Сретење Стевке и Стевана

Некада зиме беху и дуге и оштре. Тек што подне мине а снег нападао метар, пораде се текућа посла или народски намири стока па се чељад у оџаклији око ђеда окупи и уз пламичке ватре почне прича. Студен беше велика па се чељад стискала што ближе ватри а ђед дугих брка и благих речи почињао празничну причу. А предање његових прича беше као кићени сватови. Из слова у слово беше све кићеније. Беше то прича из Посавине баш у зиму када се преко залеђене Саве у Срем могло прећи саоницама са коњском запрегом препуним потрепштина за бројну чељад. Лед је знао бити дебео и преко метра или што би са оне стране реке рекли метери. Ако би сунце злаћано однело превагу на Сретење долазило би лепо време а и ако падне неки снег у дану би се у воду претворио.

Све то су знала и чељад али су немо слушали причу о Стевки и Стевану. Кршна Стевка је само у пролазу могла оборити момка а Стеван беше мегданџија који је остао непобеђен у рвању и осталим огледањима делија. Жене се опет сашаптавале, уз преслицу у полумраку оџаклије, како ових двоје лепотана ашикују већ дуже време. На несрећу потичу из две фамилије завађене генерацијама.

А истина попут ћудљивих речица нађе пут да се сазна кад тад. Стевка била капарисана за сина велепоседника преко Саве а Стеванови се спремали да упознају пријатеље из суседног среза и да своје имање увећају богатим миразом.

Скривена љубав ко свако забрањено воће мамила. Састајали се крадом у багремару подно угледног имања где је Стевка кад се снег мало отопи напасава стадо оваца и певала течно и умилно. Сасухло велико стабло било место где су се крили и само једним погледом изрекли заруке. Увече Сретења Господњег договорише само виђење за празник. Намераваше да је Стеван украде а онда нестану у далеки свет. Ненадано примети их Стевкин стриц и брзо похита да све каже оцу кршне девојке.

Смисли се злокобан план знајући да Стеван чека Стевку у шупљем вековном стаблу багрема, поставише члан тарабе на улаз и затрпаше га грањем и сламом да све ни стасити момак није могао склонити. У расвитак трчећи од куће на састанак Стевка угледа велики дим у правцу шумарка. Беше тек расвитак лицем на Сретење. Затече несрећна мома угљенисано тело свог Стевана. Препуче срце лепоте девојке а поглед јој се следи у студени Сретењских уранака.

Ђед пунио лулу а чељад су знала де се ближи најзнамљивије. Рече старина да је и само сунце утекло за облаке па наступи цича зима и помори силну стоку у породици несрећне Стевке. То лето су се одселили далеко, далеко а сво благо или ти мираз ћерке јединице однесе зима. Ту стари дода да то беше крај приче о ашиковању каквом до дана данашњег у Посавини не би равна. Беше то и оста Сретење Стевке и Стевана.