ANĐELKA RADOVANOVIĆ, AUTORKA KNjIGE “KALjAVE COKULE“
Ljubav u doba rata
Poetska ljubav utkana u trulo tkivo rata koje je zaudaralo na smrt. Život čija su potka životi običnih porodica, malih ljudi koji sve ratove iznose na svojim leđima, kaže naša sagovornica, večno odana gradu kraj Save sa kojim je zajedno odrastala
Kao mala volela je da ide bosa, intuitivno sluteći da se preko stopala napaja energijom predaka. Na početku razgovora ističe da je tako bosonoga, završila predškolsko obrazovanje, osnovnu i srednju školu. Potom Ekonomsku u Šapcu i Višu Ekonomsku u Beogradu. Anđelci Radovanović, sudbina je odredila put, ignorišući njenu želju da završi Gimnaziju i studira medicinu. S drge strane, tvrdi da joj je ista ta sudbina poklonila ljubav prema pisanju i misli da će to raditi do poslednjeg daha.
Tema njenih do sada ispisanih romana je rat u Bosni, rat na Kosovu, adaptacija ljudi koji su otišli u inostranstvo i njihov pokušaj da se vrate i žive u domovini, preljuba, naučna fantastika, priče iz života, istorija grada Šapca od 1816. do 1831. godine, period između dva rata, okupacija Srbije i ratne godine.
Šta slikaju “Kaljave Cokule”?
-Pitanje je jednostavno ali je odgovor vrlo kompleksan.To je ljubavno poetski roman ali i mnogo više.To je priča o samrtnoj ljubavi koja je nikla i rascvetala se u uslovima rata.Klica života i besmrtnosti. Mislim da će radni naslov romana ''Nežni akordi ljubavi'' u olujnim vremenima rata to pojasniti i dočarati.Ljubav nežna, ranjiva, krhka ali i spremna da preživi sve strahote krvavog i bezumnog pira zla i odnese pobedu nad njim.
Poetska ljubav utkana u trulo tkivo rata koje je zaudaralo na smrt. Život čija su potka životi običnih porodica, malih ljudi koji sve ratove iznose na svojim leđima.Narod koga nikada niko nije pitao ni za šta je gurnut u sunovrat rata. Na njegovu glavu su se sručila streljanja zbog odmazde, viđenijih ljudi koje su obično zvali ''sirotinjskim majkama'', koncetracioni logori, ''Krvavi marš'', beda, nemaština, bolesti, glad od koje su najviše umirala deca, mobilisanja na silu, zbegovi, hladnoća. Ni jedan jezik nema toliko reči kojima se mogu opisati strahote rata.
Da li se kroz ljubav glavnih junaka Jelisavete i Cakana, u Vašoj novoj knjizi može meriti Vaša ljubav prema rodnom gradu?
-Reč je o ljubavi ali različitog inteziteta jer je i moja ljubav prema mom rodnom gradu samrtna i nadživeće me. Ona izbija iz svakog slova mojih romana ''Bejurdelem'' , ''Mali Pariz'', ''Kaljave Cokule'' i ''Šaninog Šora'' koji će biti promovisan u januaru iduće godine. Posebno bih istakla moju ljubav prema reci Savi koja me učila upornosti, da sve lepo i ružno prolazi, da svaki dan sviće zora i prilika za novi početak. Hvala joj što je preuzimala na sebe sve moje bolove, tuge, neisplakane suze, dileme , neostvarene ljubavi, promašaje i odnosila što dalje od mene.
Poznato je da su sve ''stare ljubavi'' pomalo tužne.Zašto je važno da baš ova ne bude zaboravljena?
-Možda su tužne? Ljubavna priča iz mog romana nije. Tragična je ali nije tužna. Iz nje izbija energija koja se probija kroz vekove noseći svetlost koja obasjava planetu obećavajući pobedu života nad smrću, reinkarnirnaciju ljubavi koju smo usput u surovoj borbi za opstanak izgubili. Ljubav je potisnuta zatočena u škrinjama naše duše koja polako zamire jer joj nedostaje so života. Želela sam i morala da napišem roman jer on sadrži lek čije ime se ne sme izgovoritit glasno jer će biti ismejano, ispljuvano i obezvređeno. Možda zvuči preterano ali smatram da čovečanstvo može spasti davno izgubljena reč čije pravo značenje smo zaboravili.
Tragičnu ljubav dvoje mladih upotpunjuju slike grada kroz vekove. U tami ratnog vihora bljesnu slike raskošne prirode grada pored Save. Koliko one bude nadu?
-Moj rodni grad nosi prokletstvo kuće na ćošku ili pored puta. Na izgled beznačajan, počinje zadnjim slovom azbuke ali u svim ratovima veoma značajan, heroj koji je žrtvujući sebe, izvojevao pobedu. Svi ratovi su protutnjali preko nas, svaka stopa zemlje je natopljena krvlju, a gazimo po grobljima, koja su svuda oko nas. Pišući o Šapcu, proučavala sam istoriju. Bio je prvo Bejurdelem tvrđava na Savi, Mali Pariz u doba Jevrema Obrenovića Srpski Verden u Velikom ratu, preživeo je Krvavi marš u drugom svetskom ratu, kolateralna šteta bio zadnjeg rata ali uvek posle svake kataklizme kao feniks se dizao iz pepela blistaviji i lepši nego ikad, zato ga neizmerno volim i zahvalna sam mu što mi dozvoljava da živim u ritmu njegovog srca.
Tema njenih do sada ispisanih romana je rat u Bosni, rat na Kosovu, adaptacija ljudi koji su otišli u inostranstvo i njihov pokušaj da se vrate i žive u domovini, preljuba, naučna fantastika, priče iz života, istorija grada Šapca od 1816. do 1831. godine, period između dva rata, okupacija Srbije i ratne godine.
Šta slikaju “Kaljave Cokule”?
-Pitanje je jednostavno ali je odgovor vrlo kompleksan.To je ljubavno poetski roman ali i mnogo više.To je priča o samrtnoj ljubavi koja je nikla i rascvetala se u uslovima rata.Klica života i besmrtnosti. Mislim da će radni naslov romana ''Nežni akordi ljubavi'' u olujnim vremenima rata to pojasniti i dočarati.Ljubav nežna, ranjiva, krhka ali i spremna da preživi sve strahote krvavog i bezumnog pira zla i odnese pobedu nad njim.
Poetska ljubav utkana u trulo tkivo rata koje je zaudaralo na smrt. Život čija su potka životi običnih porodica, malih ljudi koji sve ratove iznose na svojim leđima.Narod koga nikada niko nije pitao ni za šta je gurnut u sunovrat rata. Na njegovu glavu su se sručila streljanja zbog odmazde, viđenijih ljudi koje su obično zvali ''sirotinjskim majkama'', koncetracioni logori, ''Krvavi marš'', beda, nemaština, bolesti, glad od koje su najviše umirala deca, mobilisanja na silu, zbegovi, hladnoća. Ni jedan jezik nema toliko reči kojima se mogu opisati strahote rata.
Da li se kroz ljubav glavnih junaka Jelisavete i Cakana, u Vašoj novoj knjizi može meriti Vaša ljubav prema rodnom gradu?
-Reč je o ljubavi ali različitog inteziteta jer je i moja ljubav prema mom rodnom gradu samrtna i nadživeće me. Ona izbija iz svakog slova mojih romana ''Bejurdelem'' , ''Mali Pariz'', ''Kaljave Cokule'' i ''Šaninog Šora'' koji će biti promovisan u januaru iduće godine. Posebno bih istakla moju ljubav prema reci Savi koja me učila upornosti, da sve lepo i ružno prolazi, da svaki dan sviće zora i prilika za novi početak. Hvala joj što je preuzimala na sebe sve moje bolove, tuge, neisplakane suze, dileme , neostvarene ljubavi, promašaje i odnosila što dalje od mene.
Poznato je da su sve ''stare ljubavi'' pomalo tužne.Zašto je važno da baš ova ne bude zaboravljena?
-Možda su tužne? Ljubavna priča iz mog romana nije. Tragična je ali nije tužna. Iz nje izbija energija koja se probija kroz vekove noseći svetlost koja obasjava planetu obećavajući pobedu života nad smrću, reinkarnirnaciju ljubavi koju smo usput u surovoj borbi za opstanak izgubili. Ljubav je potisnuta zatočena u škrinjama naše duše koja polako zamire jer joj nedostaje so života. Želela sam i morala da napišem roman jer on sadrži lek čije ime se ne sme izgovoritit glasno jer će biti ismejano, ispljuvano i obezvređeno. Možda zvuči preterano ali smatram da čovečanstvo može spasti davno izgubljena reč čije pravo značenje smo zaboravili.
Tragičnu ljubav dvoje mladih upotpunjuju slike grada kroz vekove. U tami ratnog vihora bljesnu slike raskošne prirode grada pored Save. Koliko one bude nadu?
-Moj rodni grad nosi prokletstvo kuće na ćošku ili pored puta. Na izgled beznačajan, počinje zadnjim slovom azbuke ali u svim ratovima veoma značajan, heroj koji je žrtvujući sebe, izvojevao pobedu. Svi ratovi su protutnjali preko nas, svaka stopa zemlje je natopljena krvlju, a gazimo po grobljima, koja su svuda oko nas. Pišući o Šapcu, proučavala sam istoriju. Bio je prvo Bejurdelem tvrđava na Savi, Mali Pariz u doba Jevrema Obrenovića Srpski Verden u Velikom ratu, preživeo je Krvavi marš u drugom svetskom ratu, kolateralna šteta bio zadnjeg rata ali uvek posle svake kataklizme kao feniks se dizao iz pepela blistaviji i lepši nego ikad, zato ga neizmerno volim i zahvalna sam mu što mi dozvoljava da živim u ritmu njegovog srca.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
25. april 2024.
