ПИСМА ЧИТАЛАЦА
Молба учитељима и наставницима
Поштовани, драги наши,
ово је наша молба свим васпитачима наше деце у школама у овом суровом времену наше стварности. Свуда и на сваком месту се чује и изражава жеља и спремност на хуманост и пажњу према деци која су наша најважнија инвестиција и залог будућности, којој желимо да дамо себе и више од тога.
Наши основци посебно, као зелене младице биљака које са љубављу негујемо су зенице нашег ока. Вама учитељима и наставницима смо поверили ово наше највеће благо и очекујемо да то поверење оправдате.
Разумемо да у овој хуманој делатности треба да будете више награђени и рангирани, подржавамо вас увек да се за то изборите.
Али, молимо вас, да сваки дан кад уђете у учионицу погледате из угла свог дома са вашом децом, увек за ове мале ђаке нађете за њих нежно место у вашем срцу.
Знајте да није најважнија таблица множења, састав ћелије ни који је главни град Америке. Важно је да ли ће за то знање бити праведне оцене код вас. Деца су веома осетљива на протекционизам и најмању неправду у односу васпитача према њима. Непогрешиво уочавају ко је од њих фаворизован, коме се незаслужено дарују оцене а ко је у немилости што је највећи грех.
Разумемо и уверени смо да је посао педагога и васпитача тежак и деликатан, нарочито данас у оваквим друштвеним околностима где се демократија злоупотребљава. Ваш посао ће бити успешан само онда кад ваши критеријуми буду правични и праведни, а ту оцену ће најверније дати деца.
Садашња друштвена ситуација код нас у друштву и школама логиком тржишта и профита потискује хуманост и узвишеност образовања и просвете. Школе се третирају као плодно тржиште за профит. У овим околностима деца одрастају и веома рано се суочавају са проблемима којима нису дорасла. Зато од васпитача очекујемо хуманост и правилан однос према свој деци у школи која им је потребнија од бесплатне ужине.
Актуелни догађаји у школама Србије, ових дана личе на кампању у којој ће бити правде и неправде, неправедно осуђених и кривих који ће се извући.
Тема вршњачког насиља је сада хит у таблоидима која се злоупотребљава ради подизања њиховог тиража и опстанка на тржишту штампаних медија. Као тема за медијску експлоатацију дуго ће трајати у недостатку других и добија облик “лова на вештице”. Као друштво и јавно мњење можемо утицати да губитници или жртве не постану неправедно ни деца ни васпитачи у школама. Не смемо дозволити да медији и таблоиди постану о овоме и тужиоци и судије.
Посао превенције вршњачког насиља скоро да постаје за васпитаче важнији предмет него математика и биологија. Тиме посао учитеља и наставника постаје још деликатнији ако су педагози, разредне старешине или директори. Они не смеју упадати у замку неодмереног реаговања на инциденте и двојних критеријума у решавању конфликата међу ђацима. Природни су и нормални мањи несташлуци и кошкања међу њима јер то су деца.
Не постоје педагошке методе ни процедуре које ће савршено ставити под контролу њихово понашање, јер они нису роботи да реагују на дугме.
Психолошко питање: како ће реаговати нормално дете кад се нађе изложено насиљу, вербалном или физичком?
Природно је да ће пружити отпор и узвратити истом мером.
Да ли очекујемо да ће дете остати мирно на увреде или ударце и пресавијати табак да пише жалбе просветној инспекцији?
У овоме сва деца су иста и ми не можемо против природе јер је реч о најјачем мотиву самоодржавања. Када конфликти пређу линију дозвољеног у школи учесници инцидента требају бити пажљиво саслушани пред школским стручним тимом. Њихове приче треба сагледати са обе стране, да се суоче и најбоље помире. Психолози добро разликују лажни исказ од истине а сведочење друге деце треба релативизовати због тенденције навијања.
Деца инстинктивно осећају ко је међу њима у немилости васпитача и према томе се опредељују као навијачи и сведоци онога што не региструје надзорна камера и промакне оку наставника.
Ово је важан тест одговорности за праведно поступање, превенцију и спречавање даље ескалације насиља. Јер, ако то изостане у ову зону ће се убацити таблоиди којима је мало потребно да некога у школи медијски разапну. Просветни радници, учитељи, наставници, педагози су сви на истом задатку васпитања и ми као јавност можда превише очекујемо да деци пруже.
Желимо да се наша деца социјализују, да се прилагоде животу у тиму и колективу и спремају за реални живот. Сваки родитељ је осетљив ако његово дете осети и најмању неправду и то треба разумети.
Код превенције и решавања конфликата међу децом посебно је погрешно сваљивати сву кривицу на једну страну и једног учесника. Тиме се поједина деца “таргетирају”, постају мете дозвољених провокација, а вербално насиље је окидач за физичко насиље.
Потребно је схватити да је вербално насиље опасно као и физичко и то би школски педагози и психолози требало стално да објашњавају. Потребно је њихово присуство и рад на часовима разредног старешине и увођења праксе едукативних радионица и трибина са родитељима, за ову данас горећу тему.
Породица Прокић – Шабац
ово је наша молба свим васпитачима наше деце у школама у овом суровом времену наше стварности. Свуда и на сваком месту се чује и изражава жеља и спремност на хуманост и пажњу према деци која су наша најважнија инвестиција и залог будућности, којој желимо да дамо себе и више од тога.
Наши основци посебно, као зелене младице биљака које са љубављу негујемо су зенице нашег ока. Вама учитељима и наставницима смо поверили ово наше највеће благо и очекујемо да то поверење оправдате.
Разумемо да у овој хуманој делатности треба да будете више награђени и рангирани, подржавамо вас увек да се за то изборите.
Али, молимо вас, да сваки дан кад уђете у учионицу погледате из угла свог дома са вашом децом, увек за ове мале ђаке нађете за њих нежно место у вашем срцу.
Знајте да није најважнија таблица множења, састав ћелије ни који је главни град Америке. Важно је да ли ће за то знање бити праведне оцене код вас. Деца су веома осетљива на протекционизам и најмању неправду у односу васпитача према њима. Непогрешиво уочавају ко је од њих фаворизован, коме се незаслужено дарују оцене а ко је у немилости што је највећи грех.
Разумемо и уверени смо да је посао педагога и васпитача тежак и деликатан, нарочито данас у оваквим друштвеним околностима где се демократија злоупотребљава. Ваш посао ће бити успешан само онда кад ваши критеријуми буду правични и праведни, а ту оцену ће најверније дати деца.
Садашња друштвена ситуација код нас у друштву и школама логиком тржишта и профита потискује хуманост и узвишеност образовања и просвете. Школе се третирају као плодно тржиште за профит. У овим околностима деца одрастају и веома рано се суочавају са проблемима којима нису дорасла. Зато од васпитача очекујемо хуманост и правилан однос према свој деци у школи која им је потребнија од бесплатне ужине.
Актуелни догађаји у школама Србије, ових дана личе на кампању у којој ће бити правде и неправде, неправедно осуђених и кривих који ће се извући.
Тема вршњачког насиља је сада хит у таблоидима која се злоупотребљава ради подизања њиховог тиража и опстанка на тржишту штампаних медија. Као тема за медијску експлоатацију дуго ће трајати у недостатку других и добија облик “лова на вештице”. Као друштво и јавно мњење можемо утицати да губитници или жртве не постану неправедно ни деца ни васпитачи у школама. Не смемо дозволити да медији и таблоиди постану о овоме и тужиоци и судије.
Посао превенције вршњачког насиља скоро да постаје за васпитаче важнији предмет него математика и биологија. Тиме посао учитеља и наставника постаје још деликатнији ако су педагози, разредне старешине или директори. Они не смеју упадати у замку неодмереног реаговања на инциденте и двојних критеријума у решавању конфликата међу ђацима. Природни су и нормални мањи несташлуци и кошкања међу њима јер то су деца.
Не постоје педагошке методе ни процедуре које ће савршено ставити под контролу њихово понашање, јер они нису роботи да реагују на дугме.
Психолошко питање: како ће реаговати нормално дете кад се нађе изложено насиљу, вербалном или физичком?
Природно је да ће пружити отпор и узвратити истом мером.
Да ли очекујемо да ће дете остати мирно на увреде или ударце и пресавијати табак да пише жалбе просветној инспекцији?
У овоме сва деца су иста и ми не можемо против природе јер је реч о најјачем мотиву самоодржавања. Када конфликти пређу линију дозвољеног у школи учесници инцидента требају бити пажљиво саслушани пред школским стручним тимом. Њихове приче треба сагледати са обе стране, да се суоче и најбоље помире. Психолози добро разликују лажни исказ од истине а сведочење друге деце треба релативизовати због тенденције навијања.
Деца инстинктивно осећају ко је међу њима у немилости васпитача и према томе се опредељују као навијачи и сведоци онога што не региструје надзорна камера и промакне оку наставника.
Ово је важан тест одговорности за праведно поступање, превенцију и спречавање даље ескалације насиља. Јер, ако то изостане у ову зону ће се убацити таблоиди којима је мало потребно да некога у школи медијски разапну. Просветни радници, учитељи, наставници, педагози су сви на истом задатку васпитања и ми као јавност можда превише очекујемо да деци пруже.
Желимо да се наша деца социјализују, да се прилагоде животу у тиму и колективу и спремају за реални живот. Сваки родитељ је осетљив ако његово дете осети и најмању неправду и то треба разумети.
Код превенције и решавања конфликата међу децом посебно је погрешно сваљивати сву кривицу на једну страну и једног учесника. Тиме се поједина деца “таргетирају”, постају мете дозвољених провокација, а вербално насиље је окидач за физичко насиље.
Потребно је схватити да је вербално насиље опасно као и физичко и то би школски педагози и психолози требало стално да објашњавају. Потребно је њихово присуство и рад на часовима разредног старешине и увођења праксе едукативних радионица и трибина са родитељима, за ову данас горећу тему.
Породица Прокић – Шабац
Најновији број
25. април 2024.
