ПРОФЕСОР ЗОРАН СИМИЋ МЕЊА СЛИКУ О РОМИМА
Образовање као најважнија карика
Према попису из 2011. године на подручју коцељевачке општине живело је нешто више од 13 хиљада људи. Од тог броја седам одсто су припадници ромске националности. Неретко живе у зачараном кругу сиромаштва јер многи не заврше ни основну школу. Почињу процес школовања али га често напуштају због одласка у иностранство одакле се изненада враћају и покушавају да се изнова укључе у систем, што је готово немогуће учинити без ефикасне подршке друштва.
Узроци лошег образовног статуса ромске заједнице су, уз сиромаштво, дискриминација и неподстицајно окружење које је уједно и узрок одустајања од школовања током основне и раног напуштања система приликом преласка у средњу школу.
Образовање је кључна карика која доноси одрживу социјалну инклузију и прекида круг сиромаштва. То је схватио двадесетдеветогодишњи Зоран Симић из Дружетића који је, захваљујући подршци породице завршио факултет и данас је професор у Средњој школи у Коцељеви, бивши ђак који садашњим генерацијама предаје физику и математику.
–Одрастао сам у просечној, може се рећи и сиромашној породици. Радио је само отац и нисмо имали неке озбиљније приходе. Земљишта немамо много да бих се бавио пољопривредом и живео од тога, тако да је једини начин да успем у животу био да се школујем и бавим собом. Због тога сам у највећој мери захвалан свом оцу јер ме је он подстицао свакодневно да се образујем, наметао ми је то као приоритет, као обавезу и, ја сам у неком тренутку, пред крај средње школе, схватио да ћу моћи да успем само ако се школујем - прича Зоран и додаје да је још као средњошколац почео да ради физичке послове за дневнице па је и то допринело да на време увиди колико је тешко доћи до посла и новца. Његов отац завршио је основну школу и радник је комуналног предузећа. Мајка је након шестог разреда прекинула образовање. Гледајући своје родитеље, Зоран је пожелео да постане бољи од њих, да себи да шансу, обезбеди пристојан живот и сигурну егзистенцију.
–У Коцељеви сам завршио смер машински техничар за компјутерско конструисање. Након тога имао сам идеју да паузирам годину дана. Међутим, случајно сам се нашао у Београду па сам одлучио да одем на факултет и да погледам информативни материјал. Али, предомислио сам се у вези са паузирањем и на пријемни сам, може се рећи, отишао без икаквих припрема. Све сам успешно завршио захваљујући чињеници да сам имао изузетну професорку математике у средњој школи. Био сам на половини ранг листе и уписао сам Машински факултет - објашњава професор Симић.
Позив да ради у коцељевачкој средњој школи га је изненадио. О могућој негативној реакцији ученика због чињенице да је Ром размишљао је и на разговору за радно место просветног радника. Међутим, његовим страховима није било места, јер је одлично прихваћен како од стране својих колега тако и средњошколаца.
–Када сам први пут ушао на час у улози професора трудио сам се да ослушкујем и гледам има ли некакве негативне реакције, коментара. То би ми засметало, као и било коме другом. Али, нисам успео да видим никакву неуобичајену реакцију код деце. Већи проблем је био у мени јер сам ја створио код себе осећај да можда то није за мене, да није у реду. То је трајало тек 10-15 дана и након тога сам схватио да ту нема никакве разлике. Разумео сам да се не разликујем не само у односу на њих, већ генерално на било кога у околини, на неког другог човека- говори Зоран о својим изазовима и дилемама, осећањима и страховима са којима се суочио.
Како каже, сада му је јасно да сви имамо исте полазне тачке а како ће нам бити и докле ћемо стићи зависи искључиво од нас самих, наших амбиција и избора.
–Ко ће чиме да се бави зависи од њега самог. Да ли је он Ром или припадник неке друге популације, није важно. Само се људскост рачуна- сматра професор Симић.
ПОРОДИЦА ЈЕ КЉУЧ УСПЕХА
Са децом, каже, може да ради свако ко их воли. На почетку своје професорске каријере улагао је додатно време и труд да мотивише ђаке ромске популације да буду што успешнији у школи, да редовно похађају наставу и створе предуслове за бољу будућност. Да дају себи шансу.
–У почетку сам покушавао максимално да помогнем тој деци. Често сам ван наставе издвајао време да са њима додатно радим, да их охрабрим, да им усадим став да се не разликују од других ни на који начин. Међутим, како време одмиче, имам утисак да је то “Сизифов посао”. Та деца генерално имају усађен тај код који им не дозвољава да се другачије понашају. Има појединаца који успеју, али то је нажалост веома мали број. Само неколицина њих се труди да нешто научи, да нешто озбиљније уради са својим животом. Јако је тешко доћи до некаквих резултата у раду са њима на овом пољу- оценио је Зоран.
Сматра да је важно да се у решавање овог проблема укључи целокупно друштво али да је најбитнија карика у ланцу породица. Управо у ромским породицама изостаје подршка.
–Та деца једноставно немају мотив. И они који заврше нешто више неретко тешко долазе до посла. Нажалост, друштво смо у којем и даље постоје предрасуде а да би оне постале прошлост морамо сви да се мењамо, да радимо на себи, да се упознајемо. Ромска деца имају другачију свест, живе другачије животе. Маргинализовани су. Немају подршку ни у породици јер ни њихови родитељи нису образовани. Изостаје подршка у самом почетку, када треба да се формирају, а онда је даље све јасно - истиче Симић.
Неопходно је почети од почетка, а он је у породици. Управо у њој изостају најважније информације које би их мотивисале. Друштво већ годинама покушава да у оквиру образовне инклузије усмери децу ромске националности и њихове родитеље, да им укаже на важност образовања као кључног сегмента за квалитетнију и лепшу будућност. Међутим , према Симићевом мишљењу ефекти постоје, али нису довољни.
– Мислим да и даље нема оног правог, жељеног ефекта. Он је видљив у томе да већи број деце похађа наставу у основној школи и покушава да заврши средњу и то углавном трећи степен управо због тих социјалних статуса у смислу да у будуће може да ради негде. Ипак, мислим да већина људи шаље своју децу у школу само како не би плаћали казне- рекао је Зоран који се још на првој години факултета нашао у улози оца и венчао са својом супругом, такође студентом, која је због улоге мајке одлучила да прекине високо образовање и посвети се породици.
Данас имају троје деце, два дечака и девојчицу, и сасвим је сигурно да подршка најмлађима у овој породици неће изостати.
Узроци лошег образовног статуса ромске заједнице су, уз сиромаштво, дискриминација и неподстицајно окружење које је уједно и узрок одустајања од школовања током основне и раног напуштања система приликом преласка у средњу школу.
Образовање је кључна карика која доноси одрживу социјалну инклузију и прекида круг сиромаштва. То је схватио двадесетдеветогодишњи Зоран Симић из Дружетића који је, захваљујући подршци породице завршио факултет и данас је професор у Средњој школи у Коцељеви, бивши ђак који садашњим генерацијама предаје физику и математику.
–Одрастао сам у просечној, може се рећи и сиромашној породици. Радио је само отац и нисмо имали неке озбиљније приходе. Земљишта немамо много да бих се бавио пољопривредом и живео од тога, тако да је једини начин да успем у животу био да се школујем и бавим собом. Због тога сам у највећој мери захвалан свом оцу јер ме је он подстицао свакодневно да се образујем, наметао ми је то као приоритет, као обавезу и, ја сам у неком тренутку, пред крај средње школе, схватио да ћу моћи да успем само ако се школујем - прича Зоран и додаје да је још као средњошколац почео да ради физичке послове за дневнице па је и то допринело да на време увиди колико је тешко доћи до посла и новца. Његов отац завршио је основну школу и радник је комуналног предузећа. Мајка је након шестог разреда прекинула образовање. Гледајући своје родитеље, Зоран је пожелео да постане бољи од њих, да себи да шансу, обезбеди пристојан живот и сигурну егзистенцију.
–У Коцељеви сам завршио смер машински техничар за компјутерско конструисање. Након тога имао сам идеју да паузирам годину дана. Међутим, случајно сам се нашао у Београду па сам одлучио да одем на факултет и да погледам информативни материјал. Али, предомислио сам се у вези са паузирањем и на пријемни сам, може се рећи, отишао без икаквих припрема. Све сам успешно завршио захваљујући чињеници да сам имао изузетну професорку математике у средњој школи. Био сам на половини ранг листе и уписао сам Машински факултет - објашњава професор Симић.
Позив да ради у коцељевачкој средњој школи га је изненадио. О могућој негативној реакцији ученика због чињенице да је Ром размишљао је и на разговору за радно место просветног радника. Међутим, његовим страховима није било места, јер је одлично прихваћен како од стране својих колега тако и средњошколаца.
–Када сам први пут ушао на час у улози професора трудио сам се да ослушкујем и гледам има ли некакве негативне реакције, коментара. То би ми засметало, као и било коме другом. Али, нисам успео да видим никакву неуобичајену реакцију код деце. Већи проблем је био у мени јер сам ја створио код себе осећај да можда то није за мене, да није у реду. То је трајало тек 10-15 дана и након тога сам схватио да ту нема никакве разлике. Разумео сам да се не разликујем не само у односу на њих, већ генерално на било кога у околини, на неког другог човека- говори Зоран о својим изазовима и дилемама, осећањима и страховима са којима се суочио.
Како каже, сада му је јасно да сви имамо исте полазне тачке а како ће нам бити и докле ћемо стићи зависи искључиво од нас самих, наших амбиција и избора.
–Ко ће чиме да се бави зависи од њега самог. Да ли је он Ром или припадник неке друге популације, није важно. Само се људскост рачуна- сматра професор Симић.
ПОРОДИЦА ЈЕ КЉУЧ УСПЕХА
Са децом, каже, може да ради свако ко их воли. На почетку своје професорске каријере улагао је додатно време и труд да мотивише ђаке ромске популације да буду што успешнији у школи, да редовно похађају наставу и створе предуслове за бољу будућност. Да дају себи шансу.
–У почетку сам покушавао максимално да помогнем тој деци. Често сам ван наставе издвајао време да са њима додатно радим, да их охрабрим, да им усадим став да се не разликују од других ни на који начин. Међутим, како време одмиче, имам утисак да је то “Сизифов посао”. Та деца генерално имају усађен тај код који им не дозвољава да се другачије понашају. Има појединаца који успеју, али то је нажалост веома мали број. Само неколицина њих се труди да нешто научи, да нешто озбиљније уради са својим животом. Јако је тешко доћи до некаквих резултата у раду са њима на овом пољу- оценио је Зоран.
Сматра да је важно да се у решавање овог проблема укључи целокупно друштво али да је најбитнија карика у ланцу породица. Управо у ромским породицама изостаје подршка.
–Та деца једноставно немају мотив. И они који заврше нешто више неретко тешко долазе до посла. Нажалост, друштво смо у којем и даље постоје предрасуде а да би оне постале прошлост морамо сви да се мењамо, да радимо на себи, да се упознајемо. Ромска деца имају другачију свест, живе другачије животе. Маргинализовани су. Немају подршку ни у породици јер ни њихови родитељи нису образовани. Изостаје подршка у самом почетку, када треба да се формирају, а онда је даље све јасно - истиче Симић.
Неопходно је почети од почетка, а он је у породици. Управо у њој изостају најважније информације које би их мотивисале. Друштво већ годинама покушава да у оквиру образовне инклузије усмери децу ромске националности и њихове родитеље, да им укаже на важност образовања као кључног сегмента за квалитетнију и лепшу будућност. Међутим , према Симићевом мишљењу ефекти постоје, али нису довољни.
– Мислим да и даље нема оног правог, жељеног ефекта. Он је видљив у томе да већи број деце похађа наставу у основној школи и покушава да заврши средњу и то углавном трећи степен управо због тих социјалних статуса у смислу да у будуће може да ради негде. Ипак, мислим да већина људи шаље своју децу у школу само како не би плаћали казне- рекао је Зоран који се још на првој години факултета нашао у улози оца и венчао са својом супругом, такође студентом, која је због улоге мајке одлучила да прекине високо образовање и посвети се породици.
Данас имају троје деце, два дечака и девојчицу, и сасвим је сигурно да подршка најмлађима у овој породици неће изостати.
В. Бошковић
Најновији број
25. април 2024.
