Доброта

Село и некад и сад има своје приче које опет по шеретима једна на другу личе. Прича која се напросто мора поделити са људима који преферирају доброту има себи својствен рам. У стара, веле и добра, времена доброта је имала оквир помоћи када је нестајало у врећи и пројина брашна па је надница за бројну чељад била спас. Тек ретки међу кулацима су умели притећи у помоћ и белим брашном и мрсом па и јанијом а у посне дане и када трапови отање и поврћем и воћем, туршијом и тако редом.
Оно што нас у дане садашње уводи у овакву причу је скоро нестварна ниска доброте госпође, супруге, мајке по којој би се веле у бројним селима и сама доброта морала распознати. А иза сваког доброчинства остао је мирис руже а ако сте мислили да је ова без трња грешите. Сваки трн је болно премоштен до мириса задовољства захваљујући бројним пријатељима добра који су се уткали у рам ове приче. Ко зрно по зрно, ко камен по камен створио се у многим селима Поцерине и Посавотамнаве спасоносни низ лепоте и топлине о којима се испредају приче за себе .
Трагом хвале и неверице да такви примери постоје оживе у причи тешког тока и добротом оденутог срећног наставка. Жена која је завредела безброј наклона поштовања притекла је по несрећним догађајима који задесише сиромашан дом у Посавотамнави, деци н изградила има дом вредан уздаха дивљења. Савремен до неверовања и топао до милине. Да у здрављу расту и у људе стасају како би се терет дана који су минули лакше носио. И тако из села до села прича иста и опојни мирис руже дивљења, поштовања ...
У ниски давања од срца бројни најмлађи скучених могућности путовали су и дружили се, први пут видели и морске таласе, и топлину дружења и доживели неверицу да им се све то дешава. Доброту је учинила тако обичном на свом примеру и свакодневницом која многима значи и топао оброк и безброј великих ствари за људе који у деци стасавају. У време када се о добру ретко и у породицама збори овај пример иде скоро у бескрај.
Негде у Поцерини сретосмо се са предањем добротворке, како рекоше, која је о великим празницима даровала и капом и шаком а у посту мирила завађене и бодрила сиромашне да се другим путем не може али да се добрим све учини вредним. И свилу и кадифу даровала девојкама а момцима прилику да зараде на богатом имању. И тако из лета у лето а онда се, рекоше они који од дедова све чуше, дуго се за сличан пример није чуло. Дуго до ових дана и мајке доброте која у ниску нестварних ширина из дана у дан одлази у недоглед. Да доброта има крај то нико никада нити је реко нити ће моћи рећи. Доброта је и била и остала зденац без дна ако је неко препознати уме.
Као што опет међу мирисима многи тврде од мириса руже нема опојнијег. Раван му је само исти који остаје иза доброте. И тако из лета у лето већ деценију траје у селима која су сведоци доброте прави сан који у стварност претвара једна госпођа, жена, мајка...
На једном од сеоских омиљених окупљања пред сеоском продавницом беседи се о свему али и о реченом примеру доброте. И док многи наводе примере који су малени али људски вредни да би старина која памти примере супротне подсети да се о доброти мора зборити пошто се претходно скине капа и прекрсти. Јер има безброј примера супротног наводећи тугу некдашњих побрђа Поцерине. Кулак од имена у копњи и вршају од стотина бескућника бирао ни половину а онда предрадник половину слао кући после доручка у домове где су бројна чељад чекала пројино брашно и можда мало сланине. Остајале да раде кршне снаше и ретки момци а доброта треперила далеко на своду предања које је имало бројна домаћинства и обиље сиромаштва. Тек ту, застаје старина, није довољно за јунакињу наше приче само једном се прекрстити већ бар трипут и пожелети јој свако добро.
На деценије трајања доброте и давања и многаја љета живота .