ОДЛАЗАК У ПЕНЗИЈУ НАЧЕЛНИКА ОДЕЉЕЊА
ЗА ВАНРЕДНЕ СИТУАЦИЈЕ МР ФАДИЉА НЕЗИРИЈА
ЗА ВАНРЕДНЕ СИТУАЦИЈЕ МР ФАДИЉА НЕЗИРИЈА
Радни век посвећен спасавању живота
Одгајен сам на војнички начин. Не спартански, али патријархално. Униформа је за мене светиња. Била је и за мог оца и за брата је. Тако је и по мајчиној линији. Било је у фамилији још стричева и ујака који су били војна лица, прича Незири
На свој 65. рођендан, после 43 године стажа, у пензију је отишао начелник Одељења за ванредне ситуације потпуковник полиције магистар Фадиљ Незири. Радни век провео је служећи грађанима, спасавајући туђе животе, неретко ризикујући свој. Одрастао је у породици где се униформа сматрала светињом, па је тако било и логично који ће пут одабрати. Иако се школовао за професионалног војника, убрзо је схватио да радећи на пословима заштите и спасавања може још више да допринесе добробити друштва.
Официрску школу завршио је у Задру као четврти у рангу. Стажирао је у Сарајеву где је пуковник Богдан Драча приметио да ће бити добар старешина и предложио му да се активира. Послушао га је и за место службовања добио Вршац.
Судбоносна поплава
Пресудни тренутак у Незиријевој каријери биле су поплаве у Јужном Банату 1979. на 1980. годину.
-Са својом јединицом сам учествовао на спасавању становништва и тада сам видео да могу да будем још кориснији за државу. Одлучио сам да “скинем униформу“ и уписао сам Факултет за одбрану и заштиту са специјализацијом: заштита и спасавање од свих врста елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа и ратних опасности. На постдипломским студијама такође сам изабрао заштиту и спасавање, објашњава Незири.
Било је то златно доба цивилне заштите, а предвојничка обука је била обавезан предмет на свим нивоима школовања. Када је магистрирао жеља му је била да на вишим школама у Шапцу предаје овај предмет. Као радник Министарства одбране био је предавач ваншколској омладини, односно младима са сеоског подручја који нису наставили средњошколско образовањe. Са својим ученицима 1982. године освојио је треће место на републичком такмичењу.
-Предмет је укинут 1993. године. После ратних дешавања '90-их година цивилна заштита је могла да се развије још боље. Донели смо нови закон и имали систем одбране и заштите који сада има Руска Федерација, али напустили смо тај концепт из неразумљивих разлога. Када смо прешли у Министарство унутрашњих послова, формирањем Сектора за ванредне ситуације, цивилна заштита је кренула да се развија у бољем смеру. Захваљујући министру Небојши Стефановићу и начелнику сектора Предрагу Марићу систем заштите и спасавања је у много бољем положају. Прошле године је почело интензивно опремање ватрогасно-спасилачких јединица и обуке у иностранству. Јединице цивилне заштите су за сада ту да помогну ватрогасно-спасилачким јединицама, прича Незири.
Као велики русофили, њихов систем заштите и спасавања сматра најбољим на свету, а 2016. године му се испунила жеља да у Москви стиче нова знања. Завршио је курс за управљање у ванредним ситуацијама и руковођење у ванредним ситуацијама на локалном нивоу.
Експерт за ризик
Иако поседује посебно знање у свим областима спасавања, посебно је стручан за спасавање из поплава, а највећи је познавалац неексплодираних убојних средстава на територији коју покрива Одељење за ванредне ситуације Шабац.
-Највише ме је привукао тај ризичан посао заштите и спасавања од неексплодираних убојних средстава, које чине различита минско-eксплозивна средства, односно све врсте бомби и ракета. Од 1985. године сам био члан Комисије за уништавање НУС при општинском Секретаријату за народну одбрану. Током каријере сам уништио више од 500 комада НУС-а, са тимовима и екипама више од 5.000 различитих НУС, каже Незири.
Током ратова '90-их налазио се на месту начелника Штаба за цивилну заштиту, као оперативац на терену. Дочекивао је избегле из Босне и Херцеговине и Хрватске, а у „Зоркиној“ хали је био прихватни центар. Организовао је осматрачке службе, помагали су ЈНА и формирали оперативни центар који је имао информације где се налазе војници из Шапца који су на ратишту.
За време НАТО бомбардовања 1999. године, више од 2.000 резервиста цивилне заштите одазвало се да помогне. Незири је био именован за помоћника начелника окружно-општинског штаба, а покојни Душан Милошевић, као начелник Округа био је командант. Спроводили су заштитно-превентивне мере: склањали становништво, узбуњивали, збрињавали избегле.
Човек са девет живота
Сматра да се само будала ничега не плаши, а током више од четири деценије рада неколико пута је гледао смрти у очи. Наводи да је још када је био у активној војној служби, током гађања бојевом бомбом спасао живот војнику који је неспретно бацио бомбу, тако што га је убацио у ров и легао преко њега.
Сећа се и када је 1984. године војска шест сати пробијала снежне сметове до Румске раскрснице, где су била заробљена два аутобуса „7. јула“. Тада се оклизнуо са тенка и замало завршио под гусеницама.
Сви памте акцидент са цистерном амонијака који је истицао и угрозио читав град 1986. године. Локалне службе тада нису имале адекватне заштитне маске, а Незири је упркос томе покушао да дође до вентила и испарења су га готово онесвестила.
Током бомбардовања, на Јаловик су изручене касетне бомбе. Шесточлана екипа Министарства одбране и МУП, у којој је био и Фадиљ Незири, током два дана је уништила 45 бомби. Притом, нису знали са чим имају посла, него су импровизовали. Тек накнадно су сазнали да такве бомбе постоје са пет врста упаљача. Пуком срећом и талентом за сналажење нико од њих није повређен.
Као посебно драматичну, Незири памти и ситуацију када је 2000. године из Добраве која се излила у Ориду спасавао старији брачни пар, њихове две козе и две овце.
Историја и традиција
-Одгајен сам на војнички начин. Не спартански, али патријархално. Униформа је за мене светиња. Била је и за мог оца и за брата је. Тако је и по мајчиној линији. Било је у фамилији још стричева и ујака који су били војна лица, прича Незири.
Иначе, Фадиљов отац, Афиз, рођен је у селу Бревеник у општини Орлане на Косову и Метохији. За себе је говорио да је Косовар, односно Албанац са Косова или Шиптар. Као млад милиционер, после завршене средње школе у Сремској Каменици, добио је место службовања у Рибарима где је тада била станица полиције. Ту се оженио Видосавом, рођеном Ђурђевић. Фадиља су добили 1954. године, а годину дана касније још једног сина, који је такође за свој позив одабрао војску.
Фадиљ такође има два сина. Нису се определили за униформу, али је млађи, Бојан, као фудбалер успешно носио дрес репрезентације.
Одликован је Медаљом за војне заслуге и носилац је Златне значке СФРЈ.
И у пензији спреман да помогне
-Пензионерске дане планирам да проводим са породицом и колико будем могао да путујем. Имам два унука и унуку и њима ћу се посветити. Провео сам у овом, веома специфичном послу, две трећине живота. Тешко је сада изаћи из тога. За све што будем потребан млађим колегама стојим на услузи. Ту сам за сваког коме могу да користе моје знање и искуство, каже Фадиљ Незири.
Официрску школу завршио је у Задру као четврти у рангу. Стажирао је у Сарајеву где је пуковник Богдан Драча приметио да ће бити добар старешина и предложио му да се активира. Послушао га је и за место службовања добио Вршац.
Судбоносна поплава
Пресудни тренутак у Незиријевој каријери биле су поплаве у Јужном Банату 1979. на 1980. годину.
-Са својом јединицом сам учествовао на спасавању становништва и тада сам видео да могу да будем још кориснији за државу. Одлучио сам да “скинем униформу“ и уписао сам Факултет за одбрану и заштиту са специјализацијом: заштита и спасавање од свих врста елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа и ратних опасности. На постдипломским студијама такође сам изабрао заштиту и спасавање, објашњава Незири.
Било је то златно доба цивилне заштите, а предвојничка обука је била обавезан предмет на свим нивоима школовања. Када је магистрирао жеља му је била да на вишим школама у Шапцу предаје овај предмет. Као радник Министарства одбране био је предавач ваншколској омладини, односно младима са сеоског подручја који нису наставили средњошколско образовањe. Са својим ученицима 1982. године освојио је треће место на републичком такмичењу.
-Предмет је укинут 1993. године. После ратних дешавања '90-их година цивилна заштита је могла да се развије још боље. Донели смо нови закон и имали систем одбране и заштите који сада има Руска Федерација, али напустили смо тај концепт из неразумљивих разлога. Када смо прешли у Министарство унутрашњих послова, формирањем Сектора за ванредне ситуације, цивилна заштита је кренула да се развија у бољем смеру. Захваљујући министру Небојши Стефановићу и начелнику сектора Предрагу Марићу систем заштите и спасавања је у много бољем положају. Прошле године је почело интензивно опремање ватрогасно-спасилачких јединица и обуке у иностранству. Јединице цивилне заштите су за сада ту да помогну ватрогасно-спасилачким јединицама, прича Незири.
Као велики русофили, њихов систем заштите и спасавања сматра најбољим на свету, а 2016. године му се испунила жеља да у Москви стиче нова знања. Завршио је курс за управљање у ванредним ситуацијама и руковођење у ванредним ситуацијама на локалном нивоу.
Експерт за ризик
Иако поседује посебно знање у свим областима спасавања, посебно је стручан за спасавање из поплава, а највећи је познавалац неексплодираних убојних средстава на територији коју покрива Одељење за ванредне ситуације Шабац.
-Највише ме је привукао тај ризичан посао заштите и спасавања од неексплодираних убојних средстава, које чине различита минско-eксплозивна средства, односно све врсте бомби и ракета. Од 1985. године сам био члан Комисије за уништавање НУС при општинском Секретаријату за народну одбрану. Током каријере сам уништио више од 500 комада НУС-а, са тимовима и екипама више од 5.000 различитих НУС, каже Незири.
Током ратова '90-их налазио се на месту начелника Штаба за цивилну заштиту, као оперативац на терену. Дочекивао је избегле из Босне и Херцеговине и Хрватске, а у „Зоркиној“ хали је био прихватни центар. Организовао је осматрачке службе, помагали су ЈНА и формирали оперативни центар који је имао информације где се налазе војници из Шапца који су на ратишту.
За време НАТО бомбардовања 1999. године, више од 2.000 резервиста цивилне заштите одазвало се да помогне. Незири је био именован за помоћника начелника окружно-општинског штаба, а покојни Душан Милошевић, као начелник Округа био је командант. Спроводили су заштитно-превентивне мере: склањали становништво, узбуњивали, збрињавали избегле.
Човек са девет живота
Сматра да се само будала ничега не плаши, а током више од четири деценије рада неколико пута је гледао смрти у очи. Наводи да је још када је био у активној војној служби, током гађања бојевом бомбом спасао живот војнику који је неспретно бацио бомбу, тако што га је убацио у ров и легао преко њега.
Сећа се и када је 1984. године војска шест сати пробијала снежне сметове до Румске раскрснице, где су била заробљена два аутобуса „7. јула“. Тада се оклизнуо са тенка и замало завршио под гусеницама.
Сви памте акцидент са цистерном амонијака који је истицао и угрозио читав град 1986. године. Локалне службе тада нису имале адекватне заштитне маске, а Незири је упркос томе покушао да дође до вентила и испарења су га готово онесвестила.
Током бомбардовања, на Јаловик су изручене касетне бомбе. Шесточлана екипа Министарства одбране и МУП, у којој је био и Фадиљ Незири, током два дана је уништила 45 бомби. Притом, нису знали са чим имају посла, него су импровизовали. Тек накнадно су сазнали да такве бомбе постоје са пет врста упаљача. Пуком срећом и талентом за сналажење нико од њих није повређен.
Као посебно драматичну, Незири памти и ситуацију када је 2000. године из Добраве која се излила у Ориду спасавао старији брачни пар, њихове две козе и две овце.
Историја и традиција
-Одгајен сам на војнички начин. Не спартански, али патријархално. Униформа је за мене светиња. Била је и за мог оца и за брата је. Тако је и по мајчиној линији. Било је у фамилији још стричева и ујака који су били војна лица, прича Незири.
Иначе, Фадиљов отац, Афиз, рођен је у селу Бревеник у општини Орлане на Косову и Метохији. За себе је говорио да је Косовар, односно Албанац са Косова или Шиптар. Као млад милиционер, после завршене средње школе у Сремској Каменици, добио је место службовања у Рибарима где је тада била станица полиције. Ту се оженио Видосавом, рођеном Ђурђевић. Фадиља су добили 1954. године, а годину дана касније још једног сина, који је такође за свој позив одабрао војску.
Фадиљ такође има два сина. Нису се определили за униформу, али је млађи, Бојан, као фудбалер успешно носио дрес репрезентације.
Одликован је Медаљом за војне заслуге и носилац је Златне значке СФРЈ.
-Пензионерске дане планирам да проводим са породицом и колико будем могао да путујем. Имам два унука и унуку и њима ћу се посветити. Провео сам у овом, веома специфичном послу, две трећине живота. Тешко је сада изаћи из тога. За све што будем потребан млађим колегама стојим на услузи. Ту сам за сваког коме могу да користе моје знање и искуство, каже Фадиљ Незири.
M.M.
Најновији број
25. април 2024.
