da utvrdi istraga.

Vatrogasci su se satima borili kako bi obuzdali vatru, a potom i danima dežurali, jer su drvene konstrukcije tinjale dugo nakon gašenja. Na prvi pogled, još jedan napušteni objekat, koji je vreme, na ovaj ili onaj način, odnelo.

Ipak, iako je godinama napušten propadao, ovaj objekat je imao istorijsku vrednost. Naime, na početku Drugog svetskog rata bio je dom za Jevreje izbegle iz Evrope. Svi oni su, po okupaciji Šapca, doživeli tragičnu sudbinu. Mlin je ostao kao jedan od spomenika ratnih dešavanja i bio je deo kulture sećanja na stradanje Jevreja, kao i obavezna stanica svih onih koji su želeli da saznaju nešto više o Jevrejima u Šapcu. Nažalost, izgoreo je samo nekoliko dana pre Evropskog dana jevrejske kulture koji je i ove godine obeležen u našem gradu.

Foto: "Glas Podrinja"

Požar je obeležio i početak “života” mlina. Sagradio ga je 1930. godine poznati šabački vinarski trgovac Jakov Vukosavljević. Međutim, već sledeće godine je došlo do požara i on više nije korišćen za svoju prvobitnu namenu. Leta 1940. godine Mlin je počeo da se renovira i adaptira za prihvat jevrejskih izbeglica.

-Radilo se o izbeglicama iz „Kladovskog transporta“, odnosno o jevrejskim izbeglicama iz srednje Evrope, a najviše ih je bilo iz Beča. Oni su pušteni da odu sa osnovnim stvarima, dok im je sve ostalo oduzeto. Najgori teror tada još nije bio počeo. Svi su okupljeni u Bratislavi gde su se ukrcali na brod i Dunavom su krenuli ka Crnom moru, kako bi došli do Palestine. Palestina je tada bila pod upravom Velike Britanije, koji su, kako bi izbegli sukob sa lokalnim arapskim stanovništvom, davali mali broj dozvola za ulazak u zemlju. Niko od izbeglica koje su krenule iz Bratislave nije imao potrebne papire, te im Rumunija zbog toga nije dozvolila da uđu u ljihov deo Dunava i oni su iz Prahova prebačeni u Kladovo, gde su ostali. Kladovo je tada bilo malo siromašno mesto sa oko 1.500 stanovnika.

Foto: "Glas Podrinja"

Baš u to vreme i masa Nemaca koja je živela u Rumunije, Rusiji, krenula je da se iseljava u Nemačku i isto su išli Dunavom i njima je takođe jedna od tačaka pristanka bilo Kladovo. Kako ne bi došlo do sukoba između znatno nadmoćnijih Nemaca, kojih je bilo na hiljade i oko 1.200 Jevreja Ministarstvo unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije je odlučilo da izbeglice prebaci u Šabac, objašnjava Stevan Marinković, nezavisni istraživač Holokausta.

Kako navodi naš sagovornik, izbeglice 22. septembra 1940. stižu u Šabac i raspoređeni su po objektima u gradu, a jedan od njih je i Mlin, gde je useljeno nekoliko stotina Jevreja. Vrlo brzo organizovali su sebi život.

Iako je godinama napušten propadao, ovaj objekat je imao istorijsku vrednost. Naime, na početku Drugog svetskog rata bio je dom za Jevreje izbegle iz Evrope

-Napravili su svoje kuhinje, zubarsku ordinaciju, čak su i zakupili jednu zgradu i napravili bolnicu. Organizovali su kulturno-zabavni život, kroz hor i dva mala pozorišta, kao i školu u Sinagogi, gde su pored dece i stariji učili hebrejski i engleski. Posle napada Nemačke na Jugoslaviju 6. aprila 1941. i ulaska Nemaca u Šabac 13. aprila, Jevreji iz Mlina se prebacuju na drugu lokaciju, na uglu Pop Lukine i Jevrejske, gde ostaju do 15. jula 1941. kada ih sve odvode u novoformirani jevrejski logor na Savi (prvi jevrejski logor u Srbiji) u kasarne bivše Jugoslovenske vojske. Žene su radile poslove po gradu, raspremale oficirske sobe, prale im veš, dok su muškarci obavljali fizičke poslove.

Udruženi Partizani i Četnici u septembru napadaju nemački garnizon u Šapcu. Nemci dovode 342. Diviziju iz Francuske, Kaznenu ekspediciju i oni guše ustanak. Zbog nekih partizanskih akcija kod Topole, gde je određeni broj nemačkih vojnika poginuo i ranjen, nemačka komanda donosi naredbu o streljanju Jevreja. Sve muškarce iz šabačkog logora odvode u Zasavicu i 12. ili 13. oktobra ih streljaju. Žene i deca u januaru bivaju prebačenu u logor Sajmište u Zemunu, gde su tokom proleća doživeli strašnu smrt u specijalnim kamionima „Dušegupkama“, pokretnim gasnim komorama, priča Marinković.

Foto: "Glas Podrinja"

Stevan je vodič brojnim Jevrejima koji su dolazili u Šabac kako bi saznali nešto više o svojim precima. Potomci Jevreja koji su bili smešteni u Mlinu dolazili su iz Amerike, Izraela... Marinković kaže da su bili zainteresovani za svaki detalj i želeli su da saznaju što više o poslednjim danima svojih predaka.

Za Mlin se vezuje i priča o muralu, odnosno fresci naslikanoj na zidu. Sem priče svedoka tog vremena, nije pronađen dokaz da je ona zaista i postojala.

Vatrogasci su se satima borili kako bi obuzdali vatru, a potom i danima dežurali, jer su drvene konstrukcije tinjale dugo nakon gašenja

-Priču o muralu mi je ispričao Mile Grujić, čovek koji je bio učesnik Krvavog marša. Kao dečak se družio sa nekim od Jevreja koji su tu živeli i video je na jednom zidu na prvom spratu fresku koju je naslikao jedan Jevrejin. Bio je to prikaz Raja, a ispred Raja su bile razvučene rešetke. To je verovatno prekrečeno po dolasku Nemaca. Ja sam 2015. kontaktirao Nenada Lajbenšpergera koji radi u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Beogradu i konzervator je došao, ali nije mogao da nađe ništa jer je verovatno bio preko toga nanet još jedan sloj maltera. Sada, posle požara, nema više ni maltera na zidovima, navodi Marinković.

Foto: "Glas Podrinja"

Grad je 2015. godine predao dokumenetaciju Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Valjevu i oni su to trebali da predaju Republičkom, zatim oni Ministarstvu kulutre, pa onda ide u Vladu. Na sajtu Regionalnog zavoda Mlina nema na spisku zaštićenih spomenika. Ukoliko je ušao u proces zaštite, dok se ne donese konačna odluka, smara se zaštićenim.

Mlin je sada u privatnom vlasništvu. Posle rata je prvo dat preduzeću „Šapčanka“, a kasnije trgovinskom preduzeću „Nama“ i u njemu je bio magacin za tekstil. „Nama“ je propala, Mlin je privatizovan i promenio je nekoliko vlasnika. Od propasti “Name” propadao je i on. Ništa u njega nije ulagano i tek su poštovaoci kulture sećanja na Jevreje u Šapcu obilazili ovaj objekat i povremeno skretali pažnju na njega.

Dalja sudbina Mlina zavisi od toga da li postoji ičija želja i volja da se on obnovi. Marinković smatra da je on vredan i arhitektonski spomenik gradnje privrednih objekata sa početka 20. veka.