„Историја нам се понавља као фарса, оперета у којој главне роле фалширају најгласнији и најбезочнији. С таквим се суштинама, у непосредној реалности властитих живота, сусрећу Сибиновићеви јунаци. Њихов животни мандат није одлука политичке моћи, то је право које добијамо од предака као наслеђену смрт и живот који треба тек да заслужимо“
У суботу, 21. октобра, у оквиру обележавања 60. Београдских међународних сусрета писаца, на свечаном отварању у Народној библиотеци Србије беседиће проф. др Ђорђе Д. Сибиновић, чија је књига „Мандат“ у издању Dosije studija из Београда, недавно изашла из штампе.
Радња романа одвија се у два наратива, од којих је један стварносни, у коме је главни лик млади апсолвент режије родом из Тршића, који за дипломски рад бира тему о војводи Петру Молеру. Други, паралелни ток радње је метафизички, у којем се Молеров развија у односу на ликове Карађорђа и Милоша Обреновића. У истраживању своје дипломске драме, млади редитељ открива актуелност прошлости, постаје члан отпора и руши режим за који мисли да је тирански, одлази у Будимпешту, где учествује у радионицама у којима се спрема за нови свет, враћа се у своју земљу да сруши тиранију и направи дипломску представу. У судару та два наратива, у метафизичком и реалном искуству, долази до преображења главног јунака до коначног расплета.
- Да ли нас одређује национални усуд, или политичка реалност, или је наша егзистенција само неуспео покушај бежања од обадвоје? Недовољно храбри да се отргнемо од кукавичлуком преобликованих митова, недовољно одлучни да кренемо у сусрет страху и горким сазнањима, недовољно искрени према себи и превише уплашени од истине. То је дефиниција мислећег човека у вртлогу српске историјско-политичке реалности, а истовремено и судбина ликова у роману „Мандат“ Ђорђа Сибиновића, каже рецензент књиге Петар В. Арбутина.
Књижевни поступак је другачији, иновативан у односу на досадашње Сибиновићеве књиге зато што се и језик у обе нарације релативно мења. Стварносно поље искуства које се дешава сада и овде, 5. октобра 2000. године, исписано је дескриптивним језиком модерног дискурса, док се метафизичко поље стварања лика Петра Молера ослања на извесни архаични тон српског језика. У преплитању та два језичка поља такође се ствара однос напетости између онога што је минуло и онога што се само понавља у стварности.
Код Срба ни биографије нису коначне, дешавају нам се као кармички грехови, као опомена за изнуђени заборав, не дају нам да живимо, као што онима којих се тичу не дају да нађу посмртни мир
Мудраци нас уче да само о коначним стварима вреди писати, али шта је код нас коначно? - Код Срба ни биографије нису коначне, дешавају нам се као кармички грехови, као опомена за изнуђени заборав, не дају нам да живимо, као што онима којих се тичу не дају да нађу посмртни мир. Никада не можемо знати када и где ће историјске наплавине провалити уставе рационалног, нити где ће се наша властита реалност огледнути у претходним временима и судбинама. Ништа није готово и коначно, нисмо досегнули неопходан ниво историјске зрелости. Зато нам се историја понавља као фарса, оперета у којој главне роле фалширају најгласнији и најбезочнији. С таквим се суштинама, у непосредној реалности властитих живота, сусрећу Сибиновићеви јунаци. Њихов животни мандат није одлука политичке моћи, то је право које добијамо од предака као наслеђену смрт и живот који треба тек да заслужимо. Над свима лебди сенка војводе Петра Молера, у чијем су надимку и судбини наше историјско знамење и проклетство. Храбри војвода и интелектуалац доживео је типичну српску историјску судбину – духовност су му оспоравали, а јунаштво кажњавали. То је усуд који траје, закључује Арбутина у рецензији.
