Važno je da čovek prepozna čemu se vredi posvetiti

Simbolično, na tetarskoj velikoj sceni, prvu i poslednju profesionalnu ulogu pre odlaska u penziju odigrao je izvodeći komad Milivoja Miška Milojevića. Valjevac rodom, Šapčanin opredeljenjem i spletom životnih okolnosti, tokom karijere dobio je više od 50 nagrada za glumu, režiju i doprinos toj umetnosti. Prvak drame Šabačkog pozorišta Ivan Tomašević svakoj izvedbi pristupa temeljno donoseći upečatljive uloge u širokom spektru likova i taj recept učinio ga je poželjnim saradnikom domaćih i stranih filmskih produkcija. Čuveni Žuća, koji je i dramski pisac i reditelj, rođen je istog datuma, 14. februara, ali 43 godine pre izvođenja prve premijere Scene „Maska“, pozorišne trupe osnovane sa suprugom Anetom, takođe prvakinjom drame.

Zavesa je trenutno spuštena, jer glumac nikad ne ide u penziju. Da li se nešto ipak promenilo?
Što se posla tiče, nemam još uvek osećaj da se nešto promenilo, mada u jednom trenutku kao da sam osetio nešto malo više slobode. Obaveze igranja starih predstava u kojima sam igrao na repertoaru u pozorištu ostaju i dalje i podrazumeva se da stojim na raspolaganju ako se ukaže prilika da zaigram u nekom novom komadu. Ne mislim da je to samo vezano za naš posao, nego uopšte, ako čovek hoće da radi, može da se organizuje. Možda je nama to malo lakše, jer imamo Scenu „Maska“ i svake godine uradimo po jednu premijeru. Odlazak u penziju će mi otvoriti vrata da se tome više posvetim. Prema tome, pun angažman ostaje.

Foto: Glas Podrinja

Ljubav i posao
Kad o sebi razmišljam, osećam kao da se sve nekako uklopilo. Bavim se poslom koji volim i zato mi ne pada teško. Kako kažu, ako radiš nešto što voliš, imaš osećaj da ništa i ne radiš. To što se i Aneta bavi istim poslom i što smo zajedno, se uklopilo. Njeni roditelji su bili glumci, u mojoj porodici se niko nikad ničim sličnim nije bavio. Ne govorimo često kod kuće o poslu, ponekad se dotaknemo nečega, ali smo, naravno, podrška jedno drugom. To što radimo sa „Maskom“ je neki potpuno drugi svet u kome uživamo. Ćerka Selena je izabrala kostimografiju, bila je angažovana u Šapcu i širom Srbije i drago mi je zbog toga. Srećan sam što nije u našoj profesiji, jer danas biti mlad glumac znači da moraš da imaš toliko sreće, kvalitet ne znači mnogo, možda doza drskosti, ali ne u negativnom smislu, a ona nije takva.

„Maska“ je nastala iz želje za teatarskim istraživanjem, režijom i pedagoškim radom, u kriznom periodu za pozorište, a posebno važan je i rad sa mladima.
Posle petnaestak godina intenzivnog rada u pozorištu, naše obaveze su u odnosu na to kako se danas radi, bile, upotrebiću taj izraz, „nehumane“. Ponekad smo imali i po šest premijera na večernjoj sceni i dve predstave za decu. Bili smo praktično zauzeti svakodnevno, dešavalo se da po tri- četiri meseca nemam slobodan dan. Niko se nije žalio, zato što je u tom periodu Šabačko pozorište bilo jedno od najboljih u Jugoslaviji, tako da je nama to predstavljalo veliko zadovoljstvo. Kad nešto radiš i kad je to priznato, ima rezultate, onda ti ništa nije teško. Danas se mnogo toga izgubilo. Više nema tako ozbiljnih kritičara koji bi pratili rad pozorišta, naročito van Beograda. Pozorišta su zbog teške materijalne situacije, ali i zbog organizacionih problema, prinuđena da smanje svoju produkciju i urade se možda tri- četiri predstave godišnje, tako da se javlja taj višak vremena. Tako je 2000. godine krenula priča sa „Maskom“. Videli smo to kao neku vrstu misije širenja pozorišne kulture među najmlađima, računajući da će to biti buduća publika ili će se opredeliti da im gluma bude životni poziv. Zbog obaveza koje Aneta i ja imamo van Šapca to ne može da bude najredovnije.

Moram da se zahvalim Gradskoj upravi koja nas redovno prati i pomaže. Mi i sad radimo u Kulturnom centru, naša koleginica Jovana Pantić odlično radi sa decom. U procesu smo stvaranja jedne predstave, tu je i „Veselo majmunče“, kao i Dragana Radojević. To je dragoceno za grad. Mladi dolaze na probe, časove, tu se oplemenjuju i obogaćuju znanjima i veštinama koje će im koristiti u budućnosti. Svake godine neko iz naših grupa upiše pozorišnu akademiju, neki polaznici završavaju druge fakultete, ali ta ljubav prema pozorištu je ostala i oni je dalje šire, što je najvažnije.

Lakoća igranja se postiže s godinama rada, a istovremeno, potreba da uvek budete na visini zadatka od vas zahteva da svakom poslu pristupite kao da prvi put radite?
To je malo apsurdna, šizofrena situacija. Da bi se glumac uhvatio u koštac sa nekom velikom, ozbiljnijom ulogom, potrebna je ogromna količina informacija o liku, pogotovo ako je to istorijska ličnost, jer tu ne sme da bude odstupanja. Tome treba da se posveti mnogo vremena, usredsredi samo na to. Danas je takva situacija da usled ogromnog broja raznih serija, produkcija, filmova, ogromna većina glumaca jednostavno ne stiže da se ozbiljno posveti tom poslu, naravno, ima časnih izuzetaka.
Apsurd je u tom slučaju da što više radiš, kvantitet, umesto da se odrazi na kvalitet, ovde smeta kvalitetu. Kad glumac hoće, može da se posveti i da radi onako kako mu savest nalaže da je najbolje. To je lični izbor.

Neobično priznanje za slikarski talenat
Postojala je dilema između likovna akademije i glume.
Čovek ne zna šta bi bilo kad bi bilo. Ne kajem se što sam izabrao ovaj poziv i ovaj put, s tim što je ta moja ljubav prema likovnoj umetnosti i slikanju ostala i danas. Imao sam sreće da upoznam Dragana Martinovića Martina, koji je tada bio slikar izvođač u Šabačkom pozorištu. Dve godine smo bili nerazdvojni, sada smo i kumovi. To je jedan do retkih ljudi koji nema tajni, spreman je da svakome iz svoje oblasti prenese znanje, veštine i tako je i meni prenosio i učio me i dan danas. To je kao i gluma, kao i većina umetnosti, zanat, rad, naravno, moraš imati talenat. Uz njega sam još više zavoleo slikanje. Sad ne slikam toliko, ali često sanjam da slikam. Imam jedno čudno priznanje za slikanje. Sa jednog Oktobarskog salona na kome su više puta bile izlagane moje slike ukradene su dve slike Milića od Mačve i jedna moja. Prvi put kad sam izlagao bilo je to upravo na nagovor Dragana Martinovića.

S mišlju da svaki reditelj mora biti pomalo glumac, a glumac još više mora biti reditelj, upustili ste se u režiju, pa i pisanje scenarija.
I to je od čoveka do čoveka. Dobar reditelj i ne mora da bude glumac. Naravno, ima onih koji su i reditelji i glumci, ima i onih reditelja koji nisu glumci, ali umeju nešto da odigraju, ali po mom mišljenju, kompletan glumac, neću da kažem dobar, mora da oseća režiju, mora da oseti mizanscen, gde će na sceni, kuda će. To jeste glumački zadatak, ali ulazi malo i u rešenje rediteljskog problema. Ima glumaca koji ne razmišljaju, stanu i čekaju da im reditelj kaže sve to. Nekim glumcima to koristi, meni smeta, jer ako krenem onako kako sam ja shvatio taj lik, osećam, znači da me on vodi. Ako mi reditelj jednom, pa drugi put, kaže da se to ne radi tako, onda to postaje ogromna prepreka, postajem robot kome se brani da razmišlja. Sretali smo se u karijeri sa raznim rediteljima, bogatili novim iskustvima i morali da budemo spremni da se prilagodimo svakom. Ne bih mogao da kažem da je teško kad osećaš zadovoljstvo u onome što radiš. Volim glumu, ali volim i da režiram, i da napišem tekst. Mislim da je glumcima lakše da pišu i režiraju, nego piscima i rediteljima da igraju.

Rad sa kojim rediteljima je za vas bio najplodonosniji?
Kao mladog glumca, stavljali su me u sve predstave na repertoaru, gde god je bilo moguće, da me uposle. Prva predstava u kojoj sam imao ozbiljnu ulogu je bila „Smrtonosna motoristika“ Miška Milojevića, desilo se da i poslednjeg dana radnog odnosa igram predstavu koju je on režirao. Meni i pozorištu, naročito mladim glumcima, značio je rad sa Aleksandrom Lukačem, Nikitom Milivojevićem, Kokanom Mladenovićem, posebno sa Aleksandrom Đorđevićem, a tu je i Slavenko Saletović. To su reditelji koji su donosili nešto novo, neuobičajeno. Sećam se da nama mladima koji nismo imali iskustvo nije bilo teško da se uključimo u to. Stariji glumci, nenaviknuti na takav način rada, imali su probleme, pa smo onda tu malo više razgovarali, sarađivali. Tad se više boravilo i radilo u pozorištu i mislim da su današnje generacije malo uskraćene za takav način rada. Opet se vraćam na to da me svaki reditelj sa kojim sam radio nečim obogatio. Ne samo reditelj. Tu su i saradnici, od lektora poput Brane Đorđevića, profesora, Šapčanina, koji je prenosio njegova iskustva, znanja, kao i Ivica Klemenc, dragocen i kao glumac i kao profesor. Ako hoćeš, od svakog možeš nešto da „ukradeš“, da naučiš ili da samo sabereš sa ostalim iskustvima i sve te to čini bogatijim.

Italija- rajsko iskustvo
Igrali ste u italijanskim, engleskim, izraelskim i američkim filmovima i serijama.
Većinom su to bile koprodukcije koje su se snimale kod nas. Mi smo ovde radili televizijski film iz dva dela „Skandal u rimskoj banci“ (Le scandalo dell Banca Romana). Čuveni reditelj koji je radio predstavu Stefano Reali pisao je i muziku za film. Baš sa tim rediteljem i ekipom sam imao lepu saradnju. Posle godinu dana stigao je poziv iz Italije. Na predlog Stefana Realija, reditelj Neri Parenti me zvao da igram u italijanskom filmu. Bio sam skoro tri meseca u Italiji i to je kao iz bajke u odnosu na nas ovde, kao Holivud. To su vrhunski italijanski reditelji i glumci. Bilo je lepo iskustvo, kao u raju. Fenomenalna organizacija, odnos prema glumcima, produkcija Filmauro. Luiđi de Laurentis je producent, u vlasništvu njegove porodice je i fudbalski klub „Napoli“. Od prvog dana sam dobio vozača koji je inače bio vozač Silvesteru Staloneu kad je snimao film „Alpinista“.

Foto: Glas Podrinja

Da li ste imali trenutaka preispitivanja svog poziva, osećaj nepripadanja?
Na takav način ne. Naći se u određenom, pravom trenutku, na pravom mestu, imati sreće, to je za svakog čoveka u svakom poslu verovatno presudno. Tadašnji direktor Šabačkog pozorišta Petar Beljić raspitivao se za mene dok sam u Valjevu kao gimnazijalac igrao u Amaterskom pozorištu „Abrašević“ i imao sreće da su u to vreme tamo režirali Dejan Mijač, Egon Savin, vrhunski reditelji. Sa predstavom Olivera Viktorovića smo pobedili Saveznom festivalu u Trebinju gde su bila pozorišta iz cele Jugoslavije. Dobijam i nagradu za mladog glumca „Joakim Vujić“. Predstava „Propast carstva srpskog“ je isto pobedila u Trebinju. U njoj igra Slobodan Petranović Šarac, a ja sam ga menjao u toj ulozi dok je bio u vojsci. Rad ne mora da donese rezultat konkretno za tu stvar za koju radiš. Kad smo posvećeno radili „Banović Strahinju“ u režiji Aleksandra Đorđevića, svi su očekivali da ću dobiti nagradu na festivalu „Joakim Vujić“, ali ni predstava, ni ja nisam dobio nagradu. Meni to nikada i nije bio motiv da radim. Najveća vrednost mi je sam proces rada, stalno usavršavanje, učenje, sticanje iskustava. Ta moja posvećenost, uložen rad na toj ulozi, koristio mi je na sledećoj koja je bila manja, za koju nisam očekivao nagradu, ali sam je dobio. Nekad nešto nije vrednovano u tom trenutku, ali taj rad nikad nije bačen, ni uzaludan. Ako ne donese plod tog trenutka, isplatiće se za godinu- dve- tri. Mislim da je tako u svakom poslu. Ljudi, naročito u današnje vreme, očekuju ta instant rešenja, ako ulože danas rad, hoće da se to danas isplati i vrati. To nije uvek moguće. Nažalost, živimo u takvom vremenu gde se odmah traže rezultati, profit, dobit, što pre, nemamo vremena za dugoročna planiranja i ulaganja. To nije dobro za čoveka, pojedinca, ličnost. Oni koji rade na sebi, ne stiču priznanja odmah, ali kad dođu, ona su mnogo veća nego ona što su ovi drugi odmah dobijali.

Kada čovek nečim želi suštinski da se bavi, ima li to svoju cenu? Koliko to „troši“?
Možda je sreća da čovek tako razmišlja, veština, pamet ili iskustvo, da čovek prepozna ono čemu će se posvetiti. Možda me iskustvo tome naučilo. Sada preko nekih stvari za koje osetim da nema potrebe ni svrhe da se udubljujem prelazim, ali kod onog što me interesuje naravno da želim da dođem do suštine. Čuvam se i da se ne uznesem. Sujeta je pogubna po samog čoveka prvo, a onda i po odnose sa drugim ljudima koji te drugačije gledaju. Ogromna većina glumaca nije sujetna. Obično oni koji se možda negde podsvesno osećaju nezadovoljno ili na neki način ugroženo beže u sujetu i pokušavaju na druge načine da se dokažu.

Zlatni medaljon i festival u Rusiji- nagrade koje se pamte
Svaka nagrada je najdraža to veče, ali je meni najdraži Zlatni medaljon „Ljubiša Jovanović“, samim tim što je dodeljeno samo 16 tih nagrada. Naći se u društvu koje čine: Rade Šerbedžija, Ljuba Tadić, Bata Stojković, Miša Janketić, Mira Stupica, Krum Stojanov... Mislim da je poslednju nagradu dobila Ružica Sokić, a od tih mlađih u to vreme smo bili samo Jasna Đuričić i ja. Onda se festival ugasio. Nagrada „Zoran Radmilović“ u Rusiji, gde sam pozvan kao gost Festivala u Lipecku, uvrštena je na insistiranje žirija i proglašen sam za najboljeg glumca festivala jer po propozicijama nisam mogao naknadno da budem ubačen u takmičenje. Zanimljivo je da su na tom festivalu ravnopravno učestvovale u konkurenciji sve forme, počev od monodrama i duodrama, pa do ansambl predstava.

Kakva je budućnost pozorišta?
Verujem u rečenicu da je svuda oko nas pozorište, da je sve pozorište. I sada, posle toliko godina bavljenja tim poslom, pogotovo što osećam da i preko „Maske“ vršim neku misiju u pozorištu. Nekad mi je bilo nezamislivo, tužno, pa i neprijatno, da igramo pred polupraznom ili polupunom salom. Sada sam imao prilike da po nekim selima igram za mlade, za petoro- šestoro đaka. Među njima je bilo onih koji idu u obdanište, još ne znaju da čitaju, nemaju priliku da gledaju predstave, ali meni je takvo zadovoljstvo da im pričam o pozorištu, da im objasnim šta je, srce mi je puno. Kad odemo negde sa „Maskom“, pa neko prokomentariše da je malo publike, uvek kažem, neka bude i jedno, igram kao da je puna sala.