Седам деценија „Мачванин“

Мачванске одгајиваче коња одувек одржавала љубав према коњичком спорту, а посебна драж им је власнички одгој (народно коњарство), па шта кошта нека кошта. Рехабилитација хиподрома у Богатићу, велики стимуланс, уз протеклу сезону, под короном, а планови уз помоћ локалне заједнице и своје државе, обећавају повратак на стару славу

Без обзира како се звао, „Хајдук Станко“, као некада или „Мачванин“, као данас, Коњички клуб у Богатићу, одувек је за овдашње љубитеље коњичког спорта, којих је велики број, био место окупљања, размене искустава, тренинга и држања коња. Ово задње је истина у скромној али пуној и препуној штали на хиподрому, нарочито у последње време. Кажу преко су потребни нови боксови.

С друге стране мачвански одгајивачи су специфични. У овом крају је посебно актуелан власнички одгој (народно коњарство) и власници радо држе коње у својим шталама, па шта кошта нека кошта.

Хиподром у Богатићу, педесетих година прошлог века, звао се „Хајдук Станко“. Између два рата трке коња одржаване су на импровизованом тркалишту у „Ђонлића пољу“. Прелазак у атар Грабовци, где су инфраструктурни услови били далеко бољи, после само годину дана означио је нови старт у коњичком спорту, који су Мачвани одувек волели и практиковали. Пресељењу хиподрома на ову локацију, највише је „кумовало“ Друштвено предузеће „Оглед“ из Богатића, које је клубу уступило на коришћење, ради организовања коњичких трка своју парцелу у Грабовцу. Бољи познаваоци и старији људи, сећају се да је на том месту доминирала тркачка стаза од 1.600 метара и судијска трибина. Говори се о дужини стазе од 1.800 метара, која је била у то време најдужа у Србији. Касније су главна и радна стаза на хиподрому технички поправљене.

Спорења око хиподрома, после доношења Закона о враћању одузете земље сељацима 1991. године, његово орање и вишегодишњи застој у коњичким надметањима, захтевали су његову реконструкцију и прилагођавање потребама. То је и учињено, а највише заслуга припадају општини Богатић, која жели да што више осавремени и приближи ову стару љубав својим грађанима. Промењено је и име клуба. Сада се зове „Мачванин“, али без обзира на то најзначајнија је љубав овдашњих људи према коњима и коњичком спорту која их руководи само напред.

-Главна и радна стаза добиле су коначан садашњи изглед 2013. године. Дужина травнате стазе је 1.480 метара, а ширина 20. Радна стаза је широка 16 метара и омогућава тренинг у свим временским условима током године. Главна и радна стаза опремљене су савременим електронско-дигиталним подземним системом за наводњавање, каже садашњи директор клуба Драган Ружић и сам велики заљубљеник у брзе коње чија је Barbara Hebworth „лепотица штале“ освајањем другог места у Српском дербију остварила најбољи резултат свих времена у досадашњој историји коњичког спорта у Мачви.
А великих шампиона на овом хиподрому било је много. Поменимо само неке: Кошутњак, Винко, Орлизон, Нивелино, Лидер, Саба, Берди, Ломбардо, Краљ Мачве, Рој, Алф, Иво Џима, Копејка, Камени, Фиренца, Иронбокс, Ил де Франс...

-Поред савремене главне тркачке и радне стазе на хиподрому је изграђена судијска трибина са мерионицом, затим бетонске трибине за смештај публике капацитета 3.000 места за седење, као и простор између трибина и ограде до главне стазе који може да прими око 3.000 гледалаца за стајање, главни падок за припрему коња и помоћни за прихват и тренинг. На хиподрому је 1986. Године изграђена штала за смештај коња у тренингу, капацитета 20 боксова, а годину дана пре и спратна управна зграда са клупским простором у приземљу и стамбеним на спрату за смештај тренера и џокеја. Поред ове на хиподрому се налази и штала у приватном власништву капацитета 10 боксова за смештај коња у тренингу и пратећи садржаји, каже Милинко Ердевички, члан Управе клуба и бивши председник општине Богатић.
Значајан успех је постигнут изградњом баријере дуж целе стазе, чиме су знатно побољшани безбедносни услови.

Утемељењу данашњег хиподрома у Богатићу, значајан допринос, (свако на свој начин) дали су многи људи. Један од њих је Рада Даничић из Богатића који је за потребе овог спортског објекта дао део свог земљишта. Данас се њему у част приређује меморијална трка.

-Мој отац је много допринео опстанку хиподрома на овом месту. Редовно посећујем трке и дивим се „лепотанима штала“, који су моја вечна љубав, каже Радина ћерка Светлана, која је и ове године уручила победнички пехар у меморијалној трци посвећеној њеном оцу.

Слично је поступио и ове, протекле тркачке сезоне, адвокат Владимир Терзић из Шапца, чији је отац Богдан дао немерљив допринос развоју коњичког спорта у Мачви и баш на постојећем хиподрому.

-Јесте да коњичке трке нису непосредна сфера мог интересовања. Више су томе посвећене моје сестре Ивана и Лепа али ја користим сваку прилику да присуствујем овој меморијалној трци посвећеној мом оцу, који је био велики заљубљеник у коњички спорт и имао је своје грло.

За мене су коњичке трке трагање за слободом. То је леп и динамичан спорт, каже Терзић.
Сумирајући протеклу тркачку сезону на овом спортском објекту, његов директор Драган Ружић, каже да су и поред отежаних услова, због деловања корона вируса постигнути добри резултати.

-Дефинитивно Мачвани воле овај спорт. Старији сведоче да су су им коњи у рату понекад спашавали животе. Највеће посете хиподрому и коњичким тркама бележимо традиционално на Божић, али велика посећеност никада не изостаје. Све то захтева да даље радимо на стварању што бољих услова на хиподрому за тренинг, држање и трке коња које интересују људе. Имамо и све више захтева за нове боксове у шталама, а и остали пропратни објекти су потребни хиподрому, наглашава Ружић и уједно се захваљује на досадашњем труду око очувања и развоја хиподрома и организације коњичких трка, пре свих локалној самоуправи и њеном комуналном предузећу.

Литература:“ Играли се коњи врани“Миодраг Миловановић

Захвалност припада и свим другим учесницима у организацији коњичких трка, али изван свега је велика љубав овдашњих људи према коњичком спорту.