Срећа је начин путовања

Шапчанка Ана Вучинић дипломирала је психологију на Филозофском факултету у Новом Саду. Од 2013. године ради на Одељењу психијатрије у Шапцу. Такође, пружа психолошке услуге у Дому здравља “Здравље плус” и, као стручни сарадник, професионалну асистенцију особама са инвалидитетом у предузећу за запошљавање и професионалну рехабилитацију особа са инвалидитетом “ Novitas Consult” од 2014. године. Има ћерку Марину од осамнаест и сина Јована од дванаест година.

Рођена је у Шапцу ‘84 године. После „Лазине“, завршила је средњу Медицинску школу (фармацеутски смер). Припремала се да упише фармацију, а онда је, одједном, ни данас не зна како, одлучила да упише психологију.

Фото: Приватна архива

- Ишла сам на часове код чувеног професора Криловића, спремала хемију, математику и, месец дана пред пријемни испит, одлучила сам да упишем психологију. Уопште не могу да се сетим шта је било одлучујуће, можда професорка Снежана Марић, која ми је предавала психологију... не знам, али донела сам праву одлуку. Кад радите оно што волите, онда то није посао.

Заједно је са тадашњим младићем, сада бившим супругом, студирала у Новом Саду. Била је на другој години факултета када је остала у другом стању, што је био шок за целу породицу, с обзиром да је била сјајан студент. Одлучила је да роди бебу и, уз подршку обе породице и колегиница, задржала статус редовног студента и завршила студије у року. О њеној упорности довољно говори чињеница да је само петнаест дана после порођаја положила испит, који је био условни за упис у трећу годину. Каже да је све у доброј организованости, која јој никада није мањкала. Напротив.

- Када сам постала мама, било ме је срамота да одем неспремна на испит. Какав бих била пример своме детету? Руководим се тиме да је модел понашања најбољи модел васпитања. Деца уче од нас. Никада нисам желела да моја деца имају свест о томе да нешто не могу. Причам о реалним жељама, оним које су у складу са могућностима.

Фото: Приватна архива

Када је дипломирала, завршила је приправнички стаж у Дому здравља, положила државни испит, али, је на посао чекала седам година.

Када је Јован напунио годину дана, добила је посао у шабачкој болници на шест месеци. По истеку уговора, пријавила се на конкурс у предузећу Новитас Консалт и добила посао, иако до тада није била сасвим упозната са тим шта све подразумева професионална рехабилитација.

- Тамо раде особе са инвалидитетом, углавном са територије града Шапца. На факултету нисмо учили о професионалној рехабилитацији, а у то време се није толико радило на социјалној инклузији кроз пословну сферу. Када сам добила посао на неодређено време у болници, хтела сам да дам отказ на том радном месту, али ме је директорка одвратила од тога и понудила ми Уговор о допунском раду, што се касније испоставило као најбоље могуће што је могло да ми се деси.

Новитас Консалт донео јој је другачији поглед на психологију и, уопште, на живот. Са сјајним људима који тамо раде, ништа јој не пада тешко. Када јој пријатељи кажу да мора мало да успорим, јер је шеснаест сати активна, одговара да би је, гледајући људе са којима ради, било срамота да нешто не може. Они су јој мотивација да позитивно посматра живот.

ДОПРИНОС ЗАЈЕДНИЦИ
Паралелно са стручном каријером, Ана је активно допринела заједници као председник Управног одбора удружења “Да будемо сви једнаки Шабац”. Током мандата, била је аутор и извршилац бројних пројеката. Њене различите активности и хуманитарне акције имале су за циљ помоћ и промоцију инклузије и права сваког човека и детета на достојанствен живот.
У току 2022/2023. године, похађала је обуку на Филозофском Факултету у Београду на Институту за педагогију и андрагогију, током које је стекла компетенције за рад са одраслима. Такође, завршила је низ различитих обука и курсева.

Свака помоћ има моћ
Када се отворио Дом здравља „Здравље плус“, понуђен јој је посао, где и данас ради као консултант. Каже да мора да „дозира“ себе, јер поред стручног рада, има додатних ангажмана. Самохрани је родитељ двоје деце, од којих једно има ретку болест.

- Јован се родио са врло ретком болешћу. Једини је у свету који има промену на седмом гену. Заправо, он има синдром Cornelije de Lange, а та врста промене пронађена је само код њега. Не знам да ли је у питању мој рад и труд, или смо имали срећу да су у питању минорне промене. Он је самосталан, фунцкионалан, пети је разред у „Јевремовој“, свира трубу у Музичкој школи... Има кашњење у расту и развоју, теже усваја знања, али је добро социјализован, музикалан и духовит тако да се његови недостаци, уз помоћ добре интеракције са људима, не примећују. Има сјајан квалитет живота. Испуњено је, срећно дете, ангажован и борбен. Мора да оствари оно што зацрта. Он је енергија која све нас покреће, мене највише.

Фото: Приватна архива

Од пре две године власник је и директор фирме Balance Group, која се бави увозом и продајом посебне линије професионалне и кућне хемије. Такође, директор је Фондације за помоћ и подшку особама из осетљивих категорија друштва “Баланс” која је основана прошле године.

- Цео мој живот је потрага за балансом, који је и одговор на свако питање. Баланс фондација основана је са жељом да се системски нешто промени. Као појединци не можемо много тога да урадимо, али иницијални пројекти који буде свест у заједници, представљају нешто што касније даје плодове.

Била је пријатно изненађена када је пројекат Фондације “Солидарност подели, свако лице развесели” са циљем укључивања шире локалне заједнице у процес инклузије у свим сферама друштвеног живота подржала Европска унија.

- Волим да кажем да свака помоћ има моћ. Поред професионалне, имам и личну мотивацију да изменим ствари које су у мом домену.

ЉУДИМА ЈЕ ЛАКШЕ ДА САЖАЉЕВАЈУ
„Некада наилазим на осуду. „Како може једна мама да буде образована, професионално остварена, нашминкана, да изађе негде, а дете јој је болесно?“ То се често дешава. Људима је лакше да сажаљевају. Ако сте јадни, утучени, онда је у реду, али да похвале вашу борбу и успех, то заиста учини мали број људи. Или ми кажу да ми се диве, а требало би да ме сажаљевају. Зашто?“

На питање има ли времена за приватни живот одговара да се труди и да све више има потребу за личним испуњењем. Мада, у њеном случају, тешко је разграничити професионално од личног остварења.

- Уз подршку моје мајке са којом живим са децом, успевам да отпутујем и да одем на неки релакс, да се видим са пријатељицама. Било је периода када сам стварно била потпуно професионално оријентисана, а сада сам научила да мало „повучем ручну“. Нисам тип жене која ће да седи код куће и да кука. Волим концерте. Релаксирам се уз књигу, читање ми је пасија. Храним се тиме да чиним добро људима. Хуманитарни рад ме испуњава. За мене су то понекад успутне ситнице понекад, а неком је то велико.
За себе каже да је некада била нестрпљива, желела је све и одмах, али да ју је Јован научио стрпљењу. Тако бива са родитељима који су спремни да уче од своје деце.

- Не може човек много да се промени у суштини, али поглед на свет, начин функционисања и понашања може. Имам испуњен, богат живот, кроз који константно циркулишу нови људи и догађаји. Увек нешто радимо, никада ми није досадно. Нисам тип који буди сажаљење код људи. Остварила сам све што сам желела. И својим пацијентима говорим да до сада нисам упознала особу која је имала неки циљ, да је на њему вредно радила, а да га није остварила. Али сам зато упознала немали број људи, посебно младих, који немају циљ. Углавном људи лутају без идеје и смисла.

ПРОЈЕКТИ
Међународни пројекат који је резултирао видео спотом за дечију песму извођену од стране сарајевског инклузивног хора “Принцес крофне” - “Све наше љубави”, који је финансирао Унеско БиХ; Изложба фотографија деце са сметњама у развоју под називом “Лепота несавршености”, уз подршку града Шапца; Креативне радионице “Направи, научи, подели” подржане од стране Канцеларије за младе града Шапца; Психолошке радионице као подршку мамама деце са сметњама у развоју под називом “Добра мама је мама која је добро“, финансиране од стране града Шапца.

На овом месту цитирали смо, поново, никада довољно, филозофа Михаила Ђурића: „Искуство смисла једина је истинска срећа човекова“.

- Срећа није циљ сам по себи, него начин живота. Када питам пацијенте шта желе, одговарају ми да желе да буду срећни. А шта то подразумева? Не би требало тежимо томе, него да тако живимо. Мисли добро, ради добро и биће добро. И наравано, све умерено. Срећа није одредиште, већ начин путовања.