ОКРУГЛИ СТО НА ТЕМУ БОРБЕ ПРОТИВ НАСИЉА НАД СТАРИЈИМ ОСОБАМА
Чији су наши родитељи?
Видови насиља над старијим становништвом дуго су “стављани под тепих”. Јако је важно пробудити у младим људима емпатију и покренути их да размишљају како могу учествовати у међугенерацијској сарадњи и помоћи старијима
Према попису из 2011. године просечна старост становништва у Општини Коцељева била је 43,7 година уз негативни природни прираштај од -6,2. Број деце до 19 година старости био је мањи од броја житеља старијих од 65 година који чине готово петину од укупног броја популације. Највећи број становника ове општине живи на сеоском подручју.
Округли сто на тему борбе против насиља над старијим лицима постао је пракса у Црвеном крсту Коцељева. Ово окупљање представника установа и институција које се баве заштитом старих и остваривањем њихових права има за циљ да се кроз разговор дође до унапређења међугенерацијске сарадње и односа у локалној средини.
–Такође, има за циљ да видимо на који начин да млађе генерације васпитавамо, едукујемо и утичемо на њих да се активније укључе у решавање проблема међугенерацијског неспоразума- рекао је секретар ове хуманитарне организације Милан Глумац.
Насиље над старијим лицима представља озбиљан друштвени проблем, како у развијеним тако и у неразвијеним срединама. Оно је први пут забележено у литератури 1975-е године као злостављање бакица у Британском научном журналу. Злостављање по дефиницији представља појединачни или поновљени чин акције или уздржавања од деловања који се догађа у међуљудском односу заснованом на поверењу а који изазива бол или узнемиравање старије особе. Друштво данас препознаје неколико видова злостављања попут психичког, физичког, сексуалног, финансијског ...Вид злостављања је и занемаривање које подразумева ускраћивање намирница, хигијенских радњи или чисте одеће, напуштање, излагање социјалној изолацији. Није занемарљиво ни структурно, системско злостављање у којем друштво одриче вредност старијима.
–Видови насиља над старијим становништвом дуго су “стављани под тепих”. Јако је важно пробудити у младим људима емпатију и покренути их да размишљају како могу учествовати у међугенерацијској сарадњи и помоћи старијима. Потребно је сакупљати податке из свих институција у циљу стварања јединствене базе података. Важно је укључивање старије популације становништва у активан живот јер постоји став да се одласком у пензију или у треће доба, па и у старачки дом, живот завршава или престаје да буде квалитетан. Рад на индивидуализацији је јако битан јер је важећи стереотип да су стари “тешки” својој породици или окружењу, или су неспособни. Овакав став неминовно доводи до насиља- сматра Оливера Обрадовић, волонтер Црвеног крста.
СВЕ СМО СТАРИЈИ
Србија спада у ред земаља у којима се убрзано стари. Према подацима републичког Завода за статистику у 2016-ој години преко 19 одсто становништва, односно скоро петина укупне популације било је старо 65 и више година. Од тог броја 57,5 одсто чиниле су жене. Процењује се да је у свету 962 милиона људи старијих од 65 година што је двоструко више у односу на 1980-у а сматра се да ће до половине овог века достићи скоро 2,1 милијарду.
Демографске промене представљају озбиљан проблем и постављају питање и захтеве на које и свет и наше друштво морају што пре да одговоре, како би се смањио ризик од дискриминације на основу година. Оно што и данас представља основ дискриминације старијих особа су тзв. ејџизам, предрасуде, стереотипи и идеје о непродуктивности старијих. Они се тако посматрају као терет за друштво, као неко ко само троши ресурсе, посебно оне који се односе на здравствене и социјалне услуге. То је посебно изражено у друштвима где је ниво образовања низак, у руралним срединама или у породицама које се налазе на дну лествице сиромаштва.
–Зато је важно истаћи посебно тежак положај старијег становништва у српским селима. На основу података и истраживања Црвеног крста из 2016-е године чак 61 одсто старијих од 65 година једва саставља “крај са крајем”. 73 посто домаћинстава има само један извор прихода. 70 одсто је приход од пензије, 14 одсто од пољопривреде. Исти проценат њих нема текућу воду. Десет одсто каже да им недостаје све а 26 одсто да им највише недостаје новац. Сви потребни сервиси у селима попут медицинских или социјалних служби ослабљени су или угушени- истакла је Обрадовић.
Након уводног излагања на скупу се говорило и о примерима из праксе али и о проширивању сарадње и о облицима и начинима самоорганизовања старијих лица у коцељевачком крају, како би и то била превентива насиљу над старима.
Једна од геротно домаћица закључила је да деца готово уопште или у недовољној мери воде бригу о својим родитељима.
–Улазим у куће старих где у замрзивачу затекнем само једну кесицу грашка, где ми кажу да су изнемогли и гладни. Имам 4-5 породица које немају шта да једу. Нема шерпе, лонца на шпорету. Ништа нема. А деца им возе скупа кола. Друштво би можда требало мало више да се позабави са њима, да дају имање држави а да буду смештени у неки колективни смештај. На терену често затичем хигијенску запуштеност, како корисника тако и читавог домаћинства. Тужно је што већина тих људи има децу која или не долазе или дођу на пет минута. У старачким домаћинствима светло не пале, подупиру дрветом врата да пси не улазе у кућу. Дворишта зарасла као да нико не живи. Купатила нема. Воде нема. Бунар леп, ружа уцветала, али је око њега коров- преноси слику старачких сеоских домаћинстава Милка Андрић.
Према њеним речима услуге помоћ и нега у кући старијим лицима и долазак геронто домаћица много значи корисницима.
–Њима на првом месту треба друштво и лепа реч. Наша посета им много значи али није довољна. Немају са ким да разговарају. Дешава се да им у кућу, осим нас, нико данима не уђе- истиче ова геронто домаћица и додаје да би закон морао да се промени те да стари који примају социјалну помоћ немају много користи од тога.
Каже да би много ефикасније било када би имовину, чији су власници, уступили држави која би била у обавези да их збрине.
–Овако, држава издваја одређена средства, стари добију по неколико хиљада динара помоћи чиме не решавају своје проблеме, а деца која су их занемарила постају наследници имања након смрти родитеља. Старији неће да се жале на своју децу, срамота их је да пријаве насиље. Ови проблеми су скривени- сматра Милка.
О законској регулативи, процедурама али и немоћи система да учини нешто против воље старе особе говорила је и директорка Центра за социјални рад у Коцељеви. Она је подсетила да нико не може сместити некога у дом без сагласности, уколико лице није лишено пословне способности.
–А да би били смештени у дом, ако имају имовину, морају да је ставе под хипотеку. Они неће и не желе да се одрекну имовине јер је чувају за своју децу. Онда морају да туже децу за издржавање што такође неће. Не желе да иду против њих и онда су у таквој позицији да ту ни систем не може адекватно да одговори. Све је предвиђено, закон је то регулисао, али просто не функционише зато што не постоји воља од стране самих тих људи да им се помогне- објашњава Зорица Савић.
Пракса показује да су стари који су жртве насиља ограничени разним предрасудама, стереотипима. Сматрају да је велика срамота тужити своје дете. Бирају да се не жале на њих.
–Ретко ћете чути да се неко од родитеља пожали на своје дете. Ако их питате да ли их имају прво што ће рећи јесте да имају децу али да и они имају своје породице и да су спречени да брину о родитељима. На томе се прича завршава. Што се тиче насиља, није то само занемаривање у самачким старачким домаћинствима где не живе са својом децом, већ га има и у породицама где живе са потомцима. То је можда и већи проблем јер је присутно често више облика насиља- сматра директорка Центра за социјални рад. Физичко насиље је све присутније као последица других облика злостављања у тренутку када се жртва успротиви. По правилу, све почиње и завршава се са пријавом полицији, јер родитељи не желе да поднесу тужбу против својих потомака. Зато се ствара “зачарани круг” из којег је веома тешко наћи излаз за људе који трпе насиље јер не постоји воља са њихове стране да им се помогне. Тада закон постаје немоћан.
На законску обавезу деце да се старају о својим родитељима подсетила је и заменица председника општине Коцељева Славица Ранковић.
–На терену је много тешка ситуација. Рад геронто домаћица не покрива сва села на подручју наше општине. Има места у којима никада нису биле, попут Дружетића, у којем има 350 домаћинстава. Много је тужних прича. Овај проблем не може да буде решен преко ноћи. Важно је радити на превентиви, радити са малом децом и предупредити овакве ситуације у будућности. Најбитнија карика ипак је породица и кућно васпитање- закључила је Ранковић.
Округли сто на тему борбе против насиља над старијим лицима постао је пракса у Црвеном крсту Коцељева. Ово окупљање представника установа и институција које се баве заштитом старих и остваривањем њихових права има за циљ да се кроз разговор дође до унапређења међугенерацијске сарадње и односа у локалној средини.
–Такође, има за циљ да видимо на који начин да млађе генерације васпитавамо, едукујемо и утичемо на њих да се активније укључе у решавање проблема међугенерацијског неспоразума- рекао је секретар ове хуманитарне организације Милан Глумац.
Насиље над старијим лицима представља озбиљан друштвени проблем, како у развијеним тако и у неразвијеним срединама. Оно је први пут забележено у литератури 1975-е године као злостављање бакица у Британском научном журналу. Злостављање по дефиницији представља појединачни или поновљени чин акције или уздржавања од деловања који се догађа у међуљудском односу заснованом на поверењу а који изазива бол или узнемиравање старије особе. Друштво данас препознаје неколико видова злостављања попут психичког, физичког, сексуалног, финансијског ...Вид злостављања је и занемаривање које подразумева ускраћивање намирница, хигијенских радњи или чисте одеће, напуштање, излагање социјалној изолацији. Није занемарљиво ни структурно, системско злостављање у којем друштво одриче вредност старијима.
–Видови насиља над старијим становништвом дуго су “стављани под тепих”. Јако је важно пробудити у младим људима емпатију и покренути их да размишљају како могу учествовати у међугенерацијској сарадњи и помоћи старијима. Потребно је сакупљати податке из свих институција у циљу стварања јединствене базе података. Важно је укључивање старије популације становништва у активан живот јер постоји став да се одласком у пензију или у треће доба, па и у старачки дом, живот завршава или престаје да буде квалитетан. Рад на индивидуализацији је јако битан јер је важећи стереотип да су стари “тешки” својој породици или окружењу, или су неспособни. Овакав став неминовно доводи до насиља- сматра Оливера Обрадовић, волонтер Црвеног крста.
СВЕ СМО СТАРИЈИ
Србија спада у ред земаља у којима се убрзано стари. Према подацима републичког Завода за статистику у 2016-ој години преко 19 одсто становништва, односно скоро петина укупне популације било је старо 65 и више година. Од тог броја 57,5 одсто чиниле су жене. Процењује се да је у свету 962 милиона људи старијих од 65 година што је двоструко више у односу на 1980-у а сматра се да ће до половине овог века достићи скоро 2,1 милијарду.
Демографске промене представљају озбиљан проблем и постављају питање и захтеве на које и свет и наше друштво морају што пре да одговоре, како би се смањио ризик од дискриминације на основу година. Оно што и данас представља основ дискриминације старијих особа су тзв. ејџизам, предрасуде, стереотипи и идеје о непродуктивности старијих. Они се тако посматрају као терет за друштво, као неко ко само троши ресурсе, посебно оне који се односе на здравствене и социјалне услуге. То је посебно изражено у друштвима где је ниво образовања низак, у руралним срединама или у породицама које се налазе на дну лествице сиромаштва.
–Зато је важно истаћи посебно тежак положај старијег становништва у српским селима. На основу података и истраживања Црвеног крста из 2016-е године чак 61 одсто старијих од 65 година једва саставља “крај са крајем”. 73 посто домаћинстава има само један извор прихода. 70 одсто је приход од пензије, 14 одсто од пољопривреде. Исти проценат њих нема текућу воду. Десет одсто каже да им недостаје све а 26 одсто да им највише недостаје новац. Сви потребни сервиси у селима попут медицинских или социјалних служби ослабљени су или угушени- истакла је Обрадовић.
Након уводног излагања на скупу се говорило и о примерима из праксе али и о проширивању сарадње и о облицима и начинима самоорганизовања старијих лица у коцељевачком крају, како би и то била превентива насиљу над старима.
Једна од геротно домаћица закључила је да деца готово уопште или у недовољној мери воде бригу о својим родитељима.
–Улазим у куће старих где у замрзивачу затекнем само једну кесицу грашка, где ми кажу да су изнемогли и гладни. Имам 4-5 породица које немају шта да једу. Нема шерпе, лонца на шпорету. Ништа нема. А деца им возе скупа кола. Друштво би можда требало мало више да се позабави са њима, да дају имање држави а да буду смештени у неки колективни смештај. На терену често затичем хигијенску запуштеност, како корисника тако и читавог домаћинства. Тужно је што већина тих људи има децу која или не долазе или дођу на пет минута. У старачким домаћинствима светло не пале, подупиру дрветом врата да пси не улазе у кућу. Дворишта зарасла као да нико не живи. Купатила нема. Воде нема. Бунар леп, ружа уцветала, али је око њега коров- преноси слику старачких сеоских домаћинстава Милка Андрић.
Према њеним речима услуге помоћ и нега у кући старијим лицима и долазак геронто домаћица много значи корисницима.
–Њима на првом месту треба друштво и лепа реч. Наша посета им много значи али није довољна. Немају са ким да разговарају. Дешава се да им у кућу, осим нас, нико данима не уђе- истиче ова геронто домаћица и додаје да би закон морао да се промени те да стари који примају социјалну помоћ немају много користи од тога.
Каже да би много ефикасније било када би имовину, чији су власници, уступили држави која би била у обавези да их збрине.
–Овако, држава издваја одређена средства, стари добију по неколико хиљада динара помоћи чиме не решавају своје проблеме, а деца која су их занемарила постају наследници имања након смрти родитеља. Старији неће да се жале на своју децу, срамота их је да пријаве насиље. Ови проблеми су скривени- сматра Милка.
О законској регулативи, процедурама али и немоћи система да учини нешто против воље старе особе говорила је и директорка Центра за социјални рад у Коцељеви. Она је подсетила да нико не може сместити некога у дом без сагласности, уколико лице није лишено пословне способности.
–А да би били смештени у дом, ако имају имовину, морају да је ставе под хипотеку. Они неће и не желе да се одрекну имовине јер је чувају за своју децу. Онда морају да туже децу за издржавање што такође неће. Не желе да иду против њих и онда су у таквој позицији да ту ни систем не може адекватно да одговори. Све је предвиђено, закон је то регулисао, али просто не функционише зато што не постоји воља од стране самих тих људи да им се помогне- објашњава Зорица Савић.
Пракса показује да су стари који су жртве насиља ограничени разним предрасудама, стереотипима. Сматрају да је велика срамота тужити своје дете. Бирају да се не жале на њих.
–Ретко ћете чути да се неко од родитеља пожали на своје дете. Ако их питате да ли их имају прво што ће рећи јесте да имају децу али да и они имају своје породице и да су спречени да брину о родитељима. На томе се прича завршава. Што се тиче насиља, није то само занемаривање у самачким старачким домаћинствима где не живе са својом децом, већ га има и у породицама где живе са потомцима. То је можда и већи проблем јер је присутно често више облика насиља- сматра директорка Центра за социјални рад. Физичко насиље је све присутније као последица других облика злостављања у тренутку када се жртва успротиви. По правилу, све почиње и завршава се са пријавом полицији, јер родитељи не желе да поднесу тужбу против својих потомака. Зато се ствара “зачарани круг” из којег је веома тешко наћи излаз за људе који трпе насиље јер не постоји воља са њихове стране да им се помогне. Тада закон постаје немоћан.
На законску обавезу деце да се старају о својим родитељима подсетила је и заменица председника општине Коцељева Славица Ранковић.
–На терену је много тешка ситуација. Рад геронто домаћица не покрива сва села на подручју наше општине. Има места у којима никада нису биле, попут Дружетића, у којем има 350 домаћинстава. Много је тужних прича. Овај проблем не може да буде решен преко ноћи. Важно је радити на превентиви, радити са малом децом и предупредити овакве ситуације у будућности. Најбитнија карика ипак је породица и кућно васпитање- закључила је Ранковић.
В. Бошковић
Најновији број
25. април 2024.
