Где је звезда среће?

Ентузијазам шабачких младих музичара није осамдесетих познавао ограничења простора, сваки је био повољан да се представи публици, а у бројној конкуренцији су се могли издвојити само најталентованији, најхаризматичниији који целог себе дају музици. Енергија у тонском изразу полазећи од срца извођача мора дотаћи слушаоце, да би живела дуже од једне вечери. Година 1982, сала Дома МЗ „Жика Поповић“ наступа ново име на шабачкој сцени, бенд „Суви лед“, фронтмен Игор Сувајџић. Неки су га знали када је готово као дете свирао клавијатуре на игранкама са бендом „Тауцети“, познатим гитаристом Ћећом, други су познавали великог музичког талента из породице просветних радника, но и они који су га познавали и они који су то вече први пут видели Игора, били су одмах „купљени“ јединственом емоцијом и гласом који је могао дочарати присуство сваког фронтмена света у Шапцу.

-Игор је носио хармонијски и мелодисјки апсолутни слух, дар од Бога који мало њих има. Умео је да препозна апсолутно сваки тон који чује, без изузетка. Било је довољно да слуша било коју нумеру и да паралелно бележи тонове. Свирао је виолину и клавир у нижој музичкој школи, но у рок фази је највише уживао са микрофоном, као фронтмен – присећа се сарадник и најближи пријатељ Игора Сувајџића, Саша Ћирић.

Узвишеност музике
Емоције су део личности, но Сувајџић је био емоција која је искала уметност да се изрази и представи другима, али и себе доведе у баланс. Музика је за Игора једини посебан свет коме је припадао. Отац Брана је био професор на Вишој технолошкој школи, а мајка Зага у Техничкој школи. Завршио је Хемијско технолошки факултет, али се никада том професијом није бавио.

-Није пристајао на компромисе, можда је пропустио и неке прилике због тога, но осећао је да би правећи уступке издао себе. Признавао је само врхунску музику и због тога је сарадња са њим била магија, једноставно се због њега осећате лепо док стварате. Почеци су били у Сувом леду, а остали смо заједно као дует дуго после бенда.

Током школовања Игор Сувајџић је неколико пута био на ученичкој размени у Енглеској. Осим за музику, био је изузетан таленат за језике. Није убрзо само енглески говорио као матерњи, већ је савладао и староенглески. Волео је рок осамдесетих. Суви лед је на репретоару имао Led zeppelin, Whitesnake, Deep purple, Rainbow, Jannis Joplin. Публика је посебно уживала у Игоровој изведби „Мерцедес бенза“. Свирајући друге, бенд је стварао и своје ауторске нумере.

-Имали смо демо студио, снимили смо 12 песама и материјал однели у ПГП РТС 1983. године. Апсолутно смо им се свидели, обећали су снимање, турнеју као предгрупа неком познатом бенду. Текстови песама били су на енглеском и једини услов издавача био је да се преведу на српскохрватски. Игор то није желео и уговор није потписан. Ту се догодило велико размимоилажење са осталима у Сувом леду, но ја сам остао са њим. Није хтео компромисе, а ја сам уживао у сарадњи.

Почели су, већ нераздвојни другови, да раде и професионално, имали су свој хотелски бенд, ни онда није дозволио да неко наруши узвишеност музике којој је био одан.

Фото: Глас Подриња, Саша Ћирић

-Музика је могла бити професија, али пре свега је лепота, срећа, љубав, јединствени, непоновљиви спој дивних осећаја због које је све вредело. Искрено смо веровали да се може свирати без компромиса и зарађивати не губећи себе. Игор је био тих, повучен, одмерен човек, далеко од свих чаршијских интрига, незаинтересован за сплеткарења било којег типа, желео је само да музички напредује.

Понуда које се (не) одбија
Невероватан, вишеоктавни рапсон кристално чистог гласа, харизма на сцени нису остали незапажени далеко ван граница града. Добио је понуду каква се не одбија, осим уколико немате снагу љубави као што је у себи носио Игор.

-Добио је понуду од Слободана Стојановића Кепе, из чувеног бенда Смак да буде њихов певач средином осамдесетих, али је одбио, једноставно то није сматрао правцем у којем жели да се развија. Други су с неверицом анализирали његову одлуку, али он је био миран и сигуран у њу.
Игор и Саша су наставили са наступима истовремено стварајући ауторске нумере, тражећи нове просторе спознаје у музици. Свирали су у свом студију амбијенталну музику, изучавали су кроз научне часописе утицаје музике на рапсоложење...

Дуг пут до Немачке
-Игорова скромност била је превелика за дар који је имао. Свој ауторски рад које је друге одушевљавао, он није ценио у тој мери. На самом крају осмадесетих написали смо шест нових песама које су 1990. стигле до немачког продуцента. Добили смо понуду да урадимо још пет и можемо снимати уз светске стдујске музичаре. Већ се свуда око нас осећала нестабилност. Игор одлази у Канаду крајем 1990. са сестром Бранкицом, где се такође бави музиком. Враћа се у јуну 1991. Настављамо да радимо на пројекту за Немачку, али санкције све прекидају.

Београдски крај
Игор је са Сашом имао клупске наступе у више градова. Шабац је био база. Последњи наступ као дуо су имали на дочеку 1999. године. Недуго потом Игор Сувајџић прелази у Београд где свира са Душаном Прокопљевићем. У међувремену је са сестром Бранкицом наступа и на „Београдском пролећу“. У престоницу ускоро долази и Саша Ћирић, те се Игор и он поново спајају, сада као трио коме припада још Драги Домић.

Да живот не уме бити суров, причу о Игору Сувајџићу би писали крз разговор са њим. Уместо тога почаст одајемо in memoriam сећам блиског пријатеља. Снажно везан за породицу шабачки музичар је тешко поднео губитак оца 2008, а потом и сестре Бранкице 2012. године. Од када је она преминула, прекида с бављењем музиком, свиркама, повлачи од свих. Преминуо је претходне године у Београду. Иза себе је оставио снажан музички траг, а код познаника сећање на емотивног, скромног, посвећеног, одмереног и бескрајно талентованог човека. Имао је дар, али није био рођен под срећном звездом.