Верујем у Бога и у себе

Др Рената Трифковић рођена је ’76. у Пули, где је са братом и родитељима живела до шеснаесте године. Када је избио Наш рат, породица се селила којекуда док се није вратила међу своје, у Шабац. Баш овде, где су јој корени, нашла је свој идентитет. Одувек наклоњена уметности, похађала је часове код чувеног професора Драгише Марсенића, где је савладала цртеж, који је основ ликовне уметности и „заљубила“ се у мозиак.

- Код њега сам се први пут сусрела са мозиком, видела сам како се игра и одушевила се. Пожелела сам и сама да се тако играм, каже Рената и данас усхићена сећањима на своје почетке.

Најпре је уписала Историју уметности на Филозофском факултету у Београду, а на трећој години „се пребацила“ на Факултет ликовних уметности, сликарски одсек, где је завршила основне и мастер студије. Намеравала је да докторира на ФЛУ, а онда јој се догодио Рим.

Фото: Приватна архива

- Тата је прочитао у новинама конкурс за специјализацију у Италији. Нисам о томе размишљала, имала сам позив да останем на факултету као предавач у звању доцента. Међутим, мама је однела мој портфолио у Министарство вера и прошла сам у првом кругу.

Наредне године је, са још петоро колега, отишла у Рим. Та, 2004. била је прекретница у њеном животу.

- Радила сам мозаике за Атеље Centro Aletti. Путовала сам од Дамаска до Париза. Сви терени били су везани за цркву, с обзиром да Атеље припада католичкој цркви. Била је то интезивна година која ми је променила живот.

Фото: Centro Aletti - LIPA Edizioni

Ипак, још увек везана за своје првобитне планове, вратила се у Београд да докторира, а потом је, по позиву декана професора Роксандића, прихватила катедру за мозиак.

- Била сам на клацкалици две године, пар месеци сам проводила у Риму, пар у Београду. Са аеродрома сам трчала на Факултет, а по повратку, опет са аеродрома у атеље. Било је јако напорно. Морала сам да се определим.

И јесте. Њена дефинитивна одлука био је Рим. Због људског фактора, каже. Да ли је могуће да је једној православној Српкињи боље у Риму него у престоници Србије? Има ли то везе са тим да се овде успех не прашта, а када се говори, онда је „иза леђа“?

Слика говори више од речи. Када видиш слику, видиш причу

- На Академију сам доносила инструменте из Италије да студенти виде и осете да се може радити другачији мозаик, не само уз помоћ чекића. Доносила сам им другачије пинцете, шпаклице, кљешта, књиге... Неки су то погрешно схватили. Када сам чула како колеге причају против мене само зато што сам успела, било ми је тешко. Ја сам отворена и говорим искрено оно што мислим. Нисам желела да живим у таквој атмосфери. Отишла сам тамо где сам се осећала боље.

У Риму је сачекао њен нови живот. Данас води групу уметника у Атељеу Centro Aletti при Институту Pontificio istituto orientale, centro di studi e richerche “Ezio aletti”. Подучава их литургијској уметности, супервизор је, припрема терене и ради мозике.

Фото: Centro Aletti - LIPA Edizioni

СВАКО ИМА СВОЈ ПОЗИВ
Разговор са Ренатом текао је спонтано, као река, уз обиље радости којом одише.

Звучиш као неко ко је у потпуности задовољан, шта више, срећан?
- Хвала Богу и његовој милости. Ништа друго не може да буде. Ја то тражила нисам, заиста је дошло одозго. Заволела сам црквену уметност. Најбоља дела су настала захваљујући дару од Бога и вери у Њега.

Потпуно је другачија перспектива човека који је верујући од онога који то није, самим тим и уметника?
-Управо тако. Без Промисла Божјег, човек не може да ради у црвки. Мора да буде свестан себе, али у служби Вишњем. Да верује у себе као инструмента у Божјим рукама. Ових двадесет година виђам људе како погну главу и савију колена испред мозаика који сам радила. То је неописив осећај, неупоредив са било чим. Нисам у питању ја, него нешто више од мене.

Чуваш своје православље?
- Хвала Богу. Пре две године добили смо парохију, где је храм Светог Саве. Када сам се видела са папом Фрањом, рекла сам: „Да ли је могуће да од свих православних цркава само српска нема свој храм у Риму? Срамите се.“ Изгледа да је то уродило плодом. Владика Андреј је дошао из Беча и основали смо цркву, у којој сам урадила мозаик. Налази се у центру Рима. То је католичка црква, али ми је користимо за наше литургије.

Фото: Centro Aletti - LIPA Edizioni

Твој посао подразумева рад у атељеу и широм света?
- У атељеу сам док не урадим мозаик (радимо у тиму), али апликација и извођење захтева одлазак на лице места. Тренутно у Бразилу радим највеће Богородичино светилиште на свету. Израда мозаика започета је пре ковида, али је обустављена тако да смо ишли у три наврата и до сада израдили северну и јужну фасаду. То је огроман простор.

Иако учиш ументике, и сама се константно усавршаваш?
- Завршила сам неколико специјализација. Усавршавању нема краја, што посебно важи за литургијску уметност. Радимо тимски, велике површине, огромне. Наш мозаик има савремени израз. Од када је настала, техника мозаика користила је и плочу, и облутке, и металне делове, и дрво. Мозаик није само коцкица. То је само један вид обраде камена, који може да се обради на разне начине. То је l’arte musiva. Одатле и назив - мозиак. Камен обрађен на било који начин и залепљен на одређену површину може бити део технике мозаика. Ми у атељеу користимо све.

Који период је био најзначајнији за тебе као уметника?
- У периоду између израде мозаика у Фатими, који је био први већи пројекат на коме сам радила, и у Лурду, умро ми је отац. То је био јако тежак период за мене, али драгоцен за моју веру. Много ми је помогло то што сам кроз уметност могла да изразим своју тугу и да је трансформишем. Иако, бол због губитка остаје. То је људски део у нама.

Фото: Centro Aletti - LIPA Edizioni

Шта би поручила нашим читаоцима?
- Да верују у Бога и у себе. Ако не верују у Бога, никада неће суштински веровати у себе. Не може једно без другога. Постоји нешто више од нас. Ако верујемо само у себе, ми верујемо само у оно што је везано за земљу. Али, ако верујемо у Бога, онда смо комплетни.

Дакле, веровати у свој божански и земаљски део?
- Управо. Мора се подједнако хранити и један и други део. Зато и јесте Бог тај који има две природе у себи, божанску и људску. Зашто се утелотворио? Да би схватио какви смо ми, које су наше слабости, како да нам помогне. Без Његове помоћи, нема ништа од нашега меса.

Црквена уменост ме је потпуно одушевила још док сам била на четвртој години ФЛУ у Београду. Радила сам мозаике у атељу професора Ђуре Радовића. Иако сам имала обавезу да урадим два, ноћу сам радила и направила тринаест мозаика

Не треба занемарити ни људски аспекат. Имала си и велику подршку својих родитеља?
- Наравно. Све што нам је дато, добили смо од Бога и наших родитеља. Да нисам имала такве родитеље, не бих успела сама, много тога би ми неостајало. Дали су ми одрешене руке и отворене очи. „Отвори четворе очи“, говорила ми је мајка. Дивно је бити поштован. Јако је важно да те неко пусти да радиш то за шта си рођен, разуме те и подржи, а да тај неко буде твој родитељ. Да буде физички присутан и да те упути како и шта да радиш за твоје добро. Мора да постоји и тај земљаски део. А Бог нас зове још док смо у утроби наше мајке. Тада нам шаље позив: „Излазите, позвани сте“.

Свако има свој позив, призив од Бога који треба да пронађе и да Му служи?
- Управо тако.