Gizdavi konji i galop u novo leto

Svako selo u Posavini ima poneko predanje vezano za božićne praznike. Dolazak Bogomladenca slavi se tradicionalno a pojedina sela su imala sad već skoro zaboravljene svečarije. U jednom od njih, na sam Božić, kako seljani vole reći na kaljavom putu, koji je tada vodio ka prilično udaljenom Šapcu, organizovane su konjičke trke u lepe dane poput ovog predbožićnog vremena.

Sve je počinjano druženjem i pozdravom Hristos se rodi Vaistinu se rodi. Starine ove trke pamte kao takmičenje za diku u dolazećim letima a svet se okolo staze tiskao i po drveću a odvažniji su pretrčavali stazu. Bili su, narodski, začikavani da su videli dno mnogim flašama vina a da im je srce u petama.

Tako besedi predanje. A na stazi uz paru iz nozdrva poređali su se Zekan, kobila kao sneg bela i nadaleko čuveni Moma. Ko mu ime dade ne osta na požutelim stranicama sećanja. Istini za volju pamte starine da je imao momačko držanje. Jahači behu u narodnoj nošnji uz neizbežni gunj. Pamte se i imena, lepi Steva, drčni Avram i prepredeni Ignjat.

I jahači i oni uz stazu su bili prepuni vina i rakije te očekivanja od same trke, uz silna klađenja opet u vino i rakiju. Do usijanja rastao žagor kad trka krenu. Trčalo se do starog zapisa, po đedovima na kojem beše ucrtan krst i nazad. Koliko metara ko bi se sećao a iza krivine bi im se gubio svaki trag.

Neizvesno beše kod samog zapisa, vremešnog hrasta a na cilju pobednika čekalo bure rakije i ćilim kao iz bajke. Sevala kopita negovanih grla. Pred samim ciljem besedilo se godinama, Ignjat ubode kradom velikim trnom Zekana koji završi u kanalu a Moma i Ignjat letima se kitili pobedom a samo oni istinski vernici znali su da je ona Pirova. Što bi rekao naš narod kako seješ tako i žanješ.

Komentar je suvišan.

I dan danas uz sada novi put drema sasuhlo deblo hrasta a osta samo predanje o Momi koji se prenosi sa kolena na koleno. Beše tako nekada, zbori i ovih dana vremešni pripovedač uz, ma koliko pustu nadu, reči ponovilo se...