ЦЕНТРАЛНИ ДОГАЂАЈ ОБЕЛЕЖАВАЊА НАЦИОНАЛНОГ ДАНА ДОНОРА У ШАПЦУ
Једно “Да” значи живот
„Чак 60 пута је већа шанса да орган некоме зетреба, него да буде потенцијални донор. Недопустиво је у савременом добу да укопавамо и спаљујемо нешто што некоме може продужити живот“ поручио је др Саша Кнежевић, координатор за трансплантацију органа УКЦС. „Желимо да учинимо доступним информације како би се смањили страхови и предрасуде и да у будућем периоду имамо што већи број потенцијалних донора“, рекла је др Јелена Викић чланица Градског већа задужена за здравље. „Иако су родитељи требали да му буду живи донори, на сам дан операције појавио се донор са којим сам била подударна“, наводи Сандра Живковић из Књажевца, која 10 година живи са новим плућима. „Чекање органа утиче на читаву породицу. Гледате некога свог ко је јако болеста, знате да иде у смрт, а не можете да му помогнете“ каже Жељка Бојић која чека на нову јетру
Национална кампања промоције донорства органа “Још си ми траг” кренула је у суботу из Шапца, са Трга шабачких жртава, а ово је била и централна манифестација обележавања Националног дана донора. Овај догађај најављен је на конференцији која је у Београду одржана на Национални дан донора, 6. маја.
Догађај су организовали Градска управа града Шапца, Завод за јавно здравље Шабац и удружење „Заједно за нови живот“.
Претходна година поражавајућа Шапчанима су се обратили Младен Тодић, председник удружења “Заједно за нови живот”, неколико пацијената који чекају нови орган, мајка малог Константина коме је јетра трансплантирана када је имао само 21 месец, др Саша Кнежевић, анестезиолог, координатор за трансплантацију органа УКЦС, Александар Маџаревић, председник Мото клуба “Чивија” и др Јелена Викић, чланица Градског већа задужена за здравље.
-Захваљујући нечијој сагласности и нечијем “Да” мени је пре шест година пресађена јетра, спашен и продужен живот. Захваљујући тој сагласности моја породица је остала на окупу и моја ћерка расте уз оца. Кампања “Још си ми траг” покренута је поводом Европског дана донора у октобру прошле године. За циљ има вражање ове теме у фокус јавности и подизање свести грађана када је у питању програм трансплантације и донирања органа, са крајњим циљем да се повећа број трансплантација у Србији. Прошле године смо имали урађене само две кадаверичне трансплантације, што је јако мали број у односу на 2.000 људи који чекају трансплантацију органа, истакао је Младен Тодић.
Младен Тодић, Фото: "Глас Подриња"
Удружење не располаже подацима колико питања за пристанак за донаторство органа је постављено породицама преминулих, али чињеница је да много више људи одбија да органе својих сродника, од оних који пристају на то.
-Србија се коначно покренула. Ове године смо имали прве позитивне резултате у кадаверичној трансплантацији ткива и органа. Претходна година је била поражавајућа и дотакли смо европско дно, док се наши пацијенти на листама гомилају из године у годину. Морамо изградити систем за нашу децу и унуке како више не би чекали деценије на дијализи да би добили орган и живели нормалан живот. Чак 60 пута је већа шанса да орган некоме зетреба, него да буде потенцијални донор. Недопустиво је у савременом добу да укопавамо и спаљујемо нешто што некоме може продужити живот. Подржимо транспалнтацију и победимо предрасуде, поручио је др Саша Кнежевић.
др Саша Кнежевић, Фото: "Глас Подриња"
Шабац је био један од градова са највећим бројем потписаних донорских картица. Пионир у овом подухвату била је медицинска сестра Спасенија Цица Искић, која је ову борбу наставила и наком смрти и својим органима продужила неколико живота. Њена деца, Марија и Никола, такође су били присутни на овом догађају.
Очекује се доношење новог Закона према ком је потенцијални донор свако ко се експлицитно није изјаснио против тога.
др Јелена Викић, Фото: "Глас Подриња"
-Донорске картице се више не потписују. Закон је сада пред Скупштином. Град Шабац ће у наредном периоду промовисати све што је важно да објаснимо значај донирања органа. Заједно смо у овој акцији и здравствени радници и пацијенти и они који су добили дониран орган. Желимо да учинимо доступним информације како би се смањили страхови и предрасуде и да у будућем периоду имамо што већи број потенцијалних донора, рекла је др Јелена Викић.
Др Јелена Викић и др Бранко Вујковић, директор Завода за јавно здравље Шабац, добили су захвалнице од удружења “Заједно за нови живот”.
др Бранко Вујковић, Фото: "Глас Подриња"
Тренутно више од 2.000 пацијената чека на донирани орган, међу њима има и наших суграђана.
„Чивијини“ бајкери за пример Међу првим потписницима донорских картица те 2010. године били су и чланови МК “Чивија”, који су, поред овога и редовни даваоци крви и учесници и организатори бројних хуманитарних акција. Угостили су у суботу у просторијама клуба чланове удружења “Заједно за нови живот”.
-Ми мотористи смо познати по томе да желимо да користимо сваку добру прилику, за добрим дружењем, добром вожњом. Исто тако желимо и да пружимо прилику. Добро је само оно што је корисно. Зашто да неком не дамо нешто што нама не значи ништа, а неком може да буде корисно, рекао је Александар Маџаревић и позвао и остале суграђане да подрже донорство органа
Сандра је добила шансу Овог септембра биће тачно 10 година како је тридесетједногодишња Сандра Живковић из Књажевца добила нова плућа и нову шансу за живот. Њени проблеми почели су одмах по рођењу и већ трећег дана свог живота имала је операцију, а само пар месеци касније потврђена јој је дијагноза цистичне фиброзе.
-Живела сам нормално као дете, чак сам се и спортом бавила, само сам морала да се инхалирам и свакодневно узимам лекове. Проблеми су почели тек у средњој школи, када сам почела брже да се замарам, теже идем уз степенице... Пубертет ми је био преломна тачка, а факултет ме је „докрајчио“. Стање је почело јако да се погоршава, пљувала сам крв и падала у несвест због недостатка кисеоника, сећа се Сандра.
Сандра Живковић, Фото: "Глас Подриња"
Трансплантације плућа се не раде у нашој земљи, тако да не постоје ни листе чекања. Оно што многи не знају је да се плућа могу трансплантирати са живог донора, тако што се пацијенту донира неколико режњева. Управо са овом идејом Сандра је са родитељима отишла на једну клинику у Беч.
-За пар месеци се издешавало много тога. Завршила сам у болници и трансплантација је била једино решење. Неки дивни људи из иностранства су се укључили у моје лечење, а РФЗО је покрио све трошкове. Иако су родитељи требали да му буду живи донори, на сам дан операције појавио се донор са којим сам била подударна. Ја сам тада већ била у коми и могла сам да умрем сваког тренутка, тако да су лекари одлучили да ми дају та плућа, наводи Сандра.
Од тог тренутка за њу није ни фраза ни флоскула да живи пуним плућима. Трчи трке до пет километара, а годину дана након трансплантације одлучила је да покрене планинарску акцију у част свог донора. Ради посао са пуним радним временом, док слободно време користи како би ширила идеју о значају завештања органа.
-Органи у овом облику након смрти нам неће требати. Грех је сахранити органе док више од 2.000 људи у Србији чека шансу за нови живот, истиче Сандра.
Жељка још чека најважнији позив Тридесеттрогодишња Жељка Бојић око годину дана чека на трансплантацију јетре. Њени проблеми су почели када је имала 20 година, након рутинске операције и постоперативних компликација. Као последица бројних упалних процеса њена дијагноза је секундарна билијарна цироза јетре. Једини лек за ову болест је трансплантација.
-Болест је непредвидива. Никада не знам када ће доћи до погоршања стања, када се обично јављају жуте беоњаче, висока температура, јаки болови у стомаку и најчешће морам да будем хоспитализована. Ти напади се називају колангитиси и могу да буду смртоносни. Сваки пут када дође до погоршања стања водим животну борбу чији је епилог неизвестан. Константно пијем терапију која ме не лечи, него ме одржава у животу, објашњава Жељка.
Жељка Бојић, Фото: "Глас Подриња"
Запослена је као здравствени радник у КБЦ Звездара, али је, као и већина оних који чекају на трансплантацију „више на боловању него што ради“. Не може, као други млади људи, да отпутује, оде на море, искључи телефон. Увек мора да буде доступна и очекује најважнији позив у свом животу.
-Чекање је тешка психолошка борба. Никада не знате да ли ћете дочекати тај позив. Сама трансплантација је озбиљан хируршки захват и не знате да ли ћете из операционе сале изаћи живи. Ипак, сви верујемо да ће нам доћи тај орган, јер нам је то једини спас.
Жељка живи са вереником, а до погоршања њеног здравственог стања планирали су свадбу и проширење породице. Сада више ништа не планира.
-Чекање органа утиче на читаву породицу. Гледате некога свог ко је јако болестан, знате да иде у смрт, а не можете да му помогнете. Ја сам само једна од 2.000 људи који у Србији чекају трансплантацију и то је за нас једини лек. То што се дешава нама може да се деси било коме. Молила бих све који дођу у ситуацију да губе свог најмилијег и да му медицина не може помоћи, да смогну снаге и кажу „Да“. Један донор може спасити до осам живота, поручује Жељка.
