Медицина обликује дан, литература ноћ

Проф. др Горан Милашиновић директор је пејсмејкер центра у клиничком центру Србије. Поред бављења кардиологијом пише и књиге, чини се подједнако добро. До сада је написао десетак романа и био у ужим изборима за НИН-ову награду. Издао је и збирку песама. Летос је добио награду Задужбине Бранка Ћопића за роман “Случај Винча”. Недавно је боравио у Општој болници “Лаза К. Лазаревић” у Шапцу где помаже при оснивању центра за пејсмејкер
Да ли себе доживљавате као писца међу лекарима, или као лекара међу писцима?
Уколико човека дефинише професија, обе ове игре речима су једнако тачне, будући да се медицином и књижевношћу бавим подједнако дуго, више од тридесет година. Међутим, иако књижевност као виши вид писмености може да буде професија, по мом мишљењу, писање као посебну форму људског духа није могуће ограничити професионалним оквиром. Другим речима, писац се по мени не може бити по професији, јер писање одређују ирационални пориви и рационално необјашњива потреба, потом, метаморфозе духа и самодовољна креација. Посматрајући рационално, писање је у многим сегментима узалудан посао, којим се нико паметан не би бавио. С друге стране, медицина је изразито рационална категорија, како њена куративна, тако, и још више, научна страна. Моје лично искуство је да је могуће бавити се овим двема дијаметрално различитим активностима без унутрашњег конфликта. Такође, да подвесни светови и дубинска психиологија, често на граници аутоанализе, који су полазиште за карактеризацију књижевних ликова, али и за интеракцију са пацијентом, умеју понекад и да директно комуницирају те се медицина и литературе могу и да додирну.
Рекли сте, у неким ранијим, интервјуима да је добар лекар онај ко је добар човек, али и да би на пријемном испиту за Медицински факултет требало да се полаже психо тест. Све чешће се дешава да се лекари стављају у негативан контекст. Шта сматрате да је допринело томе и може ли се та слика поправити?
Реч је психолошкој интерференцији лекара и пацијента, такозваној емпатији, коју велики број лекара одбија да укључи у свој терапеутски приступ, неки због сопственог комфора (будући да је пуно лакше лечити пацијента “као машина”, уместо “као човек”), а неки јер им је саосећање са другим човеком урођено ампутирано. Због тога сам мислио да је потребна нека врста ране детекције кандидата за лекарску професију јер они који не саосећају са пацијентом иду кроз професионални живот погрешним путем и уместо да смањују, само повећавају патњу болесном човеку. И када медицина није у стању да трајно излечи, мора да пружи утеху. Међутим, није то једини нити главни разлог за “негативни контекс” медицинара у друштву већ бројне социјално зависне малформације. Такође, и нереална очекивања појединаца по којима се очекује да лекари раде и живе као свештеници своје професије, а они, ипак, нису свештеници, будући да је медицина професија (са бројним недостигнутим циљевима), а не религија. Митолошки гледано, уколико лекар не одговара лику Хипократа, унапред је за осуду.
Бавите се једним од најстреснијих послова. Да ли Вам је писање одмор или отклон од бављења медицином?
Као што сам већ рекао, те две обраде стварности у мени теку паралелно: медицина попуњава дан, а литература ноћ. Имам утисак да је ово слично богу Јанусу, који има два лица не због тога да би се успешније сакрио од света, него да би видео свет што шире, са две дијаметрално различите стране, са запада и са истока. Такође, не бих рекао да ми писање причињава веће задовољство од медицине већ да је реч о различитој форми задовољства, али истој енергији. У медицини највише испуњава она нематеријална захвалност пацијента, која даје смисао тој професији, а у писању сам креативни чин, осећај комуникације са својим несвесним деловима психе.
Ко су Вам омиљени писци, а које лекаре највише цените и шта им је заједничко?
Мене су у литературу током гимназијског периода пре писаца увели психолози, Јунг и Фројд. Уз њих сам се заинтересовао за невидљиве стране људског бића и објашњења карактерних црта и животних судбина психолошким одредницама. Велики писци су дошли тек касније, али више као егзекутори, вешти занатлије приповедања. Први писац који ме је опчинио био је Ремарк, мени тада пуно динамичнији од Толстоја. Потом, био сам опчињен Ђојсом и модернистима, али признајем, како је време одмицало постмодернисти су ме све више умарали. Данас највише волим да читам романсиране биографије, фељтоне, дневнике и друга штива која имају велики удео фактографског и реалистичког. У ствари, жртва сам превише дисперзованог интересовања па читам разнородне текстове, од књижевних, филозофских и социолошких теорија до поезије. Такође и Политикин забавник. Ипак, постоји једна максима: не могу без читања, па шта год то било. Када је реч о медицини, запањујуће је колико је мали број саградио суштинске степенике у правцу прогреса. Многи од њих нису били ни свесни сопствене величине, попут Јерсина, који је пронашао узрочника куге, а којег је баш литература вратила на позорницу славе, будући да је о њему написан одличан роман.
Када завршите једну књигу да ли већ размишљате о следећој или инспирација сама дође?
Инспирација ми долази кроз читање, али и путем искуства будући да сам од оних који о свету и људима сазнају једнако кроз књиге, колико и кроз живот. И нема ту неких правила него када ми онај мали човек који станује у мојој глави и стално ми нешто приповеда не да мира, ја почнем да пишем па куд год ме то одвело. Другим речима, не мучим се као Андрић, или још више Пекић, избором најбоље могуће теме него почнем оно што се мени највише допада и тек касније, кад одмакнем, почнем да размишљам да ли та тема занима уистину само мене или би могла да занима и друге. Због тога, неки текст оставим на пола и започнем нови, а неки терам до краја. Али, у принципу, припремам се, читам и истражујем око годину дана и онда пишем још годину дана. Дакле, две године за један роман. У ствари, увек се поново изненадим када неки писац напише три романа за једну годину. Ја то нисам никада био у стању, мени и за збирку приповедака треба две године.
Као лекар се бавите људским срцем, а као писац људском душом. Шта бисте рекли, са становишта лекара, а шта са становишта писца - где се налази душа?
То је питање на које немам лапидарни одговор, а ни филозофски, будући да је писање врста немоћи да се свет и велика питања дефинишу једноставно и свима прихватљиво (па макар било и разумљиво). Управо због тога писци користе нарацију и пишу томове, а да су филозофи било би им довољно свега неколико речи. На пример, да је Ђулијан Барнс знао одговор због чега славни Шостакович није пребегао из СССР-а у САД педесетих година прошлог века (а имао је прилику), никада не би написао “Шум времена”. Овако, оставио нас је без одговора (себе, такође), али је написао диван роман. По мом мишљењу, то су прави корени литературе.
Код нас људи у тешким ситуацијама често прибегавају различитим врстама алтернативне медицине. Сматрате ли то преваром или нечим што може да допринесе лечењу?
Медицина је и нада, а алтернативна медицина је по мени баш то, нада у излечење. Према, томе, зашто да не. Ипак, живот је ограничен и нико неће живети двеста година те је важно сачувати умереност и мир, како током здравља, тако и у болести. Такође, и очекивања од медицине, околине, па чак и најближих. У том смислу, свако ко је прочитао Толстојев роман “Смрт Ивана Иљича”, лакше ће да се суочи са најтежим здравственим изазовима.