KORONA ZAUSTAVILA HAJDUČKO VEČE ALI MAČVANI
SU UVERENI “BIĆE DANA ZA MEGDANA”
SU UVERENI “BIĆE DANA ZA MEGDANA”
Devojke vole hajduke
Preči od svega ljudski životi. Priče prenošene s kolena na koleno i uvek im se ponešto dodavalo, da duže traju. Sećanja ne blede, a nekadašnji poslanik u Skupštini Srbije iz Salaša Crnobarskog Rade Teodorović podseća na reči istoričara Radoša Ljušića, “Ako su nam preci bili hajduci, bilo bi ružno da mi budemo sveci!”
Korona virus doprineo je otkazivanju tradicionalne i najznačajnije kulturno-turističke manifestacije u opštini Bogatić, “Hajdučko veče”, koja je prvi put održana 16 jula 1966. godine u crkvenom dvorištu Crne Bare, nedaleko od Drine. Stariji pamte da je tada između ostalog bilo takmičenje momaka u: nadvlačenju klipka, skoku u dalj iz mesta, bacanju kamena s ramena. Pobedio je meštanin Đoka Pavić i tako postao prvi harambaša.
Mačvani dugo neguju i obogaćuju ovu manifestaciju. Posmatrači kažu da je to jedan od najvažnijih razloga što je obeležila pola veka trajanja. Sastoji se iz “Mačvanske svadbe” i “Hajdučkog takmičenja za titulu harambaše”. Šestostruki osvajač sablje “dimiskije” Živomir Drezgić iz Dublja, deleći nesebično savete novim harambašama, kaže da korona virus jeste zaustavio ovogodišnju manifestaciju ali “biće dana za megdana”, poručuje on, uvek spreman da izazove mlađe da u njegovom senjaku odmere snage u brzom penjanju uz konop (kod hajduka je to uz drvo).
Svoj utisak o hajducima prenosi i nekadašnji poslanik u Skupštini Srbije iz Salaša Crnobarskog Rade Teodorović, podsećajući na reči istoričara Radoša Ljušića, koji kaže:”Ako su nam preci bili hajduci, bilo bi ružno da mi budemo sveci”.
Ovog puta prevagnula je borba protiv korona virusa, ustvari, tvrde u Turističkoj organizaciji opštine Bogatić, borba za živote ljudi. Zato su se odlučili da manifestaciju, planiranu za prvi avgust ove godine, ne održe.
Organizatori ističu da su im poznate sve manjkavosti “hajdučije” iz sredine 19 veka. Izvan svega, značilo je to ( Odlazak u hajduke) svojevrsnu “privilegiju” za “najhrabrije i najbolje”. Istorija beleži da onaj ko jednom bar nije okušao sreću u hajdučiji, gledan je s podozrenjem, nazivan mekušcem i tretiran kao neko kome snaga i obraz nisu za ponos.
Devojke su podseća istoričar Radoš Ljušić na osnovu etnografskih izvora hajducima bile opčinjene. Istina, bilo je i onih koji su im pravili nevolju, sramotili ih i brukali, ali hajdučka reč i stasitost nisu se mogli odbaciti. Devojačka srca su bila na njihovoj strani.
Hajdučke čete tridesetih godina 19 veka nisu bile brojne. Najčešće ih je u grupi bilo pet. Mahom su to bili mladi ljudi, u većini slučajeva oženjeni i sa nekoliko dece. Svaka družina imala je svoga harambašu. Bili su naoružani dugim i kratkim puškama, pištoljima i jataganima.
Od odeće posebno su im se isticale crvene čakšire. U hajduke su odlazili i bogati i siromašni, a i sveštena lica.
Mačvani dugo neguju i obogaćuju ovu manifestaciju. Posmatrači kažu da je to jedan od najvažnijih razloga što je obeležila pola veka trajanja. Sastoji se iz “Mačvanske svadbe” i “Hajdučkog takmičenja za titulu harambaše”. Šestostruki osvajač sablje “dimiskije” Živomir Drezgić iz Dublja, deleći nesebično savete novim harambašama, kaže da korona virus jeste zaustavio ovogodišnju manifestaciju ali “biće dana za megdana”, poručuje on, uvek spreman da izazove mlađe da u njegovom senjaku odmere snage u brzom penjanju uz konop (kod hajduka je to uz drvo).
Svoj utisak o hajducima prenosi i nekadašnji poslanik u Skupštini Srbije iz Salaša Crnobarskog Rade Teodorović, podsećajući na reči istoričara Radoša Ljušića, koji kaže:”Ako su nam preci bili hajduci, bilo bi ružno da mi budemo sveci”.
Ovog puta prevagnula je borba protiv korona virusa, ustvari, tvrde u Turističkoj organizaciji opštine Bogatić, borba za živote ljudi. Zato su se odlučili da manifestaciju, planiranu za prvi avgust ove godine, ne održe.
Organizatori ističu da su im poznate sve manjkavosti “hajdučije” iz sredine 19 veka. Izvan svega, značilo je to ( Odlazak u hajduke) svojevrsnu “privilegiju” za “najhrabrije i najbolje”. Istorija beleži da onaj ko jednom bar nije okušao sreću u hajdučiji, gledan je s podozrenjem, nazivan mekušcem i tretiran kao neko kome snaga i obraz nisu za ponos.
Devojke su podseća istoričar Radoš Ljušić na osnovu etnografskih izvora hajducima bile opčinjene. Istina, bilo je i onih koji su im pravili nevolju, sramotili ih i brukali, ali hajdučka reč i stasitost nisu se mogli odbaciti. Devojačka srca su bila na njihovoj strani.
Hajdučke čete tridesetih godina 19 veka nisu bile brojne. Najčešće ih je u grupi bilo pet. Mahom su to bili mladi ljudi, u većini slučajeva oženjeni i sa nekoliko dece. Svaka družina imala je svoga harambašu. Bili su naoružani dugim i kratkim puškama, pištoljima i jataganima.
Od odeće posebno su im se isticale crvene čakšire. U hajduke su odlazili i bogati i siromašni, a i sveštena lica.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
25. april 2024.
