Више од 300 изложби у земљи и иностранству има у својој стваралачкој биографији, 12 међународних бијенала, а награде су обележиле деценије рада и стваралаштва Душана Бујишића. Уметност види као свој спас и потребу
Шапчанин Душан Бујишић за себе каже да је уметник, пацифиста и вечни заљубљеник у лепоту стварања. Подстакнут славним именима сликарства већ пола века гради уникатни ликовни потпис настао из тежње да мисли и осећања пренесе на платно и папир. Унутрашњи немири, радости и сете добијају другу димензију када напусте ум и душу уметника, а када се осврне на протекле деценије и животно искуство, инспирације не недостаје. Наизглед обична прича о уметнику, рођеном у Шапцу, стационираном на једној адреси од рођења, али, живот никада није сигурна и позната стаза, ма колико се надали и желели да јесте. Душану Бујишићу било је суђено да буде уметник. Околности су га водиле ка другим каријерама, можда сигурнијим, али превагнуо је уметник пацифиста са другачијим погледом на свет.
Фото: "Глас Подриња"
Уметник пацифиста у униформи Након завршене Гимназије уписује факултет Општенародне одбране како не би ишао у војску. Но, ова одлука није била најбоља за њега. Знао је то тада, али није слутио какве последице могу бити.
-Факултет је био сличан Војној академији, што се у старту није слагало са мојим виђењем света. Од првог дана сам видео да ми не прија. Ипак, три године сам ишао на факултет и полагао испите, носио униформу, био на тенковским вежбама на Мањачи. Но, увек сам са собом носио папир и оловку како бих цртао да не полудим - прича Бујишић о периоду студија и животу по строгим правилима у униформи.
Тетоважа за два уметника Неспутани дух, неки би рекли и бунтовнички Бујишић је показао још у детињству. Инспирисан Пикасом уз помоћ игле и туша сам је себе тетовирао. -Мислим да је то било у седмом разреду основне школе. Тада сам заволео Пикаса, а он је био опседнут коридом. Због тога сам одабрао бика, симбол снаге. У кући су сви били више него изненађени и рекли да сам сам себе обележио, да полиција не мора. Шалу на страну, у то време тетоваже нису биле пожељне, нити су их одборавали. Време се променило, а моја тетоважа је остала.
Неколико испита делило га је од дипломе и сигурног посла, али је одабрао да све то напусти. Засновао је породицу, Ипак, догађаји у СФРЈ прекинули су период безбрижности.
-Почиње рат и хитно ме шаљу на обуку за командира чете. У једном тренутку бринем о 160 људи. То је био велики шок и терет за психу сваког од нас. Бити на ратишту, то остаје урезано заувек у меморији. Али ни то није био ни почетак ни крај мојих мука са војском. Пре тога због факултета био сам у Школи за резервне официре у Билећи. За мене су то било месеци пакла. Имао сам и понуду да радим у војсци, али када бих замислио себе у униформи јавила би се мисао „Ја сам мртав човек“.
Фото: "Глас Подриња"
50 година трајања Пут уметности није у напуштао никада, иако је било успутних станица и задржавања. А све је почело, за неке, сада већ далеке 1973. године када је настао први „озбиљан“ цртеж.
-Нацртао сам нешто и помислио: Ово није тако лоше - каже Бујишић и додаје да је исте године имао прво излагање на Октобарском салону у Шапцу.
Од тада протекло је 50 лета, и сваког октобра његови радови били су присутни на шабачкој престижној ликовној смотри.
Изложбе, награде и признања Више од 300 изложби у земљи и иностранству има у својој стваралачкој биографији, 12 међународних бијенала, а награде су обележиле деценије рада и стваралаштва. Оно што издваја као посебност је графика, техника сува игла. Једино у свету у Ужицу постоји Бијенале „Сува игла“. Признања за радове нису изостала ни са ове уметничке смотре.
-Мом темпераменту у потпуности одговара графика и ту сам свој. Желим да се у потпуности посветим и дам све од себе, те због тога и бирам већи формат. Волим да изгарам док радим. Иако радим графику 30 година сваки пут додам нешто да буде детаљније.
Фото: "Глас Подриња"
Атеље место магије У шали каже да воли себи да „закомпликује живот“. Атеље је отворен за све, али не и када ради.
-Не могу да радим док ме неко посматра, као да ми узима енергију. За рад бирам најчуднију музика која се појави у том тренутку. Она ме фасцинира и подстиче да стварам интензивније. Као да сам на другој планети, сам, хипнотисан.
Опсесија пастелима трајала је деценију, а кривац је била бувља пијаца. Сматра да су бувљаци одличан извор инспирације и блага.
-Руси и Румуни су деведесетих доносили у Србију пастелне боје. Свима су познатије као воштане. Куповао сам на килограме, иако ми тада нису биле потребне. Да ли сам предосетио да ћу цртати са њима, ни дан данас не знам. Нијансе су биле фасцинантне - појашњава наш саговорник и каже да пре него што се упусти у нову авантуру предано проучава технику.
Да ли сам могао више и боље? Но, када савлада жељено, у потпуности се преда без резерве, али се увек пита, „Да ли сам могао више и боље?“. Графика, пастел, цртеж, акварел, акрил су технике блиске нашем саговорнику, али и илустрације корица књига.
-Десет година сам радио пастеле. То је за мене била невероватна лакоћа креације. У неким моментима сам се запитао због чега је тако, колико ми је пријало. Увек се запитам да ли сам дао све од себе. Мислим да је то вечна дилема, да ли смо свету дали све што смо могли.
Сваку олују осети(мо) Сваку промену у друштву и свету транспонује кроз своја дела, како би остале забележене. Пандемија, ратови, природне катастрофе дубоко остављају траг на уметника.
-Уметност ме спашава читавог живота. Верујем да кроз своје радове каналишем све догађаје у животу. Можда због тога и делује да су ми цртежи „мрачни“. Пронашао сам свој вентил. Потребно ми је да одређене теме на свој начин представим. Без обзира на то увек тражим у свему лепоту како бих се изместио из реалности која није увек тако лепа.
Породична кућа оаза мира Породична кућа оаза је мира, иако је у центру града. Прадеда, свештеник одабрао је плац у улици Стојана Новаковића не слутећи да ће у данашње време бити реткост да породица не мења место становања.
-На двориште гледам као на Хиландар, свето место. Као деца смо се стално играли у њему жмурке, пењали на воћке. Једно дрво је посађено око 1926. године и оно је као део породице. Сведок свега што смо проживели.
Душан Бујишић пренео је таленат на своје синове, Горан је сликар и његова дела у последње време изазивају посебну пажњу јавности, али и колекционара због снажних друштвено-ангажованих и сатиричних порука.
Поводом 50 година стваралаштва графика Душана Бујишића налази се у збирци Народног музеја у Шапцу.
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
