Кривина у огледалу
Дан победе, дан после
Србија је једина држава у Европи која је Дан победе славила дан после. Цела Европа, укључујући и Русију, обележила је Дан победе 9. маја, само је Србија и овога пута испала паметнија од свих и један од историјски најбитнијих датума прославила 10. маја војно-полицијским приказом у Нишу.
Прворођеном је важније било да на Дан победе буде у Тирани него са својим народом и параду уприличи када јој је време. У тој Тирани није било ни Меркелове, ни Макрона, ни Си Ђин Пинга, ни Путина. Само балкански државници које је неко баш тог дана окупио у главном граду Тиране. А, како то и такав мали скуп да прође без Прворођеног, таман посла да му неко украде догађај.
Било како било, поново су Нишлије морале добровољно да дођу на догађај који је организовао Прворођени. У Клиничком центру у Нишу су, како извештавају медији, отказане све планиране операције. То је, рекао би Мирослав Лазански, уобичајена пракса, јер шта би се десило да дође до нечег нежељеног на војно-полицијском приказу. Нишлијама је ова добровољни долазак лакше пао, пошто нису морали аутобусима да путују неколико стотина километара ван свог рада, него су имали то задовољство да буду у свом дворишту.
Колико је ова парада била потребна, колико је коштала, не знам, нити могу да одговорим. Војска ми је увек била мрска организација. За разлику од министра војног, одслужио сам свој дуг отаџбини бесмисленим једногодишњим војним роком. Верујем, међутим, да је војска неопходна и потребна институција, али без мене у њој, тако да сматрам себе веродостојним да на било који начин коментаришем било какав приказ.
Сви смо видели тај благи израз одушевљења на лицу Прворођеног у Нишу. Какав му је израз лица био у згради Партријаршије, то је други падеж. Немам дилему да је, после пумпања балона самопоуздањем у Нишу, Прворођени био исти какав је и на Пинку и на Хепију. Желим да верујем да је барем мало морао да се презноји пред појединим питањима појединих владика. Не знам како се то дивовски бори за Косово и Метохију, када преговора више нема. Како је могуће да такав див није успео да, заједно са својим пријатељима који Србију никада више нису поштовали, натера Приштину, која је у расулу, да повуче таксу од 100 одсто на српску робу? Где се он то лавовски бори за Косову и Метохију изузев када се лавовски труди да пумпа себи рејтинг на Пинку, Хепију и осталим мегафонима своје власти? Шта је то круцијално за опстанак нашег народа на Косову и Метохији урадио сем што је укинуо српске паралелне институције у тој покрајини?
Нема те параде или војно-полицијског приказа који може да анулира чињеницу да је у тренутку када је Србија крварила под НАТО бомбама, Прворођени добио један ар стамбеног простора у популарној Црвенкапи у Београду. Ниједна дивовска борба не може да сметне са ума да се он територијално ширио, док се Србија смањивала. Може он да прича колико хоће, али Косово и Метохија су изгубљени због очајне политике коју је водио Слободан Милошевић, чији је ударни шраф у механизму био право Прворођени са својим идеолошким татама - Шешељем и Николићем. Кулминација те поразне политике је капитулација у Куманову 1999. године. О томе нећете чути ни реч из уста Прворођеног, као и чињеницу да док он није дошао на власт српски народ је своје локалне власти на Косову и Метохији бирао по српским законима, а сада их бира по косовским. Где је овде див, и где је овде лав, волео бих да ми неко покаже.
Једино што Србија може у овом тренутку, када је реч о Косову и Метохији, јесте да не призна ту творевину као независну државу. То нико не може да нас натера. Чини ми се да то чак ни Европа не тражи. Она тражи да не спотичемо Косово у намери да постане део Уједињених нација и оних међународних институција где још није чланица. То да ће да нам дају да се разграничимо, не постоји ни промил шансе. Не због народа, који је неправедно оптужен, већ због јасног става међународне заједнице и даље претензије Приштине на територију Србије.
Србија ће велику цену платити због тога што је своју судбину ставила у руке некоме ко није био способан да реши проблем прокишњавања спортске хале Пинки у Земуну. Надам се само да сва та војна и полицијска снага која је приказана у Нишу неће бити искоришћена за неке нове ратове и сукобе.
Прворођеном је важније било да на Дан победе буде у Тирани него са својим народом и параду уприличи када јој је време. У тој Тирани није било ни Меркелове, ни Макрона, ни Си Ђин Пинга, ни Путина. Само балкански државници које је неко баш тог дана окупио у главном граду Тиране. А, како то и такав мали скуп да прође без Прворођеног, таман посла да му неко украде догађај.
Било како било, поново су Нишлије морале добровољно да дођу на догађај који је организовао Прворођени. У Клиничком центру у Нишу су, како извештавају медији, отказане све планиране операције. То је, рекао би Мирослав Лазански, уобичајена пракса, јер шта би се десило да дође до нечег нежељеног на војно-полицијском приказу. Нишлијама је ова добровољни долазак лакше пао, пошто нису морали аутобусима да путују неколико стотина километара ван свог рада, него су имали то задовољство да буду у свом дворишту.
Колико је ова парада била потребна, колико је коштала, не знам, нити могу да одговорим. Војска ми је увек била мрска организација. За разлику од министра војног, одслужио сам свој дуг отаџбини бесмисленим једногодишњим војним роком. Верујем, међутим, да је војска неопходна и потребна институција, али без мене у њој, тако да сматрам себе веродостојним да на било који начин коментаришем било какав приказ.
Сви смо видели тај благи израз одушевљења на лицу Прворођеног у Нишу. Какав му је израз лица био у згради Партријаршије, то је други падеж. Немам дилему да је, после пумпања балона самопоуздањем у Нишу, Прворођени био исти какав је и на Пинку и на Хепију. Желим да верујем да је барем мало морао да се презноји пред појединим питањима појединих владика. Не знам како се то дивовски бори за Косово и Метохију, када преговора више нема. Како је могуће да такав див није успео да, заједно са својим пријатељима који Србију никада више нису поштовали, натера Приштину, која је у расулу, да повуче таксу од 100 одсто на српску робу? Где се он то лавовски бори за Косову и Метохију изузев када се лавовски труди да пумпа себи рејтинг на Пинку, Хепију и осталим мегафонима своје власти? Шта је то круцијално за опстанак нашег народа на Косову и Метохији урадио сем што је укинуо српске паралелне институције у тој покрајини?
Нема те параде или војно-полицијског приказа који може да анулира чињеницу да је у тренутку када је Србија крварила под НАТО бомбама, Прворођени добио један ар стамбеног простора у популарној Црвенкапи у Београду. Ниједна дивовска борба не може да сметне са ума да се он територијално ширио, док се Србија смањивала. Може он да прича колико хоће, али Косово и Метохија су изгубљени због очајне политике коју је водио Слободан Милошевић, чији је ударни шраф у механизму био право Прворођени са својим идеолошким татама - Шешељем и Николићем. Кулминација те поразне политике је капитулација у Куманову 1999. године. О томе нећете чути ни реч из уста Прворођеног, као и чињеницу да док он није дошао на власт српски народ је своје локалне власти на Косову и Метохији бирао по српским законима, а сада их бира по косовским. Где је овде див, и где је овде лав, волео бих да ми неко покаже.
Једино што Србија може у овом тренутку, када је реч о Косову и Метохији, јесте да не призна ту творевину као независну државу. То нико не може да нас натера. Чини ми се да то чак ни Европа не тражи. Она тражи да не спотичемо Косово у намери да постане део Уједињених нација и оних међународних институција где још није чланица. То да ће да нам дају да се разграничимо, не постоји ни промил шансе. Не због народа, који је неправедно оптужен, већ због јасног става међународне заједнице и даље претензије Приштине на територију Србије.
Србија ће велику цену платити због тога што је своју судбину ставила у руке некоме ко није био способан да реши проблем прокишњавања спортске хале Пинки у Земуну. Надам се само да сва та војна и полицијска снага која је приказана у Нишу неће бити искоришћена за неке нове ратове и сукобе.
Најновији број
25. април 2024.
