Pedesetih godina ondašnji Bokserski klub „Podrinje“ je organizovalo revije u kolnim mestima i jedna od stanica bili su i Vladimirci. Istog dana su zakazane i konjičke trke u ovoj varošici. Vlasnik grla koje je slovilo za favorita dogovorio je dolazak džokeja iz Beograda. Ipak, iz prestonice je stigla informacija, neposredno pred trku, da ne može doputovati i konjar se našao u nezavidnoj situaciji. Za takav rasplet je saznao Mandža Veselinović, kome je samo pogled ka Iliji Lukiću Rokici bio dovoljan da dobije ideju.
Naime, Rokica je bio sitne građe, imao je pedesetak kilograma i već tako podsećao na džokeja. Uz to rado je nosio kapu kakvu jahači nose, čak i korbač.
-Eno, ono ti je džokej – pokazao je Mandža ka klupskom kolegi.
Očigledno da vlasnik grla favorita nije pratio boks, nije znao kako izgleda Lukić, već je u pojavi prepoznao džokeja. Ubrzo je i Rokica prihvatio Mandžinu igru, počevši čak i da hoda glumeći kako je nedavno sišao sa konja. Prihvatio je poziv da nastupi na trkama. Mogao je odustati u bilo kojem trenutku, no nije, tek, kako je sam govorio, samo što je uzjahao grlo, at je krenuo u galop. Jahač je supustio glavu, a kada je podigao, bili su daleko od staze, u obližnjoj njivi. Sve što je čuo bile su pokude vlasnika, do tog trenutka uverenog da ga je sreća pogledala, te da ima dobitno rešenje za pobedu.
