Напуштени штенци, свачији проблем, ничија брига

Људи могу да покажу људскост и помогну им тако што ће им обезбедити храну и неки заклон. Уколико их привремено склоне код себе ту смо да помогнемо око трошкова ветеринара, удомљавања. Међутим, углавном само фотографишу и јаве. Све су то само последице, а проблем се мора решавати у корену, каже Весна

Напуштени штенци су, изгледа, нерешив проблем у Србији. Статистика каже да их више од 80 одсто не преживи. Страшније од статистике су муке у којима умиру, углавном од глади, под точковима аутомобила, од различитих болести. Само њихово остављање на улици је осуда на смрт. Иако је дело напуштања паса кажњиво, нико још није кажњен, а неретко су постојали и снимци оних који остављају читава легла.

Нажалост, многима је ово и даље једини начин контроле популације паса у својим двориштима. Свакако је јефтиније од стерилизације, а често и богобојажљиви домаћини сматрају да је стерилизација грех. Једни их остављају без икакве бриге и гриже савести шта ће са њима бити, док се други теше идејом да ће се „снаћи“ или ће их неко узети. Међутим, само ретки имају ту срећу.

Због посебних услова које штенци захтевају, али пре свега због тога што често болују од заразних болести нико ко брине о већем броју паса не може да ризикује и да их узме.

Решење нема ни градско прихватилиште, мада су прва адреса којима се многи обрате.
-Прихватилиште не узима штенце, кује са штенцима и генерално псе млађе од годину дана. Они траже посебне услове, од смештаја до хране, а посебан проблем су заразне болести чији су штенци често носиоци. Уколико би парво вирус ушао у прихватилиште то би била катастрофа. Вирус је веома инфективан, лечење је дуго, изузетно скупо и веома неизвесно, односно исход је често угинуће, каже Милош Јекић, управник градског прихватилишта.

Александар Станојловић, власник прихватилишта „Меда“ штенце не узима одавно управо из горе поменутих разлога. Позиви су, ипак свакодневни. Поред „дојава“људи који су негде видели напуштене кучиће, има и оних који зову због својих нежељених легала, или чак оних које нису успели да продају. Дешава се и да инсистирају да дође по њих, као да му је то обавеза.

Вртимо се у зачараном кругу. Сви ми, љбитељи животиња, прихватилишта, надлежни, у служби смо људи који се бахато понашају и избацују псе без икаквих санкција и последица. Пси на улици постају свачији проблем. Неопходно је кажњавати неодговорне власнике који нам свима праве проблем

-Већ годинама не прође дан да ме неко не зове или шаље фотографија или снимке штенаца за које сматра да ја треба да их преузмем и збринем. Најгоре је у пролеће и јесен, када буде по пет, шест позива дневно. Нажалост, могу само да посаветујем људе да их нахране, фотографишу, објаве на друштвеним мрежама. Увек ћу помоћи око удомљања. Ретки су они који су спремни да штенце однесу кући и онда покушају да им нађу дом. Поред људи који ме зову када пронађу напуштене кучиће, ту су и они који хоће да се реше својих. Умеју да буду и непријатни, да вичу на мене да дођем по штенце, или да кажу да им се неки напуштени пас оштенио у дворишту, што готово никада није истина. Сам свакодневно идем на више локација, то су углавном депоније, где храним псе. Увек стрепим шта ћу тамо затећи, јер скоро свакодневно избацују нове, каже Александар.

Волонтери градског прихватилишта из удружења за заштиту паса „Право на живот“ такође су свакодневно оптерећени бројним позивима. Неславан рекорд су имали прошле године када је током једног викенда имали 58 избачених штенаца.

-Вртимо се у зачараном кругу. Сви ми, љбитељи животиња, прихватилишта, надлежни, у служби смо људи који се бахато понашају и избацују псе без икаквих санкција и последица. Пси на улици постају свачији проблем. Неопходно је кажњавати неодговорне власнике који нам свима праве проблем, истиче Весна Теодоровић из удружења „Право на живот“.

Због посебних услова које штенци захтевају, али пре свега због тога што често болују од заразних
болести нико ко брине о већем броју паса не може да ризикује и да их узме

Додаје да су као удружење беспомоћни. Склањају и спасавају оно што могу, али када су штенци у питању легла не смеју да се спајају, потребан им је карантин...

-Људи могу да покажу људскост и помогну им тако што ће им обезбедити храну и неки заклон. Уколико их привремено склоне код себе ту смо да помогнемо око трошкова ветеринара, удомљавања. Међутим, углавном само фотографишу и јаве. Све су то само последице, а проблем се мора решавати у корену, каже Весна.

Наду дају најављене беспланте стерилизација за власнике псе које ће град од марта финасирати. Наравно, савесни власници су и до сада имали неке могућности да стерилишу своје псе по повољнијим ценама.

Када се у обзир узме податак да само један женка током свог живота може имати и до 6.000 потомака јасно је да никада неће бити довољно удомитеља нити прихватилишта која ће моћи да збрину све нежељене штенце.

М.М.