Искуство нас одређује

Глумица Анета Томашевић обележава четири деценије каријере и посвећености драмској уметности. Иако није рођена Шапчанка град на Сави доживљава као свој, што нема сумње да и јесте. Године рада, бројне улоге у Шабачком позоришту потврђују да је препознатљив део културне и уметничке сцене града.

У разговору за „Глас Подриња“ истиче да памти оно најлепше и оно најбоље, посебно реплике које када изговори ван сцене савршено се уклапају у дати тренутак. Јер како тврди, позориште је као живот, ништа мање и ништа другачије од њега.

Фото: Приватна архива

Крај овогодишње театарске сезоне, али и сезону обележила је представа „Госпођа министарка“ у режији Оље Ђорђевић. За сваку изведбу тражена је карта више, што посебно радује ансамбл, али и љубитеље драмске уметности у Шапцу. Наша саговорница дочарала је карактер омиљене министарке.

Улога госпође министарке дошла је (не)очекивано. Пред премијеру поменули сте да нисте прижељкивали да тумачите лик Живане.
- Увек сам сматрала да свака улога, било да имам две реченице реплика, или или играм два сата, свака је вредна и заслужује моју пажњу. Верујем да су оне са разлогом ту и да имају свој циљ. Не мерим улоге по количини текста. Свака је изазов. Као и оне где глумац не изговори ни једну једину реплику. Можда су оне и најзахтевније. Дочарати унутрашњи свет једног бића, без изговорене речи на сцени је можда и најтеже. Једна од таквих улога је била моја у представи Бановић Страхиња у режији Александра Ђорђевића. Један чин Анђелија, жена Бановић Страхиње не говори иако је њено суђење. А када је реч о министарки никада нисам прижељкивала ту улогу. Чак и када су ми говорили да бих требала, негодовала сам и говорила „Ту улогу ће сви дочекати на нож“. Она има култни статус. Писана за је Жанку Стокић. Затим је Љубина Бобић постала нова министарка и током година плејада наших глумица је играла министарку, што у позоришту, на малим екранима. Поређење је неминовно, али нисам се плашила да нећу успети, или то што ће ме поредити. Имала сам дилему шта могу ново да донесем на сцену као министарка. Но, Оља Ђорђевић је сјајна редитељка и поставила је временски оквир деведесете за дешавање министарке.

Да ли сте некада размишљали да своје мисли, искуства преточите у књигу?
Све што имам да кажем о позоришту, животу, уметности преточимо у представе Сцене „Маска“. Чувам и припреме писане за радио емисију „Арт драгстор“ која је емитована на радио Скали. Ко зна, можда некада.

Публика је веома позитивно реаговала на представу, посебно на Вашу улогу.
-Верујем да је добар Ољин потез то што се све дешава деведесетих. Довољно је протекло времена да нико не буде увређен, али и не постоји разлог за тако нешто. Позориште је слика света, оно упозорава, указује на све оно што је добро, или није у друштву. Оно је његово огледало. Но, када је реч о представи публика је доживела са великим симпатијама. Иако је реч о тешким временима, почетку кича и шунда, паду квалитета и квантитета око нас. Мислим да је врло паметно одабран тренутак. У деведесетим лежи почетак свега онога што живимо данас.

Ако бисте морали да одаберете да ли би то била Живана, Живка, или Живанаххх?
Живана је основа. Нешто непроменљиво. А све оно што се догодило мимо ње, све што је доживела када је постала супруга министра је последица. Последице њене амбиције настале преко ноћи, а проистекле из уживања у свим благодетима власти, ,моћи. Иако она то суштински нема. Све то је утицало да потпуно промени перцепцију себе, стварности, али и до стрмоглавог пада, као што то обично бива.

Мислим да носталгија расте после педесете године. Тада схватимо неке ствари. Почињем да уживам у ситницама. Примећујем небо, сунце, дрво, све оно што ме окружује. Верујем да нас искуство одређује

Поменули сте да је Живка променила перцепцију себе, стварности. Да ли је важно да у одређеним тренуцима постоји глас разума?
Она је на неки начин и жртва система, покварених вредности. Није имала глас разума да јој каже „Освести се“. Мислим да треба да имамо глас разума. Да ствари не узимамо здраво за готово. Посебно када се ради о успесима. Када осетимо моћ не треба да се ту осетимо сигурно, нити дозволимо да нас то понесе. Често је то изазов, али због тога је глас разума важан. Било да је то унутрашњи глас, или неког нама блиског.

Да ли даје наду и радује представа „Госпођа министарка“ за коју се од премијере тражи карта више?
Одмах смо били свесни да ће наслов привући публику и то је био паметан потез. Публика када погледа добру представу жели да се врати, погледа другу, те се тако гради верна публика. Представу чине глумци и сви они који учествују у процесу. Глумци јесу највидљивији. А шабачки ансамбл је познат по квалитету. У „министарки“ само Владимир Милојевић и ја имамо по једну улогу. Друге колеге тумаче по неколико. Њихова посвећеност, преданост је врхунац глумачког професионализма.

Фото: Приватна архива

Препознатиљвост саставни је део глумачког позива. Да ли Вас препознају суграђани?
Од улоге у Синђелићима млади ме препознају на улици. Понекад ми то буде чудно, некако неприпадајуће. У Шапцу живим 38 година, бројне улоге, а тек након ТВ серије ме препознају. То је мало поражавајуће. Не зато што ми је потребно да будем позната, већ зато што подарите себе, улоге на сцени позоришта, а препознају вас након што се само једном појавите на телевизији. Нажалост, мали проценат људи иде у позориште. А оно је за све. За све оне који желе да оплемене себе. Мислим да позориште није лака забава, чак ни комедије. Увек постоји нека поука.

Нисте прижељкивали улоге, а сарадњу са одређеним редитељем?
У Шабачком позоришту радила су велика имена српског театра. Александар Ђорђевић, мајстор филмске и позоришне режије са дивним приступом према раду, глумцима. У Шапцу режирао је више од 10 представа. Ансамблу је „усадио“ брзину размишљања на сцени. Аца ми је открио да сам комичарка. Као млада била сам уверена да је драма мој жанр. Са Александром Лукачем смо урадили искораке у другачије позориште, оно које бисмо сада назвали модерно. Морам да поменем и Никиту Миливојевића. Верујем да су његово дело неке од најбољих представа Шабачког позоришта. Затим Кокан Младеновић, један од мојих омиљених. Ту је и Југ Радивојевић. Жао ми је што нисмо радили са Јагошем Марковићем. Сигурно да има редитеља са којима нисмо сарађивали, а можда смо могли. Но, радујем се раду са младим редитељима.

Дати себе без резерве
Направити представу није лако. То је мукотрпан посао. Иза нас позоришних глумаца остају пожутеле фотографије, плакати. Остаје тренутни жар који предајемо публици. Али тај тренутак је вредан, леп, испуњавајући да ништа није важно.

Глумац на сцени и глумац ван ње. Колико су то две различите улоге?
Глумци су помало стидљиви, повучени и несигурни у себе. Они који се приватно понашају као на сцени или су недорасли, или олако схватају свој посао. Није суштина да на сцени будеш оно што јеси, већ оно што ниси. А када у себи пронађеш зрно онога што улога има. Е, то је већ таленат.

Премијере су посебне, али стресне за глумце.
Да, премијере су стресне. Такође, оне су прво приказивање пред публиком, али и празник за глумце. Након прве изведбе аплауз значи да је публика одобрила, потврдила ваш рад. Како време одмиче пред премијеру имам већу трему због одговорности, свесности. На дан премијере увек распремам кућу. Долазим раније у позориште где волим да се сама спремам, шминкам. То ме опушта и помаже да средим мисли. Нисам сујеверна, немам посебне ритуале. Имам своју мантру коју поновим неколико пута. То је реченица мог покојног оца, такође глумца. На почетку каријере ми је рекао и од тада је понављам.

Фото: Приватна архива

Да нисте глумца, били бисте?
Као мала желела сам да будем продавачица у парфимерији. То ми је деловало као магично место. Тете су биле лепе, љубазне и све је лепо мирисало. Да нисам глумица? Вероватно бих правила нешто. Волим ручне крeативне радове.

Верујете ли да свако „зашто?“ у животу има своје „зато“?
Верујем да се све у животу догађа са разлогом. Не онако како ми желимо, него како треба да буде. Мислила сам да ћу студирати на Академији, али сам била десета, а примили су те године девет. Да сам тада примљена живот би био другачији. Не бих имала породицу коју имам и коју волим највише на свету. Не бих живела у Шапцу, свом граду, где се моја мајка родила. Мислим да ни моја каријера не би била овако богата.

Занемарили смо једни друге. Гледамо се преко екрана, минимално комуницирамо. Изгубили смо емпатију, праведност, размишљамо само о себи, губимо свој језик. Постајемо нешто што нисмо. Имамо погрешне узоре, идоле. А када је све почело? Деведесетих

Како гледате на термин пензија?
Глумац док говори, чује, види не мора да буде у пензији. Нажалост, код нас се пензија изједначава са крајем сваке активности живљења. То је погрешно. Требало би да се поистовети са слободом, временом. Понекад глумци у пензији буду заборављени, скрајнути. Чак и ако ме моје матично позориште не буде контактирало када будем у пензији, Сцена „Маска“ је ту. Имати сталну, најискренију подршку је непроцењиво. Увек сам ту за Ивана, као и он за мене. Имати такву особу је савршено. Често питају како функционишу два глумца у браку. Веома добро, као и други супружници исте професије. Једно другом смо помоћ, потпора.