У Шапцу пуним батерије

Др Смиљана Bernhard (девојачко Симић) рођена је у у Зигбургу ‘72 године, у близини Келна. Њени родитељи, Слободан и Вера, родом су Шапчани. У Немачкој су се бавили угоститељством и гајили четворо деце. Вратили су се у Шабац због очеве болести када је девојчица Смиљана имала десет година.

То је први велики заокрет у њеном животу. „Улетела је“ у друго полугодиште Основне школе „Вук Караџић“, без знања српског језика, а није долазило у обзир да изгуби годину. Родитељи су били јако строги и дисциплиновани и тако су васпитавали своју децу. Са друге стране, мајка се жртвовала и даноноћно вежбала са децом да науче српски и образују се. Од ње је научила шта значи бити амбициозан.

- Није било лако, посебно у четвртом и петом разреду, али смо успели да завршимо школу. Дошли смо у тада непознату средину, нису нас сви одмах прихватили... Мени је крила дао наставник Пајко, због ког сам заволела хемију. Упијала сам сваку његову реч. Поред редовне школе, тренирала сам гимнастику и певала у хору.

Слободан је много времена проводио на селу, где се оправљао. Др Смиља каже да медицина није свемогућа, да је отац оздрављао захваљујући чистом ваздуху и здравом животу без стреса. Такође, неуропатија у комбинацији са општом медицином, дала је резултате. Када се опоравио, пет година касније, породица је поново паковала кофере. Одлучили су да се врате у Немачку због несташице инсулина који се ни за злато није могао набавити. Нови заокрет. У Шапцу је завршила прву годину „Зелене“ школе, где је први пут ступила у додир са медицином. Када је дошла у Немачку, похађала је десети разред, због различитог система школства. Дисциплинована и вредна, била је једна од двадесеторо њих која је у најкраћем могућем времену матурирала.

Овде су људи гостољубиви и пријатељи за цео живот. Дођем из Немачке под стресом и овде натанкам позитивну енергију. Мој муж каже да се овде „укључим у штекер“

На мајчино инсистирање, девојчице су завршиле занат. То је био услов за студије. Смиљин избор био је - лабораторијски техничар. Опет је улога професора хемије била кључна – подстицај да настави школовање.

- Тамо ми се све отворио и спојило као у слагалици. Завршила сам занат и, у исто време када сам полагала државни испит, добила прилику да студирам. Уписала сам медицински факултет. У почетку сам била несигурна, нисам знала да ли ћу успети, али после првог важног испита из клиничке медицине, стекла сам самопоуздање. После је све било лако.

Због одличних оцена, имала је финансијску подршку државе.
- Догодило ми се да се кеса са документима расула на правом месту. Један човек из канцеларије, где сам отишла за „Bafög“, државну помоћ студентима, пришао је да ми помогне и видео моје оцене. Рекао ми је да сачекам и после неког времена се вратио. „Све смо успели“, рекао ми је. „Шта смо успели?“, упитала сам га. Испоставило се да сам добила стипендију коју нисам морала да вратим. Имала сам луду срећу да ми се тако нешто догоди. Помогао ми је човек кога нисам познавала. То ми се дешавало у животу.

Фото: Приватна архива

За нас је породица највећа радост и богатство. То су добра деца

Поред медицине, уписала је и хемију, за своју душу. Паралелно је студирала два факултета док није схватила да постоји могућност да споји обе науке. Докторат је спремала из области медицинске микробиологије.

- Ментор ме је припремио рекавши ми да ћу даноноћно радити. Јесам, али сам уживала у лабораторији. Завршила сам докторски рад са високом оценом и бројем бодова, што у Ахену није било уобичајено. Ако тамо завршите факултет, можете очекивати радно место било где у свету.

Остала је у Немачкој и запослила се као лекар на одељењу неурологије. Ментор је био љут зато што је мислио да ће остати на факултету. После таквог рада, очекивао је од ње да буде професорица микробиологије. Међутим, она се све више интересовала за медицину. Схватила је да не жели да буде неуролог и отишла на Универзитетску клинику у Мајнцу, где је дуго радила као лекар интерниста. Пре тога, био је један сусрет, за који се испоставило да је судбински заокрет.

На одељењу неурологије упознала је свог будућег супруга, др Максимилијана. Венчали су се, добили дете и, у истом дану, његово двоје деце из првог брака. Одједном су имали троје деце. Најважнија улога била је управо њена.

- Њихова мајка се разболела и било је питање шта ће бити са децом. „Како где ће деца, биће са нама“, одговорила је српска мајка. Јохана је тада имала пет година, а Јеремијас две и по. Себастијан се тек родио. У истом дану добили смо тројке, шали се др Смиља, а две године касније близнаце, Данијела и Давида.

- Њихова мајка је оздравила и одселила се 650 километара далеко од нас. Није било лако ни нама, ни деци. Зато смо одлучили да тамо проводимо сваки одмор. Као мали, звали су ме Мими. Кажу да имају две маме. То није уобичајено у Немачкој, али ја сам Српкиња и за мене је то нормално. За нас је породица највећа радост и богатство. То су добра деца. Јохана је завршила медијску информатику и преселила се у Мајнц. Јеремијас ради као медицински техничар и планира да студира медицину.

Фото: Приватна архива

Бенедикт се родио исте године када ми је мама умрла. Дочекала је да га види. Он је дете за уживање. Поклон. Везана сам за свих шесторо деце и они за нас, али он највише

Но, ту није крај причи са децом. Непланирано, брачном пару Bernhard догодио се син Бенедикт, који данас има једанаест година.

- Бенедикт се родио исте године када ми је мама умрла. Дочекала је да га види. Он је дете за уживање. Поклон. Везана сам за свих шесторо деце и они за нас, али он највише. Близанци су највише везани један за другог.

У Немачкој живе њена два брата и сестра. Заједно славе Светог Јована.

- Деца имају таква имена да славимо њихов имендан на нашу славу. Себастијану и Бенедикту је имендан 20. јануара, а близанцима у децембру. На Светог Јована одемо у цркву, а после код једног од браће.
Иако руку пуних деце, др Смиља није запоставила свој професионални пут. Напротив. Специјализирала је интерну и општу медицину. Ради као кућни лекар. Пре неколико година, отворила је приватну ординацију и запослила две колегинице, а однедавно је у партнерству са једном од њих. Њен супруг Максимилијан такође има приватну амбулатну, где ради са колегом неурологом. Последњих неколико година породица живи у граду близу Мајнца.

Сваке године др Смиља долази у Шабац да напуни батерије.

- Овде су људи гостољубиви и пријатељи за цео живот. Дођем из Немачке под стресом и овде натанкам позитивну енергију. Мој муж каже да се овде „укључим у штекер“. Кад одем у Немачку, после десет месеци планирамо кад ћу опет да се вратим, јер постанем неиздржљива. Треба ми ово. Долазим са својом сестром. Обавезно посетимо рођаке и обиђемо све пријатеље.

На питање да ли би се вратила у Србију да живи, одговара да се у животу ништа не зна.

- Зашто да не? Мој муж се овде јако лепо осећа, као и деца, посебно Себастијан и Бенедикт. У Шапцу се пуне батерије.