СПОРНА ЦЕНА И КОЛИЧИНА

Подсећајући на стару дилему: Не ваља кад роди, не ваља кад не роди, мачвански произвођачи хране, остали су у дилеми после успешних преговора и потписаних уговора о извозу меса.
У овом крају преовлађује ситан посед (три хектара по домаћинству) и сходно томе “расцепкана”, а у много случајева и “угашена” производња стоке. Недавни пример, “депресивне” цене млека приморао је многе сточаре у овом крају да од ове производње одустану. Драстично је смањен број крава, а слична ситуација је и код производње свих других врста меса, која из године у годину бележи сталан пад.
Отуда вероватно резервисаност и сумња овдашњих сељака да могу одговорити захтеву за увећану производњу и извоз меса.
- То није реално. Дуго је на рачун депресивне цене свих пољопривредних производа одржаван социјални мир у држави. Сада од тако ослабљене пољопривреде траже одмах врхунске резултате и спремност за извоз меса, истина под повлашћеним околностима, каже Драган Дрмановић из Богатића. Он истовремено поставља и питање: Одакле нам, примера ради, огроман број јагањаца, колико би они купили. То је једно, друго је по којој цени?
Нема сумње да су удруживање и већа помоћ државе кључни фактор, а од примарног значаја за произвођаче су цена и брзина наплате.
- Товићу, али да се исплати, поручује Бранко Максимовић из Штитара. Он је и раније био познат у селу по организованој и обимној производњи. Бројна искушења која депресивно утичу на овдашње фармере допринела су смањењу производње стоке, која им је од давнина била светиња.
- Када су радиле овдашње задруге и тај систем био веома развијен ни производња стоке није била мала. Знају добро откупљивачи у некадашњим задругама колико је само свиња и говеда прешло преко њихових вага. Задруге су често биле на услузи сељацима и када су само изразили жељу да тове, присећа се Љубинко Јевтић, некадашњи директор Земљорадничке задруге Бадовинци.
Указујући на огромне потенцијале овог краја у гајењу стоке, које су презентирали најчешће у слављеничким говорима, неки политичари, у бразди поникли, остварили су своје жеље. Најчешће су истицали да само општина Богатић (14 села) може годишње да произведе и испоручи око 200 хиљада товљеника и 20 хиљада јунади. Приближно овим бројкама кретао се и откуп у 14 земљорадничких задруга општине Богатић (кад су радиле). Временом све то је напуштено. Задружна дворишта и понеки објекат на њима, који је остао “нагризло” је време.
Без обзира на све, овдашњи произвођачи хране нису поклекли и уверени су у долазак бољих тржишних услова у којима ће они моћи да у потпуности испоље своје потенцијале.
- Производња воћа и поврћа се све више намеће као рентабилнија. Трудимо се да одговоримо на најбољи начин тим захтевима, али нисмо запоставили ни тов стоке. Тиме су се бавили моји стари и ја само настављам њиховим стопама. Више реда и боља организација посла, код производње меса су важан захтев, каже Небојша Радовановић из Богатића, наглашавајући да су, првенствено ради опстанка сељаци принуђени да “сваштаре”.
- Дефинитивно, поражавајући услови у којима се одвија наша производња, приморавају нас да одустајемо од посла, кажу у глас сељаци испред једне откупне станице млека у Богатићу.
Потврда њихових речи су и многи празни обори у чију изградњу је својевремено уложено много новца.
Статистичари упозоравају да из године у годину у Србији опада производња свих врста меса. Примера ради, за домаће потребе, довољно је три милиона тона свињетине.