Била је мркла ноћ, а она сама у соби хостела. Никога није познавала. Целу ноћ је преплакала. Данас, тринаест година касније, директор је Дирекције за економију и контролу трошкова у познатој руској фирми „Велестрој“
Даљњереченск је омањи град у Приморској покрајини на крајњем југоистоку Русије. Није нам посебно занимљив, осим због чињенице да се баш у том градићу, без знања иједне речи руског језика, обрела наша Шапчанка, Катарина Димитрић. Била је мркла ноћ, а она сама у соби хостела. Никога није познавала. Целу ноћ је преплакала. Данас, тринаест година касније, директор је Дирекције за економију и контролу трошкова у познатој руској фирми „Велестрој“.
На градилишту, Фото: Приватна архива
Рођена је и одрастала на Камичку, у Мачванској улици (садашња Драгише Пењина). Основну „Милевину“ школу и Шабачку гимназију завршила је као вуковац. Иако је похађала друштвени смер, одлучила је да студира архитектуру и вредно се припремала за пријемни испит. Но, живот је имао другачије планове.
Није „прошла“ пријемни и, када је отишла јој покажу где је погрешила, није добила ни одговор, ни тест који је радила. Револтирана, спустила се спрат ниже и размишљала да ли да покуша да упише студије грађевине. Баш у том тренутку, наишла је професорка математике: „Има још места на грађевини. Конкуриши ти у септембру.“ Послушала ју је. У првом јесењем месецу, кад је угледала своје име – прво на ранг листи, поново је наишла иста професорка: „Нећеш погрешити, веруј ми“. И није. Када је уписала грађевину, више ниједног тренутка није помислила на архитектуру, схватила је да је уписала прави факултет. На трећој години изабрала је најтежи, конструктивни смер, запамтили су је и професори и асистенти, њене скрипте кружиле су факултетом. Дипломирала је са десетком.
- Данас имам утисак да сам била вођена. Нисам имала никакву везу, нисам ништа планирала, све се спонтано догодило.
Када је завршила Грађевински факултет, запослила се у једној фирми у Београду, где је брзо учила. Тамо је стекла сигурност, али и увид да не може напредовати на послу, којег је било све више. Њен другар који је отишао у Русију да ради, саветовао јој је да се пријави на конкурс: „Обави разговор, па види“. После годину дана, тако је и урадила, отишла је на разговор и прошла. Једино што је знала да не жели, и у томе била изричита, је рад на индустријским постројењима. Рекла је да би волела да ради на стамбеним и пословним објектима. Предложили су јој Даљњереченск.
- Прихватила сам без претераног размишљања: “Ако ми не буде ишло, имам где да се вратим”. Хтела сам да да пробам, да видим како се ради у другим земљама, била сам жељна знања и нових искустава.
НИЈЕ БАЈКА „Из Србије сам отишла да не бих морала сама да тражим повећање плате, или било које бенефиције, чекала да послодавац увиди моје квалитете и да ме награди, или да препозна тренутак када желим да напусти пос,ао и да ме задржи. То се није десило. У Русији знају да цене доброг радника. У фирми за коју радим, поред плате, увек су ми давали екстра бонусе и испуњавали све договорене услове. Никада се нисам осетила превареном. Кад год ми је нешто требало, увек су били ту. Можда звучи као бајка, али је тако.“
Ноћ и дан - Било је страшно када сам стигла у Даљњереченск. Нисам знала ни једну реч руског језика, никога нисам познавала, била је ноћ. Имала сам 27 година и била сам потпуно сама. Кад погледам из данашње перспективе, било је то храбро.
Сутрадан, када је свануло, упутила се на градилиште и представила се. Одвели су је у кабинет, села је на столицу не знајући ни за кога, а камоли шта би требало да ради. Онда је дошао шеф градилишта и питао је одакле је. „Из Шапца“, одговорила је. „И ја сам из Шапца“, рекао је Душко Драгићевић за кога се испоставило да познаје њену мајку. Мали свет, а Шапчана свуда.
- Да није било њега, било би много теже. Ту је био и мој колега са факултета Огњен, са којим сам заједно учила руски језик. После прве ноћи, све је ишло од доброг ка бољем.
Радила је као заменик главног инжењера и добро се сналазила. Пословна зграда за фирму „Трансњефт“ изграђена је у року и са испоштованим буџетом. Труд се исплатио. Њен следећи посао био је у Москви. Била је на позицији шефа градилишта на изградњи пословног објеката у Москви за фирму „ФСК“. И на том послу се сјајно снашла.
Са колегама, Фото: Приватна архива
Москва и Викторија У Москви је упознала Александра, а у српско-руској заједници родила се кћерка Викторија. Материнство је заувек променило њену перспективу живота, али не и посвећеност послу. Радила је и док је била трудна.
Када се породила, започети су преговори са инвеститором за градњу велике пословне зграде за фирму „Трансњеф“ у Москви. То је била прилика која се догађа једном у животу. Почела је да ради два месеца после порођаја као шеф пројекта на згради „Еволуција“, која је репрезентативно здање. Иако неиспавана због бебе која се будила свака два сата, успешно је пројектовала и организовала цео процес.
Данас је други човек велике руске фирме „Велестрој“ која има 40 хиљада запослених. Ради од 09 до 18, као и сви у Русији. Понекад и суботом. У огромној Москви, за коју каже да је „држава за себе“, много времена „губи“ у превозу. Зато сваки слободни тренутак користи да буде са својом Викторијом.
- Трудим се да увек имамо некакве активности. Она воли да пева, у дечјој је групи која већ две године наступа на разним концертима. Водим је на такмичења, концерте, у друге градове... Нисам пропустила ниједан њен наступ. За њу сам увек ту.
Са мајком Надом и ћерком Викторијом, Фото: Приватна архива
Много јој помаже мама Нада Матић, која је напустила вољени Шабац, где је радила као адвокат и преселила се у Москву да би била са њима двема. Знала је да њена ћерка не би могла баш све сама.
- Није увек лако. Тамо се све своди на релацију посао – кућа, људи не знају ко им је први комшија. Социјални живот постоји само викендом.
Недостаје ми родни град, блиски људи, дружење, али сам одлучила да останем у Русији због ћерке. Тамо су здравство и школство скоро савршено уређени.
Јака и нежна Иако делује као неко ко би глатко могао проћи у свету моделинга, Катарина је и себи и другима доказала да се лако снашла у „мушком“ послу. Најважније од свега је то што ради оно што воли. А то, и сама каже, нема цену.
- Увек су ме питали шта тражи девојка на градилишту. Био ми је циљ да докажем да жена не само да може да ради у грађевини, него и да буде високо позиционирана.
Важно је веровати у себе и своју интуицију, следити свој пут и никада не одустати
тицајем околности, цео живот је била окружена мушкарцима. Није имала учитељицу, него учитеља, Николу Павловића, кога је обожавала, а у разреду је била једна од три девојчице. Више се дружила са другарима и боље се осећала у мушком, него у женском друштву.
Ако бисмо морали да је опишемо у једној речи, користили бисмо две: јака и нежна. Челична рука у свиленој рукавици.
На градилишту, Фото: Приватна архива
Са колегама, Фото: Приватна архива
Са мајком Надом 
