Инфо

4. новембар 2021.4. нов 2021.
Фото: Глас Подриња

Фото: Глас Подриња

ПОКРЕНИ СЕ... (13)

Предрасуде се руше радом

Колико смо као друштво одмакли у погледу родне равноправности? Да ли је питање једнакости полова само или и питање језика? Каква је ситуација на територији Мачванског округа на ову тему? Ко су жене које су успеле да се остваре на свим пољима, на које су препрека наилазиле и шта им је причињавало највећу сатисфакцију на путу успеха? Ово су нека од питања на које ћемо покушати да одговоримо серијом текстова у оквиру рубрике Покрени се, подржане од стране Министарства културе и информисања Републике Србије
-Процени своје могућности, организуј се на начин који ће те сачувати и за неке будуће дане и не бој се неуспеха- поручује грађевински инжењер Јелена Милошевић, сувласница фирме “Микро стан” из Коцељеве и додаје:
-Предрасуде су присутне у занимању којем су традиционално доминирали мушкарци, али предан рад и залагање демантују сваку неверицу. Некада смо били једнакији него данас. Разлике су биле блаже у сваком смислу, не само у игри полова. Другачије се живело, више се вредновало само време.

Подразумевало се да постоји посао, али и одмор. Сада је све брже, посао се у лаптопу носи кући, радни дан нема краја. Ни то нема везе са родном припадношћу, већ генерално са стањем у друштву.

Отац је знао шта ме чека
Одувек је волела грађевину. Након завршетка основне школе у Коцељеви, жеља јој је била да упише Средњу грађевинску, али је послушала оца и отишла у Ваљево у Гимназију. Послушала га је из љубави, а он је њу из истог разлога покушао да одврати од идеје да свој животни век проведе везана за грађевину. Био је зидар и врло добро познавао све предности и мане свог заната.

-Волела сам своје детињство. Одрастати у Коцељеви тада је било безбрижно и лепо. Средњу сам завршила у Ваљеву, а Вишу у Београду. Била сам капацитет за учење и нико није доводио у питање било шта зато што сам девојчица. Није било поделе у школи и знању на девојчице и дечаке, или знаш ил не знаш, једноставно и без обзира на пол- објашњава Јелена и додаје:

- Јако сам желела да се бавим овим послом, међутим, мој отац је мислио другачије. Веровао је да ако одем у Гимназију имам доста времена да се предомислим. Био му је циљ да ме склони од грађевине, јер је он био зидар и знао сву тежину тог посла.

Ситне предрасуде, али не и проблеми
Мудри кажу да сви у дубини душе знамо који је пут за нас прави, довољно је само да слушамо шта нам она говори. Код Јелене се управо то и десило. Упркос савету родитеља, без предрасуда о томе што се међу грађевинским инжењерима тада налазио јако мали број жена, након средње школе одлази у Београд на факултет. Враћа се са дипломом Више школе и након кратког периода проведеног у државној служби, у време превирања и економске нестабилности, 1993. године се одлучује за храбар корак и отвара приватну Стамбену задругу.

-Било је тешко. Инфлација толика да од зараде једва покријете трошкове, али се човек снађе, а тамна времена преживе. Да издржиш гура те жеља за успехом и доказивањем, својствена вероватно свакој младости, а онда временом ствари дођу на своје- прича Јелена и тврди да чак ни тада никаквих проблема по питању полне припадности није било. Постојале су предрасуде, мала неверица кад у мушкој екипи клијенти виде жену, али након што би показала колико зна и које су њене компентенције што се посла тиче, постајала је пуноправан и респектован члан сваке екипе.



-Прво ме гледају у чуду, као лево сметало. Онда уђу у суштину мог посла, упознају ме, виде колико знам и настане промена. То је било на почетку, сада су већ сви на мене навикли- каже Јелена.

Посао не пита за време
Након промене Закона, 2006. године, Јеленина Задруга прераста у предузеће “Микро стан”. Реч је о заједничком послу са једним колегом. Јелена је данас сувласница, али обавља и све остале функције по потреби. И даље ужива у послу, али каже да је велики број некадашњих непроспаваних ноћи почео да узима данак.

Постојале су предрасуде, мала неверица кад у мушкој екипи клијенти виде жену, али након што би показала колико зна и које су њене компентенције што се посла тиче, постајала је пуноправан и респектован члан сваке екипе


-Клијенти имају своје захтеве, а ти захтеви рокове. Посао не зна за време. Дешавало се безброј пута да нема спавања неколико ноћи. Требало је спремити презентације и изнети тачне идеје и прорачуне. Када се то заврши и посао буде погођен, онда себи даш одушка па спаваш остатак дана. Тако је могло пре, сада више не. Због тога сматрам веома важним да млађе генерације науче колико је важно да у сваком тренутку процене своје способности и капацитете и не иду преко тога. Да се чувају за неке дане које долазе, а у коjима ће природно имати мање физичке снаге. Једино тако могу успоставити баланс и дуго бити продуктивни у било ком послу. Такође и овде нема разлике у односу на пол- каже Јелена Милошевић.
Т.Т.
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa