Ацо Србине!

Навијачки манири увелико су се увукли у све поре српске друштвене стварности. Обрисе понашања са трибина имамо готово свуда. Негде су ти обриси и јачи од оних са јужних и северних копова српских стадиона. Последњи долазе са севера, али и Косова.
Окупили се навијачи мимо стадиона, на улици Северне Митровице да би могли да пијуцкају шампањац, а да не плате казну као Борис Тадић на „Маракани“, како би прославили нову победу Србије, српског народа, Аце, Марка, Вулина... Резултат на семафору 10:0 за нас, односно за државни пројекат „Српска листа“. Нисмо још успели да сваримо ових 5:0 из Брисела, а вођа севернокосовског дела преамбуле српског устава Марко Ђурић, већ је славио нову, убедљивију, победу.
Косово је, вероватно, једина српска земља, уз Мајур код Шапца, где ти неко честита победу тако што га ти позовеш да ти честита победу и то путем спикерфона на мобилном телефону. То је и разумљиво, јер мили, свети лик „Аце Србина“ никако да се појави на видео биму. Навијачима свеједно – видео бим или спикерфон. Скандиарње неће да изостане. Окупило се тако десетак навијача око једног телефона, позове се „Аца“ и крене скандирање.
Саслушали су тако и „једини подобни Срби на Косову“ глас свог Аце са спикерфона. Овога пута није било Зеље, који је био спикероноша у Мајуру, јер гради човек нешто на Копаонику, већ је то био вођа навијача – Марко, звани брзи воз Београд – Северна Митровица.
- Ало, председниче, да ли се чујемо – упита Марко.
- Марко, да ли ме чујеш – упита Аца.
И тако неколико пута. А, онда вођа навијача са Севера Косова да главом знак домалом, градоначелнику Северне Митровице да крене у навијачко оргијање: Живео председник!
- Живела Србија – започе скандирање вође навијача Марко, али га остали не схватише, па кренуше само да вичу – Србија, Србија, јер је ваљда председник важнији од Србије. Искрено, могло је то и мало брже, јаче и боље, али довољно је и овако.
И таман када су новинарске екипе хтеле да угасе камере и диктафоне, вођа навијача Марко промени текст скандирања, а ритам остаде исти.
- Ацо Србине, Ацо Србине... – са још већим ентузијазмом, достојним министарске функције, Марко поведе скандирање.
После неког времена морао је да прекине, јер је „Аца Србин“ залупио слушалицу.
Аца Србин је морао да прекине разговор, јер је на другу картицу омиљеног кинеског телефона морао да се јави Курцу Себастијану, надајући се да ће будући аустријски канцелар да му честита „победу чисту као суза“.
- Поново играју Цибона – Партизан, па ови твоји скандирају „Ацо Србине“ – омаче се Курцу Себастијану.
- Ма јок, скандирају мени што смо победили на Косову – одговори му Аца Србин.
- Нисам ни знао да учествујеш на тим изборима, драги мој пријатељу. Хвала ти за све четири честитке – захвали му се Курц Себастијан са закашњењем и прекиде везу, јер га је позвала Ангела Меркел.
Аца Србин угаси телефон и више онако за себе рече: „Хвала ... Себастијану, па се и ово заврши“.