Ана Ђурић, матуранткиња Школе примењених уметности у Шапцу, добитница Награде за ликовно стваралаштво и постигнућа у области примењене уметности
Да ли видимо, чујемо, осећамо себе и друге?
„Тражећи себе у цртежима, у сликама, у песмама и беседама, након четири године потраге, схватила сам да сам заправо оставила део себе у свему што сам радила и створила. Али и даље тражим, јер сигурно ме има још негде“, Ана Ђурић
-Уметност је искреност. Прича која траје. Скривено у нама. Ми некада, ми сада – каже млада Шапчанка, матуранткиња Школе примењених уметности у Шапцу, добитница Награде за ликовно стваралаштво и постигнућа у области примењене уметности, Ана Ђурић, будућа историчарка уметности, ликовна критичарка, девојка са немирним увојцима и пасијом према портретима.
Људски лик види као прозор у скривено, тајанствено, често недокучиво. Прижељкује да њена дела подстакну посматрача на размишљање, изазову емоцију.
-Волела бих да моја дела донесу осећај мира и блискости. Желела сам да људе, пејзаже представим на што вернији начин. Не само технички, већ кроз емоцију и своју визуру. Мислим да нам је у времену отуђености потребна блискост. Удаљили смо се од природе, других и себе -појашњава Ана уз наду да је њена уметност нагнала бар једну особу да на тренутак другачије посматра свет.
Слабости, снаге, врлине, мане биле су инспирација за серију портрета младе Шапчанке. Верује да свака бора, белег на лицу носи емоцију, причу коју треба испричати.
„Ана има мудрост иако је по годинама млада особа и спосбност да на прави начин да користи све своје потенцијале и таленте. Дубоко свесна себе, свог окружења. Веома је мотивисана са јасно дефинисаним циљевима. Њена мирноћа, стабилност током школовања и рада су били веома изражени. Емпатија, разумевање и прихватање других са дубоким промишљањем су данас реткост. Ако говоримо о њеним делима слободно можемо да искористимо термин „сликарчина“. (професорка ментор Александра Хорват)
-Ако сам бар мало успела да кроз слике повежем људе, природу и уметност, онда је мој циљ остварен. Тражећи себе у цртежима, у сликама, у песмама и беседама, након четири године потраге, схватила сам да сам заправо оставила део себе у свему што сам радила и створила. Али и даље тражим, јер сигурно ме има још негде. Научила сам много тога о уметности, али ми је једно од најважнијих сазнања то да сваки потез четкице, сваки траг угљена, свако уметничко дело иза себе има причу. Зато сада посматрам дела са додатном пажњом, како бих чула њихове приче, и зато желим да наставим да проучавам уметност – како бих те приче приближила и другима.
Награде биле су повод за Анину прву самосталну изложбу у Галерији културног центра у Шапцу. Подршка градске установе културе и образовне установе кроз излагачки подстицај траје 25 година.
„Aна је дивно младо биће. Током ове четири године, Ана нас је све оплеменила лепотом своје душе. Талентована, наглашене духовности, Ана воли уметност, књижевност, свестрана је, одговорна и радна. Али не заборавимо да награде које је Ана добила, не припадају само њој, оне припадају и њеној породици, која је пример како на прави начин треба пружати подршку свом детету. Сагледавајући Анине особине, њен таленат и остварења кроз уметничке радове у различитим техникама ликовне и примењене уметности, сматрам да ће Ана бити успешна у свему чиме се буде бавила, јер је васпитавањем и школовањем израсла у сјајну младу особу.“ (директорка Школе примењених уметноси Невенка Ђокић)
-Свака слика и сваки цртеж са изложбе враћа ме на одређени период школовања. Подсећа ме на важне лекције које сам научила стварајући их, на емоције које оне буде, на професоре који су ми пружали подршку при сваком кораку, на пријатеље које сам стицала док сам проналазила себе и на све оно што дугујем Школи примењених уметности. Моје средњошколско образовање је једно предивно путовање и ова изложба преноси причу баш о том путовању. Надам се да је чујете, јасно и гласно, јер ће ми ова прича заувек остати најдража.
