ВОЈИСЛАВА МАЦА ЖУНИЋ: СЕЋАЊЕ НА ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ ЋЕРКЕ „НАРОДНОГ НЕПРИЈАТЕЉА“
Мињо, што пјеваш?
„Отац је радио у Српском Начелству. Имао је позив који је могао да га спасе, али он је знао да није крив и остао је да служи краљу и отаџбини. Веровао је да неће бити кажњен. Мајка, ортодоксна Црногорка, учила нас је истини и правди у коју је веровала до краја живота. Да не заборављамо, али да не мрзимо. Да изађемо из кала живота чистих ципела.“
Када је стигла „чудна слобода“ 23. октобра 1944. године, са њом је дошла нова пошаст. Само неколико дана касније, 27-ог, на Свету Петку, почела су убијања недужних, без суда и пресуде, на Савском мосту.
Ни до данас није прецизно утврђен број страдалих, процењује се да их је до краја године било више од две хиљаде, што је скоро петина грађана тадашњег, ратом опустошеног Шапца. Један од њих био је Милан Милановић.
Војислава Маца Жунић, виша медицинска сестра у пензији, омиљена међу рођацима и бројним пријатељима, рођена је у Шапцу, 1. јануара 1944. године. Није имала ни пуних једанаест месеци када су јој убили оца Милана.
Фото: "Глас Подриња"
- Тугујем за њим читавог живота. Као да је исцепљена страница неке важне књиге, за којом непрестано трагам. Много сам добила од мајке Милице, Цетињанке, која је до краја одржала живим сећање на оца. И данас читам његова писма која је педантно сачувала, из којих сам сазнала да је био истинољубив и честит човек. Често је о њему говорила, а нас три смо упијале сваку њену реч.
Милан је одведен у затвор на Аранђеловдан, 21. новембра 1944, на своју крсну славу. Тај дан није случајно одабран.
- Мајка је мене држала у рукама, две старије сестре су биле поред ње. Тата је певао на прозору. Питала га је: „Мињо, што пјеваш?“ Одговорио јој је: „Ноћас идем на онај свет, а немам се чега плашити“. Мајка је то безброј пута препричала. То се у моју дечју душу уткало, тај други свет, не као утеха, него као радост што ћу се поново срести са онима које волим. Пре свега, са својим родитељима.
Милан је убијен 26. октобра, а она је одрастала као дете народног непријатеља и дуго носила слово срама, жиг људског зла на себи. Неправду.
- Кратили су нам животе претресима, сумњама... Ипак, мајка нас није учила да некога мрзимо, понајмање да се светимо. Само бисмо, када би нам у сусрет ишао убица оца, окретале главу. После су и моја деца тако чинила. И то је све. Не догодило се поново, никада ником.
Фото: "Глас Подриња"
Перфектог памћења, као да се сада дешава, живо предочава слике свог детињства.
- Сваку игру сам завршавала тако што бих направила мали гроб и ставила крст на њега. Оцу смо свећу палиле на обали Саве зато што му је река била гробница. Мајка се до краја живота није окупала у Сави, нити је јела савску рибу.
У то време, када је било више гладних него ситих, без икаквих примања, преживљавали су тако што би Милица правила ручне радове и одлазила у села, где би за њих добијала намирнице. Хвала Богу да увек и свуда, у свакој идеологији, има добрих људи.
- Много су нам помогле комунисткиње Лепа Танасић и Вука Поповић. Први шпорет у кућу нам је унела Лепа, која је запослила мајку као помоћну куварицу у Дому за ратну сирочад. Кад је добила посао, водила је и мене, па су моји први другари били ратни сирочићи. Рано је устајала, мене малу носила на леђима и хукала ми у руке да се не смрзну, да је не пустим и не паднем.
Памти и да је учитељица Јуца Мејић, када је правила приредбу, њу одабрала да буде лала. Имала је хаљину од гуверниране хартије љубичасте боје. Била је срећна.
ГОРКО ЦВЕЋЕ У забавиште је, каже, сама себе водила и одводила. На улазним вратима би покуцала, стегла десну руку у песницу, ставила је на слопоочницу и изговарала, као и сви: „За домовину с Титом“. Улазила је када би васпитачица одговорила: „Напред“. Онда је добијала кецељицу са ришићима, велику кашику рибљег уља и парче јако сланог хлеба.
- Једном приликом, требало је да дође у Шабац важна другарица из Београда. Протоколом је било предвиђено да јој дете из вртића преда цвеће и каже неколико упутних реченица. Одабрали су мене. Комшиница тетка Милија сашила ми је хаљину од жоржет свиле коју сам, као и кожне сандале, добила од неке Македонке. Тог дана мама ми је опрала косу у цеђу, обукла сам хаљиницу и ишла на прстима до вртића да је не испрљам. Када сам изговорила реченицу која је отварала врата, зачула сам: „Ти не идеш данас“. Сазнали су чија сам, скинули ми хаљину и дали другој девојчици која је предала цвеће уместо мене. Расплакала сам се тек када сам дошла кући, али горко. И сад памтим речи моје мајке: „Ништа, Јојо, доћи ће друго вријеме“.
И дошло је. Године 2000, на опелу у Саборном храму први пут је зачула име свога оца као жртве.
- Шездесет година се није ни шапутало о томе. Многи нису ни знали. Тада сам, у више наврата, колико се у молитвама понављало, зачула очево име. Као да ме је у само небо подизао талас среће што мој отац није био народни непријатељ, а тај жиг сам носила све ове године, чак и као одрасла особа, као мајка одрасле деце...
Када је, седам година касније, Милан рехабилитован, осећања су била помешана. Велика радост због њега, у име правде и истине, и велика туга што мајка то није дочекала.
- Била је велики борац. Кад је тата ухапшен, била је иницијатор петиције да га пусте из затвора, коју су потписалe храбре комшије. После десет година, обратила се генералном секретару ФНРЈ који јој је одговорио: „Другарице, ми не знамо шта је било са Вашим мужем. Објавите да је нестао. Ако се он сам не јави, или неко други у његово име, онда смо по сили закона дужни да га прогласимо мртвим“. Каква иронија...
Посебну радост и олакшање, Војислава је доживела исте, 2007. године, када је подигнут спомен-храм посвећен Светој Петки, у сећање на невино пострадале Шапчане на Старом мосту.
- Спомен храм је саграђен на иницијативу два храбра човека, од којих је један свештеник, протојереј ставрофор са напрсним крстом, Војислав Петровић, у Шапцу познат као поп Воја, а други др Живко Топаловић. Тешко је описати колико ми је значило подизање тог храма. Тек када сам угледала очево име на каменој плочи, престао је да буде безгробник. Када су прва звона зазвонила и упалила се прва кандила, дубоко сам поверовала да су душе мученика нашле свој мир и да их је пламен свећа загрејао. То је и нама, њиховим потомцима, који смо много пропатили за изгубљеним својим, донело спокој.
ДРУГО ВРЕМЕ У међувремену се удала за Бошка Жунића, добила двоје деце, Александра и Јелену, радила посао који је волела. Живот је добио други ток, друге љубави, не заборављајући никада прве, родитељске. Оно што је пропатила у детињству и младости, надокнађено је касније, иако никад у потпуности.
- Удала сам се у 19-ој, прво дете родила са 20, друго са 23 године. Саша и Јелена су данас одрасли људи. Нису засновали своје породице, што сам ја жарко желела, али Бог има план за сваког од нас. Видим да су срећни и насмејани, одрасли, школовани људи. Имамо и нашу Весну, која нам је најрођенија, јер је Саша воли. Бошко и ја смо ове године обележили шездесет година брака.
У овој причи о неправди, казни без злочина и страдању без разлога, највећи контраст даје сама Војислава. Није, иако је имала све разлоге за то, постала горка мрзитељка света. Напротив, хранитељка је, која плени топлином и љубављу.
- Волела бих да сви људи на свету, умето мржње и злобе, зависти и осуђивања других, уселе љубав у срца, да истински заволе ближње и да им се радују, да сваком желе добро, да се ником не свете и не пожеле зло.
Своја и препознатљива, елоквентна, са ставом, врцавог хумора, омиљена је у друштву. Као естета, у пензионерским данима напокон је имала времена да развија своју креативност, коју имају прилику да виде пријатељи у салону на поткровљу, својеврсној Земљи чуда.
Баш као што је Милица Миланова говорила: „Све дође на своје. Кад тад“.
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
