Фото: Приватна архива
НЕМАЊИ ПЕТРОВИЋУ ПРЕДВИЂАЈУ БЛИСТАВУ БУДУЋНОСТ
Када је права, љубав пре свега
Немања пише аранжамане за Мушки хор, Народни и школски оркестар КУД-а „Абрађевић“, свира виолину, фрулу, кавал, тамбуру и клавир. Пева. Од прошле године размишља о дириговању. Уз све, догодила се и љубав, али она права
Млади Шапчанин Немања Петровић (16) други је разред инструменталног и теоретског одсека средње Музичке школе „Михаило Вукдраговић“. Свира у Народном оркестру КУД-а „Абрашевић“ и пева у Мушком хору. Освојио је три прве награде на Републичком такмичењу у децембру прошле године из три различита предмета: солфеђо, теорија музике и музички облици.
Све је „плануло“ у марту прошле године. Свирао је у Народном оркестру КУД-а „Абрашевић“, када се постављала нова кореографија, женска игра из Македоније. Био је потребан солиста на бугарском кавалу, који нико није знао да свира. Генерално, мало је оних који знају. Питали су га да ли би могао да научи да свира кавал. Пристао је и научио за месец дана. Тада је „запао за око“ свом духовном и музичком оцу, Жељку Торбици, уметничком директору Мушког хора, који га је позвао да се опроба у хорском певању.
- Хорско певање је веома корисно за музичара, слушање своје деонице, свог места у колективу и, уопште, доприноса тиму. Почео сам да певам. Пробе су биле два пута недељно, у почетку долазио два пута месечно због школе, а на распусту редовно. Јако ми се свидела екипа, људи су невероватни, друштво је дивно. Одушевило ме је хорско певање.
„Препознао сам таленат код Немање и дао сам му поверење. У њему видим будућег директора Симфонијског оркестра. Када смо били на Међународном такмичењу у Херцег Новом, председница жирија, декан Музичке академије и професор Катедре за дириговање у Нишу питала ме је ко је музиколог Немања Петровић. Пре доделе дипломе нисам смео да кажем, а након тога сам рекао да дечко има шеснаест година. Истог секунда извадила је визит карту и рекла: „Нека ми се јави следеће годинее, хоћу да студира код мене.“
(Жељко Торбица, уметнички директор Мушког певачког друштва из Шапца)
Тако је експлодирало. Мушки певачки хор вредно је вежбао цело прошло лето да би се у најбољем издању представио на Међународном такмичењу хорова у Херцег Новом. Немања је ту имао своју „деоницу“.
- Прво певачко друштво из Шапца ишло је са циљем да освоји медаљу у Херцег Новом и требало нам је нешто фасцинантно. Пало ми је на памет да обрадимо за Мушки хор чувену Христићеву композицију „Свјати Боже“, али нисам знао сам то да урадим, а нисам смео никоме да кажем. Разговарао сам са Немањом и оно што сам размишљао месец дана, он је схватио за пет минута. Сутрадан је већ урадио аранжман и толико добро да, због његових младих година, нисам смео да кажем ко је то урадио. Потписао сам га као музиколога Николу Петровића, каже Торбица.
НЕ ЗНА СЕ ШТА ЈЕ ЛЕПШЕ
Пре него што су проглашени за најбољи хор, вежбали су три пута недељно. Позвали су диригенткињу из Београда, Драгану Јовановић, професорку на Катедри за дириговање и диригенткињу Collegium Musicuma да им да додатну подршку.
- Одржала нам је неколико проба, што је значило свима у хору, укључујући и нашу диригенткињу Мирјану Пантелић. Иако никога од нас није познавала, осетила нас је, посветила се сваком и „спаковала нас“. За мене је то било толико фасцинантно да сам пожелео да упишем дириговање. Од тада се ломим, виолина је одувек моја жеља, не зна се шта је лепше.
Почеци су увек у породици. Највећу улогу одиграо је, не знајући, деда Верољуб.
- Мој деда је јако волео музику, посебно виолину. Био је весељак, волео је кафану, али као сеоско дете, није имао имао приликуда се оствари. Желео је да неко тај музички потенцијал оствари, можда баш ја, али никада није рекао. Мене су, за разлику од њега, а можда баш због тога, родитељи подржали. Мој професор виолине Милан Богдановић рекао је да ми добро иде, да имам слуха и да сам спреман за музику. Када се тачно десило, не знам. Само знам да сам желео да упишем само средњу Музичку школу. Деда је био јако срећан.
Немања нам је рекао да је виолина за њега начин живота. Ујутру, када се пробуди, има жељу да је дотакне, и када је не свира. Да је узме, осети у рукама и врати у кофер. А од прошле године размишља о дириговању. Рекли смо му да има две године пред собом да се определи.
- Да, али већ је време да идем код професора, а ја не знам шта желим. Не бих могао да свирам виолину као диригент. Такође, колико год да је волим, вежбање је мукотрпан рад. Одричете се половине твог живота. А диригент је као режисер који има визију. Оба позива су племенита и часна. Видећу.
Немања пише аранжамане за Мушки хор, Народни и школски оркестар, свира виолину, фрулу, кавал, тамбуру и клавир. Пева.
Знајући да нико нема право да се меша у нечији пут, само сам натукнули – дириговање. Када је неко свестран и осећа музику, онда би требало да буде „први међу једнакима“.
ПОВРАТАК У НАДУ
Увек је тешко ускладити живот са даром који се развија. На све, Немањи се догодила љубав. И то не било која. Права, кажу Шапчани.
- Догодила се, наизглед, сасвим случајно. Просто је планула између нас, не одмах, али смо обоје знали да смо једно за друго. Не правимо планове за будућност, лепо нам је када смо заједно.
На овом месту догађа се заплет. На питање како све постиже, одговорио нам је уобичајено: „Има времена за све кад се човек добро организује. И за рад, дружење, изласке, девојку“. А одговор на друго питање нас је оставио без текста. Када би морао да бира, шта би изабрао, музику или девојку. Није трепнуо, одговорио нам је: „Девојку. Када је права, љубав је на првом месту.“
Одавно нисамо чули овакав одговор од младог човека. У свету интереса и интерешџија, где се гледа ко ће коме лакше јаму ископати и ногу подметнути, Немањин одговор даје наду и враћа веру у младост, у Србију.
Све је „плануло“ у марту прошле године. Свирао је у Народном оркестру КУД-а „Абрашевић“, када се постављала нова кореографија, женска игра из Македоније. Био је потребан солиста на бугарском кавалу, који нико није знао да свира. Генерално, мало је оних који знају. Питали су га да ли би могао да научи да свира кавал. Пристао је и научио за месец дана. Тада је „запао за око“ свом духовном и музичком оцу, Жељку Торбици, уметничком директору Мушког хора, који га је позвао да се опроба у хорском певању.
- Хорско певање је веома корисно за музичара, слушање своје деонице, свог места у колективу и, уопште, доприноса тиму. Почео сам да певам. Пробе су биле два пута недељно, у почетку долазио два пута месечно због школе, а на распусту редовно. Јако ми се свидела екипа, људи су невероватни, друштво је дивно. Одушевило ме је хорско певање.
(Жељко Торбица, уметнички директор Мушког певачког друштва из Шапца)
Тако је експлодирало. Мушки певачки хор вредно је вежбао цело прошло лето да би се у најбољем издању представио на Међународном такмичењу хорова у Херцег Новом. Немања је ту имао своју „деоницу“.
- Прво певачко друштво из Шапца ишло је са циљем да освоји медаљу у Херцег Новом и требало нам је нешто фасцинантно. Пало ми је на памет да обрадимо за Мушки хор чувену Христићеву композицију „Свјати Боже“, али нисам знао сам то да урадим, а нисам смео никоме да кажем. Разговарао сам са Немањом и оно што сам размишљао месец дана, он је схватио за пет минута. Сутрадан је већ урадио аранжман и толико добро да, због његових младих година, нисам смео да кажем ко је то урадио. Потписао сам га као музиколога Николу Петровића, каже Торбица.
НЕ ЗНА СЕ ШТА ЈЕ ЛЕПШЕ
Пре него што су проглашени за најбољи хор, вежбали су три пута недељно. Позвали су диригенткињу из Београда, Драгану Јовановић, професорку на Катедри за дириговање и диригенткињу Collegium Musicuma да им да додатну подршку.
- Одржала нам је неколико проба, што је значило свима у хору, укључујући и нашу диригенткињу Мирјану Пантелић. Иако никога од нас није познавала, осетила нас је, посветила се сваком и „спаковала нас“. За мене је то било толико фасцинантно да сам пожелео да упишем дириговање. Од тада се ломим, виолина је одувек моја жеља, не зна се шта је лепше.
Почеци су увек у породици. Највећу улогу одиграо је, не знајући, деда Верољуб.
- Мој деда је јако волео музику, посебно виолину. Био је весељак, волео је кафану, али као сеоско дете, није имао имао приликуда се оствари. Желео је да неко тај музички потенцијал оствари, можда баш ја, али никада није рекао. Мене су, за разлику од њега, а можда баш због тога, родитељи подржали. Мој професор виолине Милан Богдановић рекао је да ми добро иде, да имам слуха и да сам спреман за музику. Када се тачно десило, не знам. Само знам да сам желео да упишем само средњу Музичку школу. Деда је био јако срећан.
Да, али већ је време да идем код професора, а ја не знам шта желим. Не бих могао да свирам виолину као диригент. Такође, колико год да је волим, вежбање је мукотрпан рад. Одричете се половине твог живота. А диригент је као режисер који има визију. Оба позива су племенита и часна. Видећу
Немања нам је рекао да је виолина за њега начин живота. Ујутру, када се пробуди, има жељу да је дотакне, и када је не свира. Да је узме, осети у рукама и врати у кофер. А од прошле године размишља о дириговању. Рекли смо му да има две године пред собом да се определи.
- Да, али већ је време да идем код професора, а ја не знам шта желим. Не бих могао да свирам виолину као диригент. Такође, колико год да је волим, вежбање је мукотрпан рад. Одричете се половине твог живота. А диригент је као режисер који има визију. Оба позива су племенита и часна. Видећу.
Немања пише аранжамане за Мушки хор, Народни и школски оркестар, свира виолину, фрулу, кавал, тамбуру и клавир. Пева.
Знајући да нико нема право да се меша у нечији пут, само сам натукнули – дириговање. Када је неко свестран и осећа музику, онда би требало да буде „први међу једнакима“.
ПОВРАТАК У НАДУ
Увек је тешко ускладити живот са даром који се развија. На све, Немањи се догодила љубав. И то не било која. Права, кажу Шапчани.
- Догодила се, наизглед, сасвим случајно. Просто је планула између нас, не одмах, али смо обоје знали да смо једно за друго. Не правимо планове за будућност, лепо нам је када смо заједно.
На овом месту догађа се заплет. На питање како све постиже, одговорио нам је уобичајено: „Има времена за све кад се човек добро организује. И за рад, дружење, изласке, девојку“. А одговор на друго питање нас је оставио без текста. Када би морао да бира, шта би изабрао, музику или девојку. Није трепнуо, одговорио нам је: „Девојку. Када је права, љубав је на првом месту.“
Одавно нисамо чули овакав одговор од младог човека. У свету интереса и интерешџија, где се гледа ко ће коме лакше јаму ископати и ногу подметнути, Немањин одговор даје наду и враћа веру у младост, у Србију.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
