Три генерације Пузића верне столарском занату

Три генерације породице Пузић из Богатића баве се столарским занатом. Шездесетих година прошлог века, најстарији, Станимир открио је своју љубав према том послу. Уз оца, Боривој, познатији као Бора, заволео је рад са дрветом, па ту љубав пренео сину Николи. Некада, у овој општини, било је много мајстора, данас, каже Бора, нико не долази да га пита да научи занат. Срећом, љубав и породична традиција вежу, те нема бојазни да ће тако и да се настави.

Традиција и потражња
-Отац Станимир, Стаћа, био је чувени столар, знала га је цела Мачва и шире. Самоук је, као дете се играо, дељао дрво, мало по мало, није било неких машина у то време. Радили су сви код једног Ковића, правили су паркете, намештај, па се ту мало усавршио. Онда је купио машину, абрихтер и с тим почео, али много тога се ручно радило. Кад сам дошао из војске, помагао сам му, ипак је другачије кад су два човека. Купили смо фабричке машине, савременије и почео сам да радим више кухиња, модерније- прича Бора.

Фото: "Глас Подриња"

Тада, каже, углавном се све радило од дрвета, није био заступљен алуминијум и пластика.
-Било је много посла и мајстора, само у Богатићу памтим седам- осам столара, у сваком селу бар један. Сад, у нашој општини, имам 51 годину, ниједног не знам, али је много фирми које се баве производњом пластичне и алу столарије. Преплављено је тржиште, ту нам је близу Босна, људи иду, купују јефтино турску пластику. Изгубили су поверење, зато што се пре радило од лошег материјала, али има нових глодала за обраду дрвета, што гарантује добро уклапање, дихтовање. Полако, стидљиво се враћа, сад се ради од ламелираног трослојног дрвета, више термички обрађеног, нема пуцања. Најздравије је пуно дрво, пластика није добра, шупља је и нездрава- истиче он.

Да би опстали, прилагођавају се потражњи, али гледају да задрже свој печат.
-Не држимо се само једног производа, јер је незахвално, радимо кухиње, комадни намештај од пуног дрвета и вештачких материјала. Највише волим, а то ми је уједно и највећи изазов, рад са дрветом. Много је дужи процес обрадити дрво, треба предвидети како годови вуку, проценити искоришћење материјала, направити жљебове, уклапање. На крају, завршна обрада траје дуже него прерадити материјал за прозор. Највише радимо собна врата у модернијем стилу, фарбана, бела, полиуретан, мада фино иде дрвена столарија, прозори и врата. Радимо и облагање степеништа дрветом, кухиње, комадни намештај. Пратимо и потражњу са пластиком, ПВЦ столаријом. Кад кренете да поправите столарију споља, онда имате 90 посто шансе да ћете радити унутар куће, кухиње од медијапана, дрвета и плакаре- наводи Бора.

Безбедност и стално учење
Будући да за себе каже да је извођач радова, воли да добије готов пројекат архитекте, јер су тада жеље клијента стручно дефинисане. Изазов је увек и радити нешто што захтева напорнији рад, а посебно је задовољство кад се све успешно заврши.

-Ми столари можемо радити са пластиком и алуминијумом, они немају шансе да раде ово што ми радимо са дрветом. Много треба искуства, и дан данас увек нешто ново и погрешим и научим радећи са дрветом. Треба знати проценити шта од којег дела дрвета за шта може да се употреби, има ту посебна технологија. Пластика и алуминијум се раде по шаблону, док је са дрветом доста компликованије, ризичан је посао, а и скуп. Машине раде на велики број обртаја, увек је тестера близу прстију и треба бити на опрезу. Са новом технологијом обраде дрвета много је боље, јер пре 20 година није било глодала за обраду као данас. Ризик увек постоји на било којој машини да се ради. Треба знати приступити свесно, сконцентрисано. Временом, све то дође на своје место. Не сме се журити, ништа на брзину, мораш водити рачуна прво о себи, па тек онда о свему осталом. Ако се нешто само помери, тамо нека пуца, крши, само се склони. Све се може купити, здравље тешко- наглашава.

Фото: "Глас Подриња"

Боје су данас на воденој бази, много квалитетније и здравије за рад, лепше и са дужом гаранцијом. Проблем је у последње време наћи добар материјал за столарију.

-Раније смо увозили из Босне, сада је слаб квалитет, а и дрво је поскупело. Има у Слепчевићу једно стовариште, али и тамо све теже налазимо столарску даску. Снабдевамо се где се снађемо. Још увек људи имају храстове шуме, па секу, осуши се природно, продају тако. Није јефтин производ од дрвета, али не можемо пуно подићи цену услуге, јер ће онда тешко да се одлуче за нас. Људи гледају нестручно, мисле да је ПВЦ столарија одлична, али сам састав пластике није здрав. Цена дрвета је ту негде између пластике и алуминијума- подвлачи он.

Вредне руке преносе љубав према послу
У последње време омладина не бира било који занат, па недостаје занатлија и код нас и у свету. Сви иду на факултете, па неретко по завршетку не раде у својој бранши. Да код њега нико није дошао да пита да учи занат, потврђује и Бора. Син, међутим, својевољно показује интересовање да настави очевим и дединим стопама.

-Кренуо сам у почетку да помогнем, да додам, придржим нешто, временом, мало по мало, па све више и више. Пре пет година, кад сам завршио школу, озбиљније сам се томе посветио и сад радим свакодневно. Желео сам да наставим породични посао. Млађе генерације нису толико заинтересоване, не знам никог да се бави било којим занатом, јуре по неким фирмама да се запосле- признаје Никола, истичући да није тешко радити, поготово кад имају подршку један другог.

-Најлепши је осећај кад се све заврши и цео производ буде готов, онда буде лепо. Највише волим да радим од иверице, занимљиво ми је да склапам сам. Интересантно ми је дрво, али сам још млад, треба још много година то да научим и усавршим вештину- додаје он.

Раде углавном по препоруци, јер се добар глас далеко чује. Цела њихова кућа брижљиво је опремљена захваљујући вредним рукама домаћина, тако да муштерије и на лицу места могу да се увере у квалитет рада. Највише их ангажују у Богатићу, а често добијају и поруџбине из Београда. Бора верује да ће доћи време када ће овај занат бити цењен, а посао у који су много уложили још више вреднован на тржишту.