Свет је некад био весео и пријатељски

95. годину. Живот је није мазио, али је то било другачије време када су “сви стремили радости и понашали се пријатељски”, те су се и невоље лакше подносиле. Без мајке је остала у другом разреду основне, тада је, како каже, “умрла” и њена школа. Свето писмо је више пута прочитала и наизуст знала. Данас тврди да може да прича ко шта хоће, али она зна да Бог постоји и да јој је он помогао да одгаји и на прави пут изведе Радована и Живану, децу за понос. Муж јој је умро пре нешто више од тридесет година, потомци отишли својим стазама, а она остала да усправно пркоси годинама и одано чува све што су деценијама “својим рукама стварали”.
Нека другачија деца
Рођена је у Белотићу 1923. године. Деца су тад имала другачије обавезе, поготово ако их, као Мару, задеси несрећа да рано остану без неког од родитеља. Смрт мајке је значио и крај школе коју је неизмерно волела. То јој није сломило дух, само ју је ојачало и научило да нађе начин да се избори са свим недаћама.
-У школу сам ишла годину и по. Две књиге сам на дар добила. У првом разреду на крају и на полугодишту. Само још један дечкић из суседног села и ја. Због уљудности, јер нам таблица нигде није била огребана- прича поносно Мара, и са гласом који одаје тугу додаје:
- Када ми је мајка умрла брат ми је био у војсци, кући су остали сна’а, моја две године млађа сестра и отац. Са дванаест година сам постала и водоноша и ручконоша, и месила ’лебац, и угревала фуруну. Све сам радила. Плуг знам попустити, забраздити, избраздити. Све сам научила. Нема ништа што очи моје виде, да не може мозак мој схватити и урадити.
Неко друго време
Бака Мара, како је данас познаници и комшије зову, памти неко друго време. Време када су дечаци носили шајкаче, а девојчице кецељице. Када су постојала јасна правила и знало за ред.
-Било је то боље време, дете моје- каже бака Мара.
Најстарија житељка села Горња Врањска Марија Митровић увелико гази
-Било је сиромашних људи као увек, али је било боље, живље. Био је свет радостан, весео, пријатељски, а не као овај данас. Често сам воће делила деци. Малим чобанима док чувају стадо. Код нас је скоро у свакој трећој градини посађена воћка. Калемили људи за децу да се нађе кад дотерају стоку. Дечаци оду и наберу, неки у шајкачу, неки у недра. Када дођу са воћем, ми женскиње, поскидамо кецеље, поседамо по трави, а они изруче трешње, вишње, јабуке, крушке, зависи од сезоне, “да им мајка Мара разгоди”. И ја седнем, и свима исто. Не сме бити ни једном више. Ако претекне воћка или две, ја то “фућ” у обалу, да никну дивљаке, па нек накалеме родитељи- сећа се Мара.
Неке заборављене вредности
Удала се у Врањску са двадесет година. Родила је двоје деце, које су она и муж са два и по хектара земље и десет прстију одгајили и ишколовали.
-Сви су се чудили како успевамо, а ниједну трунку нисмо добили “џабице”. Са децом се поносим. Били су одлични ђаци, радни и вредни. Често смо, када возимо робу на пијацу морали да оставимо једно код куће, да причува краве. Оно које остаје плаче, јер неће ниједно из школе да изостане, каже бака Мара и сажима своје искуство:
-Увек сам се уздала у правду и поштење, и истину сам волела. Никога нисам мрзела, чак ни оне за које сам знала да ми нису пријатељи. Бог ми је дао све што сам га молила. Он постоји. Нек каже свако шта хоће, свима је отворен пут, али ја знам да постоји Бог и да је душа света.