ЗА ПРОФЕСОРКУ ВЕСНУ КОВАЧЕВИЋ ШКОЛА ЈЕ ДРУГИ ДОМ
ЗАДОВОЉСТВО КОЈЕ ТРАЈЕ ДУЖЕ ОД ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ
Када је стала за катедру била је само осам година старија од прве генерације коцељевачких средњошколаца, што је за њу представљало велики изазов. Деца се, каже, нису променила, јер деца су деца. Можда су раније генерације биле амбициозније, али је и тада, као и данас, било добрих и лоших ђака. Мењају се одрасли, запослени, професори
Средња школа у Коцељеви прославила је недавно 41.рођендан. Епидемија коронавируса спречила је прошлогодишње обележавање значајног јубилеја, четири деценије постојања ове установе, али је пре неколико дана из штампе изашла монографија која у слици и речи сведочи о њеној историји.
О почетку овог нивоа образовања и четрдесетједногодишњем раду у установи сведоче и они који су у њој од самог оснивања, попут професорке Весне Ковачевић. Када је стала за катедру била је само осам година старија од прве генерације коцељевачких средњошколаца, што је за њу представљало велики изазов. Деца се, каже, нису променила, јер деца су деца. Можда су раније генерације биле амбициозније, али је и тада, као и данас, било добрих и лоших ђака. Мењају се одрасли, запослени, професори.
–Да би дао себе мораш да имаш праве границе. Чини ми се да смо у тим почетним годинама некако строги према себи. Док и ђаци не науче а ми не овладамо својим послом. Тек кад смо мајстори свог заната онда се променимо. Није то преко ноћи, већ иде корак по корак, али дође тренутак када ти посао изазове задовољство. На почетку је то прича о строгим правилима којих мораш да се придржаваш да не би “склизнуо“. Када се овлада вештинама долази до опуштенијег односа- сматра професорка.
Посао јој представља задовољство већ 41. годину. Поносна је на коцељевачку Средњу школу која јој је “други дом”. Имала је прилике да мења радна места, али то никада није учинила јер, тврди, нема новца нити каријере којом може да се надомести срећа када радиш оно у чему уживаш.
–У реду је да деца уписују факултете који су просперитетни било у финансијском или у каријерном смислу, који имају перспективу. Ја сам ипак уписала факултет који није био тражен. Завршила сам Филозофски факултет, смер за социологију. Била је мала вероватноћа да ћу добити посао и радити у свом месту оно што волим. На избор факултета утицала су два професора социологије у Гимназији који су нам предмете давали на длану. Е, то је мени била жеља, да ја својим ученицима предмете на длану дајем и мислим да ако сам постигла да у десет посто ђака пробудим размишљање о ономе о чему говорим да сам успела, јер је моја мисија онда завршена- истиче професорка Ковачевић.
Најбитније је да професор воли оно што ради, да буде стрпљив те да разуме да сва деца нису иста као и да за сваког ђака нађе праву меру. Свако дете је, тврди, “шаблон за себе”. На професору је да те шаблоне научи и буде иновативан, креативан и занимљив, да их анимира а да не изгуби неке вредности традиционалне школе, да нађе меру, јер смо склони да се у иновацијама удаљимо од садржине.
У протеклих неколико деценија ређале су се реформе у образовању, мењали се школски планови и програми, социологија као предмет укинут. Предавала је устав, четири године ишла на обуку за предавача грађанског васпитања, да би на крају добила место у школској библиотеци где је и данас ангажована. По вокацији професор али, пре свега, истиче да је просветни радник, те да је то породична традиција, јер су јој и родитељи били просветни радници. У свему што је имала прилике да ради проналазила је нешто добро па тако сматра да јој се и на садашњој позицији отворио простор за неке нове ствари, нове садржаје, да види шта још може и нема граница до којих може да се иде, јер да ради још пола века имала би, каже, шта да научи.
По природи истовремено насмејана и озбиљна, енергична и сталожена, оптимиста и увек расположена за сарадњу, шалу и дружење, професорка Ковачевић неретко остаје у контакту са својим бившим ђацима годинама по завршетку њихового школовања. Обавештавају је о венчањима, запослењима, рођењу деце, јављају за тужне догађаје и трагичне случајеве.
–Са великим бројем деце остајем у контакту. Ја не знам како се то деси, али догађа се да се са одређеном групом деце брзо и лако повежем и сарађујем. Дођу да узму неке књиге, потом питају да ли треба нешто да помогну а онда тај контакт прелази у неку врсту пријатељства. Дружимо се у библиотеци, ђаци формирају секцију...Не умем да опишем који је то степен задовољства да ти радни век тако прође. То је реткост. Радиш оно што волиш, радиш у свом месту...- прича Весна присећајући се самих почетака у школи, услова у којима су пре четири деценије радили и чињенице да се нико није жалио и да им ништа није било тешко.
Професори су прелазили из једног објекта у други, из просторија тзв. мале школе у бараке, из њих у Дом културе, у шах клуб где се такође одвијала настава. Све то са дневником у руци и осмехом на лицу. И тако две године, до 9. маја 1982. године када су се ученици и запослени уселили у новоизграђену средњу школу.
–Ни тада, а ни сада, нисам чула да се људи жале. У колективу, када је изграђена школа, нико није питао да ли је дан или ноћ. Знало се, онај ко је слободан “засуче рукаве” и ради. Када смо 2016. адаптирали школу, исти је однос био. Можда и то говори о разлозима због којих сам ја толико година ту. Здрава клима, међуљудски односи који су на релацији рођачких. Радим са квалитетним људима, позитивним и здравих емоција према послу. Сви се тако понашају. И ова деца која су сада дошла да раде. Имамо бивше ђаке који су сада професори и колеге и то је стварно најлепше. Углавном, сви су усвојили неке породичне вредности које се у овој школи негују већ 41. годину- оценила је професорка Ковачевић.
И заиста, свако ко први пут крочи у коцељевачку Средњу школу, осети позитивну атмосферу, колективни дух и узајамно поштовање на релацији професор-ученик.
О почетку овог нивоа образовања и четрдесетједногодишњем раду у установи сведоче и они који су у њој од самог оснивања, попут професорке Весне Ковачевић. Када је стала за катедру била је само осам година старија од прве генерације коцељевачких средњошколаца, што је за њу представљало велики изазов. Деца се, каже, нису променила, јер деца су деца. Можда су раније генерације биле амбициозније, али је и тада, као и данас, било добрих и лоших ђака. Мењају се одрасли, запослени, професори.
–Да би дао себе мораш да имаш праве границе. Чини ми се да смо у тим почетним годинама некако строги према себи. Док и ђаци не науче а ми не овладамо својим послом. Тек кад смо мајстори свог заната онда се променимо. Није то преко ноћи, већ иде корак по корак, али дође тренутак када ти посао изазове задовољство. На почетку је то прича о строгим правилима којих мораш да се придржаваш да не би “склизнуо“. Када се овлада вештинама долази до опуштенијег односа- сматра професорка.
Посао јој представља задовољство већ 41. годину. Поносна је на коцељевачку Средњу школу која јој је “други дом”. Имала је прилике да мења радна места, али то никада није учинила јер, тврди, нема новца нити каријере којом може да се надомести срећа када радиш оно у чему уживаш.
–У реду је да деца уписују факултете који су просперитетни било у финансијском или у каријерном смислу, који имају перспективу. Ја сам ипак уписала факултет који није био тражен. Завршила сам Филозофски факултет, смер за социологију. Била је мала вероватноћа да ћу добити посао и радити у свом месту оно што волим. На избор факултета утицала су два професора социологије у Гимназији који су нам предмете давали на длану. Е, то је мени била жеља, да ја својим ученицима предмете на длану дајем и мислим да ако сам постигла да у десет посто ђака пробудим размишљање о ономе о чему говорим да сам успела, јер је моја мисија онда завршена- истиче професорка Ковачевић.
Најбитније је да професор воли оно што ради, да буде стрпљив те да разуме да сва деца нису иста као и да за сваког ђака нађе праву меру. Свако дете је, тврди, “шаблон за себе”. На професору је да те шаблоне научи и буде иновативан, креативан и занимљив, да их анимира а да не изгуби неке вредности традиционалне школе, да нађе меру, јер смо склони да се у иновацијама удаљимо од садржине.
У протеклих неколико деценија ређале су се реформе у образовању, мењали се школски планови и програми, социологија као предмет укинут. Предавала је устав, четири године ишла на обуку за предавача грађанског васпитања, да би на крају добила место у школској библиотеци где је и данас ангажована. По вокацији професор али, пре свега, истиче да је просветни радник, те да је то породична традиција, јер су јој и родитељи били просветни радници. У свему што је имала прилике да ради проналазила је нешто добро па тако сматра да јој се и на садашњој позицији отворио простор за неке нове ствари, нове садржаје, да види шта још може и нема граница до којих може да се иде, јер да ради још пола века имала би, каже, шта да научи.
По природи истовремено насмејана и озбиљна, енергична и сталожена, оптимиста и увек расположена за сарадњу, шалу и дружење, професорка Ковачевић неретко остаје у контакту са својим бившим ђацима годинама по завршетку њихового школовања. Обавештавају је о венчањима, запослењима, рођењу деце, јављају за тужне догађаје и трагичне случајеве.
–Са великим бројем деце остајем у контакту. Ја не знам како се то деси, али догађа се да се са одређеном групом деце брзо и лако повежем и сарађујем. Дођу да узму неке књиге, потом питају да ли треба нешто да помогну а онда тај контакт прелази у неку врсту пријатељства. Дружимо се у библиотеци, ђаци формирају секцију...Не умем да опишем који је то степен задовољства да ти радни век тако прође. То је реткост. Радиш оно што волиш, радиш у свом месту...- прича Весна присећајући се самих почетака у школи, услова у којима су пре четири деценије радили и чињенице да се нико није жалио и да им ништа није било тешко.
Професори су прелазили из једног објекта у други, из просторија тзв. мале школе у бараке, из њих у Дом културе, у шах клуб где се такође одвијала настава. Све то са дневником у руци и осмехом на лицу. И тако две године, до 9. маја 1982. године када су се ученици и запослени уселили у новоизграђену средњу школу.
–Ни тада, а ни сада, нисам чула да се људи жале. У колективу, када је изграђена школа, нико није питао да ли је дан или ноћ. Знало се, онај ко је слободан “засуче рукаве” и ради. Када смо 2016. адаптирали школу, исти је однос био. Можда и то говори о разлозима због којих сам ја толико година ту. Здрава клима, међуљудски односи који су на релацији рођачких. Радим са квалитетним људима, позитивним и здравих емоција према послу. Сви се тако понашају. И ова деца која су сада дошла да раде. Имамо бивше ђаке који су сада професори и колеге и то је стварно најлепше. Углавном, сви су усвојили неке породичне вредности које се у овој школи негују већ 41. годину- оценила је професорка Ковачевић.
И заиста, свако ко први пут крочи у коцељевачку Средњу школу, осети позитивну атмосферу, колективни дух и узајамно поштовање на релацији професор-ученик.
В.Бошковић
Најновији број
25. април 2024.
