Липа вековних корена

Корени којих се у свом стилу латио и велики Добрица Ћосић увек су били тема број један у селима и Поцерине и Посавотамнаве. Прича која сећањем краси поцерско некад живо село говори и више и поучно ко је усвоји као и опомену и ...
Преко неколико векова у село се доселили потомци Илије и како то ред налаже уз огњиште расцвата се и крушка и малена Липа. Лета текла па се такмичише у висини а чељад се богу хвалећи множила како ред налаже. И би и родно и сложно док живот не узе данак па се сада тек одважни упуте на некдашње огњиште оронуло и зарасло у траву док се потомци сунчају на песковитим плажама преко баре и у Аустралији и Новом Зеланду. Истина понеко и окисне у престоници свих одлука краљевству вазда силне Енглеске. До пре пар лета, сведоче времешни, долазио остарели потомак из Аустралије да се поклони липи и запали кандило у несвакидашњем амбијенту. Како је од липе старе неколико векова остала само кора у унутрашњости је неко још пре рата са швабама поставио сто и столице, икону славску у дрвету издељану и кандило прво које је на огњишту засјало о годовима. Толика липа беше мада се пронео глас да се осушила а потече и друга да је оживела када се мушки потомак родио далеко у свету пре неколико деценија и дан данас опојним мирисом не да се барем тако траг потомака Илије по којем се и презиме доби не угаси...
Остало је и сећање да се из тог дела побрђа млади заклињаше у старој липи на вечну љубав и палили кандило да им добра донесе. Знала је говорили стари и да необином смолом засузи када се неко зло у расутом стаду потомака деси али о томе више сведока нема.
Некaдашњи сокаци су зарасли па скоро за неверовати је прича да су сватови из неког од бројних домова увек на путу до цркве стајали уз липу и ту сећали на претке али се и прво коло ту знало повести и млада на родност обавезивала а липа мирисом узвраћала свима милујући их као старица децу...
У годинама које су испратиле претходни век и дочекале овај окупљали су се потомци који осташе да старост дочекају уз липу да се друже и заветују да ће је неговати и причу о њој неговати као завет.Ту се чула и фрула коју је по предању издељао као први домаћин легендарни Илија. Било је ту подно стрехе од вајата старина од колевки и преслица до јармова и тако редом а до скора кажу пркосио је зубу времена точак из великог рата који је ето остао негде у трави.
И тако из присећања у приче које су са током времена добијале крила истинске легенде да је и бунар подно липе био лековите воде и да један од потомака вративши се из туђине очију које су изгубиле живост умивши се том водом прогледао. Тако вели легенда. А онда обесни комшија из лета у лето заорао бунар и то изроди нову причу новијих лета...
Један од млађаних потомака оболе и сетише се те воде али она је давно већ била покривена и само су се стари сећали места подно липе. И онда на крсну славу потече вода а умивши се младићу се врати вид и друге пратеће оздрављење. Већ старели комшија то место огради и малу капелу брвнару издеља те то поста молитвено место. Веле, док у том засеоку чељади беше а и њој се траг избриса. Ко ће веровати мирис липе ће препознати а ко сумња тешко да и кап живота уме распознати додавали мудри када се прича о томе поведе о све ређим скуповима. Новијих дана причало се да је долазила ћер једног од потомака која је урну са пепелом свога оца понела да по последњој вољи подно липе сахрани. И тада је веле била жива и расцветана .
Липа вековних корена, не сумњамо, и сада живи а живеће док и последњи потомак имена јој се сети и од њега тка предања онима који значај корена разумети могу. А коме се на трен размирише липа можда је то баш она из наше приче.