Фото: Зоран Цветковић, Wikipedia
БИТКА НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ: СЕЋАЊЕ И НАДА
Самоћа чувара од камена
Између 22. и 27. септембра 1914. године на планинском вису Јагодња, званом Мачков камен, изнад Крупња, Шеста армија српске војске водила је тешку битку са аустроугарским трупама које су, и поред претходног пораза у бици на Церу, по сваку цене желеле да, преко Дрине, продру у Србију. Битка на Мачовом камену, у историји ратовања, позната је и као битка у којој је страдало највише командног кадра једне војске
На Мачковом камену 1931. године, захвална отаџбина подигла је спомен-костурницу у којој су похрањени земни остаци палих војника. Изграђена је од сирово обрађених камених блокова, са каменим крстом на врху. Врата су једноставна, израђена су од кованог гвожђа, на којима су две рељефне лобање. Споменик на вису Јагодње данас је скоро у потпуности прекривен четинарском шумом, нарушен зубом времена и планинским ветровима. Достојанствено опстаје и чува, у гробници под собом, стотине и стотине српских војника, погинулих за слободу Србије, у позно лето и рану јесен 1914. године. Међу њима је много старешинског кадра, официра и подофицира војске Краљевине Србије. Историчари сматрају да је, сразмерно броју учесника у тешком и крвавом боју на Мачковом камену, страдало највише официра у историји светског ратовања. Било је то време када су наредници и капетани заједно, ови други са исуканим сабљама, наређивали својим, под шајкачама повијеним, војницима: “За мном, јунаци!”
На улазу у комплекс налази се натпис „Отаџбина палим херојима“, а записани су и стихови песника Војислава Илића млађег:
„Незнани брате, кад путем наиђеш,
За један часак застани у ходу,
И сврати овде где спавају жртве,
Из исполинске борбе за слободу.
Поклон’ се светој костурници њиној
И опомен’ се, затварајућ’ врата:
Да право значи више него сила,
И да је Давид сурво Голијата.“
Скупо је коштала, претходна велика битка (и величанствена победа) на Церу, малобројнију и исцрпљену српску војску. Командири и команданти морали су војницима, међу којима и трећепозивцима, да дају пример одважности и храбрости у одбрани отаџбине. Зато су тако и толико гинули. Слобода се увек најскупље плаћала... Међу рањеним официрима био је и принц Ђорђе Карађорђевић, најстарији син српског краља Петра Првог. Позната српска сликарка и болничарка Надежда Петровић, која је на Мачков камен стигла након четвородневног марша, са положаја у Срему, била је у болници, непосредно уз ратиште.
“Губитака и наших и непријатељских било је сувише. Крв се лила нештедемице. Мачков камен је толико заливен крвљу, да се не може звати Мачков, већ само Крвави камен. Сви положаји прекривени су гробовима. Само на Мачковом камену остало је, једног јединог дана, осам стотина погинулих”, рекао је, приликом освећења Спомен костурнице, генерал Љубомир Милић, ратни командант Моравске дивизије другог позива.
Споменик на Мачковом камену упорно одолева. И времену, и забораву. Посете га неколико пута годишње, у суботу, пред годишњицу боја, ђаци, поштоваоци историје, војници и свештеници. Иначе, самује. И поносно чува сени и успомене на српске ратнике који су на висовима Јагодње оставили своје животе. За нова поколења. За будућу српску младост.
БРАЋА РИБНИКАР
У борбама на Гучеву и Дрини, које су, после Церске битке, у другој половини августа и почетком септембра 1914. године, претходиле боју на Мачковом камену, погинула су браћа Рибникар, Дарко и Владислав, официри (капетани у резерви) војске Краљевине Србије.
Први је, на падинама Гучева, 31. августа, рањен капетан Дарко Рибникар, доктор права и новинар листа Политика. Интелектуалац, али и врсни војник, учесник у оба претходна балканска рата, Дарко је подлегао ранама неколико сати после рањавања.
Обавештен да му је брат тешко рањен, капетан Владислав Рибникар, оснивач и новинар Политике, са положаја удаљених 30 километара јахао је целу ноћ, али није стигао на време. После почасти брату и официру, наредио је јуриш на непријатеља и одмах, 1. септембра ујутру, смртно погођен.
Тако су, у размаку од мање од 12 сати, погинула два брата чији је отац, др Фрањо Рибникар, био Словенац по рођењу. Сахрањени су, један уз другог, у Белој Цркви.
То што многи млади данас не знају ни шта је, а можда ни где је Мачков камен, чак ни млади у завичају, не узнемирава овог чувара успомена. Зна Споменик на Јагодњи да је овај заборав, као и сваки други, пролазан.
НЕПОКРЕТНО НАСЛЕЂЕ
Спомен-комплекс на Мачковом камену под окриљем је Завода за заштиту споменика културе Ваљево. Конзерваторско – рестаураторски радови на спомен- костурници на Мачковом камену изведени 1994. године обухватили су уређење платоа и прилазне стазе, као и конзервацију спојница споменика и рестаурацију иконе у унутрашњем његовом делу. Због неповољних климатских услова и великих температурних осцилација током протеклих година, вода је поново продирала у споменик. Радови партерног уређења изведени су 2005. године.
Од Битке на Мачковом камену прошло је 99 година. Надамо се да ће у наредној години, када будемо обележавали стогодишњицу једне од најтрагичнијих битака у Првом светском рату, бити другачије. Да ће спомен-комплекс бити уређен и да ће долазак на висове рађевске планине за неку нову српску младост поново значити захвалност.
„Незнани брате, кад путем наиђеш,
За један часак застани у ходу,
И сврати овде где спавају жртве,
Из исполинске борбе за слободу.
Поклон’ се светој костурници њиној
И опомен’ се, затварајућ’ врата:
Да право значи више него сила,
И да је Давид сурво Голијата.“
Скупо је коштала, претходна велика битка (и величанствена победа) на Церу, малобројнију и исцрпљену српску војску. Командири и команданти морали су војницима, међу којима и трећепозивцима, да дају пример одважности и храбрости у одбрани отаџбине. Зато су тако и толико гинули. Слобода се увек најскупље плаћала... Међу рањеним официрима био је и принц Ђорђе Карађорђевић, најстарији син српског краља Петра Првог. Позната српска сликарка и болничарка Надежда Петровић, која је на Мачков камен стигла након четвородневног марша, са положаја у Срему, била је у болници, непосредно уз ратиште.
“Губитака и наших и непријатељских било је сувише. Крв се лила нештедемице. Мачков камен је толико заливен крвљу, да се не може звати Мачков, већ само Крвави камен. Сви положаји прекривени су гробовима. Само на Мачковом камену остало је, једног јединог дана, осам стотина погинулих”, рекао је, приликом освећења Спомен костурнице, генерал Љубомир Милић, ратни командант Моравске дивизије другог позива.
То што многи млади данас не знају ни шта је, а можда ни где је Мачков камен, чак ни млади у завичају,
не узнемирава овог чувара успомена. Зна Споменик на Јагодњи да је овај заборав, као и сваки други,
пролазан
Споменик на Мачковом камену упорно одолева. И времену, и забораву. Посете га неколико пута годишње, у суботу, пред годишњицу боја, ђаци, поштоваоци историје, војници и свештеници. Иначе, самује. И поносно чува сени и успомене на српске ратнике који су на висовима Јагодње оставили своје животе. За нова поколења. За будућу српску младост.
У борбама на Гучеву и Дрини, које су, после Церске битке, у другој половини августа и почетком септембра 1914. године, претходиле боју на Мачковом камену, погинула су браћа Рибникар, Дарко и Владислав, официри (капетани у резерви) војске Краљевине Србије.
Први је, на падинама Гучева, 31. августа, рањен капетан Дарко Рибникар, доктор права и новинар листа Политика. Интелектуалац, али и врсни војник, учесник у оба претходна балканска рата, Дарко је подлегао ранама неколико сати после рањавања.
Обавештен да му је брат тешко рањен, капетан Владислав Рибникар, оснивач и новинар Политике, са положаја удаљених 30 километара јахао је целу ноћ, али није стигао на време. После почасти брату и официру, наредио је јуриш на непријатеља и одмах, 1. септембра ујутру, смртно погођен.
Тако су, у размаку од мање од 12 сати, погинула два брата чији је отац, др Фрањо Рибникар, био Словенац по рођењу. Сахрањени су, један уз другог, у Белој Цркви.
То што многи млади данас не знају ни шта је, а можда ни где је Мачков камен, чак ни млади у завичају, не узнемирава овог чувара успомена. Зна Споменик на Јагодњи да је овај заборав, као и сваки други, пролазан.
Спомен-комплекс на Мачковом камену под окриљем је Завода за заштиту споменика културе Ваљево. Конзерваторско – рестаураторски радови на спомен- костурници на Мачковом камену изведени 1994. године обухватили су уређење платоа и прилазне стазе, као и конзервацију спојница споменика и рестаурацију иконе у унутрашњем његовом делу. Због неповољних климатских услова и великих температурних осцилација током протеклих година, вода је поново продирала у споменик. Радови партерног уређења изведени су 2005. године.
Од Битке на Мачковом камену прошло је 99 година. Надамо се да ће у наредној години, када будемо обележавали стогодишњицу једне од најтрагичнијих битака у Првом светском рату, бити другачије. Да ће спомен-комплекс бити уређен и да ће долазак на висове рађевске планине за неку нову српску младост поново значити захвалност.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
