Branko Živanović, profesor BBA
Vreme je za strategiju
Mnogi negativni efekti su, na žalost, samo odloženi, takođe su ispoljene i mnoge neracionalnosti, a scenario nismo “potrefili”. Nešto bolje pripremljena privreda, od sada se kontinuirano mora prilagođavati novim COVID-o paradigmama. Sa taktičkih, mora se preći na strateške mere, sa prilično ispražnjenom kasom. To će imati i svoju cenu
Ekonomske mere podrške privredi koje su preduzimale NBS i Vlada Srbije tokom trajanja epidemije koronavirusa, za Glas Podrinja analizirao je, Šapčanin profesor Branko Živanović. Predvideo je tri moguća scenarija ishoda korona krize, sa njihovim posledicama po nacionalnu ekonomiju i ocenio efikasnost preduzetih i budućih poteza države.
Gde se sada nalazimo?
-Prvi, najpoželjniji scenario sa sezonskim povlačenjem virusa i reanimacijom privrede u kratkom roku i definitivno je otpao. Najverovatniji je sledeći – proćićemo kroz još nekoliko epidemioloških talasa, verovatno u obliku sinusoide, nadajmo se, u opadajućem trendu i sa što manjim amplitudama. Efekti depresije, simultano će se produbljivati na socio-ekonomskom planu.
Vlada i monetarni autoriteti doneli su određene mere u proteklom period a otpočelo se i sa novim. Kakve su te mere dale rezultate i šta možemo očekivati od najavljenog drugog paketa?
-Dosadašnje mere ( inicijalni paket ) formatirane su u, očekivanom, prvom scenariju. Taktičke su. Ciljale su agregatnu tražnju i bile su usmerene da otklone strah privrednika od gubljenja tržišta i izbegnu nekontrolisan pad zaposlenosti. Konkretno, da preduprede ishitrena i masovna otpuštanja radnika.
Infodemija na temu : skupog zaduživanja, njegovog odlaganja i oslanjanja na međunarodnu pomoć, bolje upotrebe potrošenih sredstava kroz kanal pomoći najsiromašnijima i najugroženijima, urušavanja budžetske ravnoteže i sl., da joj se podleglo, kod privrednika bi otvorila sumnju u sumorne perspektive domaće privredne konjukture. Privredna aktivnost još više bi se urušila, mnogo više radnika bilo bi otpušteno, a manje posla započeto. Kreditni moratorijum i poreske olakšice, kombinovani sa finansijskom infuzijom ( garantna šema / fond za razvoj ), čak i inkriminisanim helikopterskim novcem ( starije generacije su ga uglavnom poklonile deci i unucima, danima su svi pričali o tome i u najvećoj meri novac je otišao u potrošnju ) su sprečili kritično urušavanje agregatne tražnje, privredi omogućili predah i kakvu takvu konsolidaciju i prilagođavanje. Predah u otplati depozitnu pred-kriznu kamatnu stopu kod poslovnih banaka je, sa 2,5 do 3% oborio na nekih 1,1 do1,5% respektivno u zavisnosti od banake, zahvaljujući formiranim rezervama kod privrede i stanovništva. Dakle, ušteđeni novac, nuđen je banci na oročenje.
Međutim, mnogi negativni efekti su, na žalost, samo odloženi, takođe su ispoljene i mnoge neracionalnosti, a scenario nismo “potrefili”. Nešto bolje pripremljena privreda, od sada se kontinuirano mora prilagođavati novim COVID-o paradigmama. Sa taktičkih, mora se preći na strateške mere, sa prilično ispražnjenom kasom. To će imati i svoju cenu.
Drugi paket bi, dakle, trebalo osmisliti i sastaviti od strateških mera? Od čega bi trebalo početi?
-Od zaštite ljudi i radnog procesa. Evidentno je da, na dalje, masovnog povlačenja radnika sa radnih mesta ne može biti. Kombinovano, zakonskim merama i interventnim fondovima pomoći preduzećima ( novac, higijensko-sanitarni material i maske), treba obezbediti uslove kreatanja i rada zaposlenih, kao i uslove; testiranja, oporavka i minimalne materijalne zaštite inficiranih i obolelih na radnom mestu. Neke kompanije to mogu obezbediti, bez većih poteškoća, u sopstvenoj režiji, pojedine biznise i preduzeća u tome treba pomoći, ali neophodan, tzv. donji standard, poželjno je uspostaviti i sprovoditi.
Treba identifikovati strateški važne sektore za nacionalnu ekonomiju, koji su najviše ugroženi, i kombinovanim fiskalno-finansijskim merama ih podržati da premoste krizu. To su u prvom redu : turističko ugostiteljska preduzeća, prevoz putnika i dobar deo transporta ( ne ceo, pojedini drumski transport robe pristojno radi i prihoduje ), tzv. “komponentaši”, posebno oni vezani za automobilsku industriju, i još neki…
Fiskalne olakšice treba produžiti, dokle to budžet može da izdrži. Takođe, moratorijum na otplate kredita. Moratorijum je efikasna mera. Slično se može postići i upućivanjem klijenata bankama na dogovor o reprogramu i restrukturiranju obaveza, koji bi paralelno isključio ponovnu rezervaciju plasmana i obaranje kategorije klijenta, kao i eventualne nove kapitalne zahteve na kraju obračunske godine – što bi bilo moguće regulisati samo odlukom NBS. Međutim, to bi uzelo dosta vremenena koje bi iziskivala sama procedura donošenja odluke o reprogramu/restrukturiranju plasmana. Situaciju bi dodatno zakomplikovala i neusklađenost zakonsko-sudske prakse i ponovnog uspostavljanja hipoteke, dodatnog roka za primedbe/žalbe i troškova ponovne procene. Naravno, i odluka ne bi bila obavezujuća za banku, koja bi rukovođena kratkoročnim ciljevima, mogla da se ogluši o ovaj apel, nešto naplati a firmi stvori nerešiv problem. Moratorijum, bi sve ovo u momentu rešio – obavezujući je, isklučujuje ponovnu rezervaciju plasmana i dekategorizaciju klijenta, ponovni upis hipoteke sa svim njegovim rizicima i dodatni trošak procenitelja i notara.
Moratorijum, ovaj put treba uspostaviti na fleksibilnijoj osnovi. Oročiti ga na period do kraja pandemije plus kratak rok ponovnog uspostavljanja gotovinsko-konverzionog ciklusa kada bi firme i realno mogle da otpočnu vraćanje. Firmama i bankama treba ostaviti prostor za dogovor oko same dinamike i modela otplate kamate. Takođe, eventualnog otplaćivanja i dela glavnice u motatorijum-intervalu, čime bi se smanjila kasnija izdvajanja i umanjio iznos ukupno plaćene kamate.
Drugi, tzv. opcioni ešalon koji bi podlegao moratorijumu bi činile industrije, koje će verovatno ( ali ne i nužno) doživeti sličnu sudbinu produženjem trajanja epidemije. Veći deo prerađivačke industrije, recimo tekstilna. Tekstilci koji rade isključivo za svoje potrebe i domaće tržište, biće u mnogo manjem problemu od firmi koji uslužno šiju i izrađuju poluproizvode i proizvode od kože i gume za potrebe ino-kompanija i izvoz. Tu bi stvar trebalo postaviti još fleksibilnije i ostaviti veći prostor za dogovor banke i klijenta.
Građevina je sektor koji, neobično dobro stoji, imajući u vidu vanredne okolnosti. Na njenoj podršci treba istrajavati, ne u smislu odlaganja isplate obaveza koliko u stvaranju uslova za proširenje tržišta. U tom smeru treba kreirati državne stimulanse gledajući na period i po ukidanju epidemije. NBS je učinila iskren pokušaj upućivanjem banaka da učešće kod stambenih kredita spuste na 10%. Međutim, bez dodatnih garancija, rizično je to za bankarski sektor u ovom trenutku, ali svakako sa tim treba nastaviti. Stanogradanja ima naglašene katalizatorske efekte. Deo učešća treba da preuzme država, i mladima, njegov ukupan ili delimični povraćaj ostavi za period nakon otplate kredita, ukoliko radni vek provedu u zemlji i ne prodaju nekretninu. Dugoročno bi ovo imalo efekte.
Međutim, moratorijum je donet na dva meseca sa merama frontalne budžetske isplate ?
-Biće produžen i ciljano diferenciran, takođe i naredne budžetske isplate - sa nešto većom cenom zaduživanja i naglašenijim budžetskim debalansom. Nadajmo se da to neće biti tako, međutim, nada nije strategija.
Da li ćemo moći i kako, da se zadužimo ? Šta će biti s javnim dugom ?
-Moćićemo, lako…., na spoljnjem i unutrašnjem planu. Cenu će odrediti naš ekonomsko-politički stataus i viđenje kreditora. Javni dug, izgleda ima “noćnu stražu”. Ne treba ga tako dramatično doživljavati. Štampaće se dosta novca u svetu, biće likvidna tržišta. Mnogi će to raditi. Dosta će se fleksibilnije gledati na dužnička racija i neće nam se to, baš tako, zameriti. Posebno ne, ukoliko sa tom cenom, sprečimo scenario da radnicima moramo da kažemo “da se vrate odakle su došli” i u pristojnoj meri saćuvamo produktivnu ekonomiju.
Kakva je dalja uloga banaka u svemu ovome?
-Banke treba čvrsto držati u igri i adekvatnim interesno-motivacionim okvirom ih sve više upućivati na tržište i zadaržavati na njemu. NBS, manje više, se i kreće u tom smeru. Dobra je odluka koja direktno vezuje smanjenje stope izdvajanja po osnovu obaveznih rezervi sa smanjenjem aktivne kamatne stope u formatu garantne šeme. Svakako, stimulanse u pogledu smanjenja obaveznih rezervi treba upućivati bankama i vezivati ih konkretno i pojedinačno za rast njihovog kreditnog portfolija. Generalno stopu izdvajanja po osnovu obavezne rezerve kontinuirano treba smanjivati i time podupirati likvidnost banaka. Ponovna rezervisanja treba ukidati, kod svih kreditnih prepakivanja koje su banke i klijenti zajednički preduzeli – novi rok, cena, progresivni model otplate…., uključujući i NPL klijente. Treba izbeći svako dupliranje i neproduktivnu upotrebu bankarskih resursa. Putem repo opreracija permanentno treba pojačavati bankarsku likvidnost. Ukoliko se ukaže prostor u budžetu i njima bi trebalo ponuditi opciju odlaganja poreza na dobit ili eventualno imovinu. Posebno onima koje se obrate za tako nešto. Naravno uz obavezan uslov zadržavanja adekvatnog nivoa kreditnog portfolija i njegove cene.
Da li sa garantnom šemom i kreditima treba nastaviti i istom tempu ?
-S garantnom šemom svakako. To je i najbolji potez Vlade i monetarnih vlasti. Banke još više treba uvući u igru. U ovom slučaju, kreditne odluke prolaze kroz njihov filter i nad njima se zadržava njihov nadzor. Upošljavaju se njihovi resursi na nivou stimulativnih kamatnih stopa. Banke su, respektivno, kod većine zanovljenih kredita dodale, najčešće i još 50% sopstvenih novoodobrenih sredstava. Oportuno je tempo i pojačati i planiranim 2 mld eura dodati još jednu. Takođe, garantni udeo države, otplatom, ne treba smanjivati već program širiti. Time bi banke još više bile izvučene na tržište i ostavljene ovde. Njihove odluke i sredstva su, ipak, najveći garant za profiliranje adekvatne privredne strukture na dugi rok.
Fond za razvoj je imao ulogu održavanja aktivnosti tržišta u inicijalnoj fazi. Kako tako, on ju je, delimično, i obavio. Započeto treba privesti kraju s preostalim delom namenjenih sredstava, da bi se sačuvalo poverenje, ali ne treba otvarati nova poglavlja. Odluke su ispod potrebnog renomea I počinju da itativaju nepoverenje privrede. Više bi trebalo, ponovo, podržati RAS da u kombinaciji sa lizing kućama stimuliše uvoz mašina i opreme. Tehnologija je kako trenutni tako i najveći dugoročni garant očuvanja privredne aktivnost i radnih mesta.
Gde se sada nalazimo?
-Prvi, najpoželjniji scenario sa sezonskim povlačenjem virusa i reanimacijom privrede u kratkom roku i definitivno je otpao. Najverovatniji je sledeći – proćićemo kroz još nekoliko epidemioloških talasa, verovatno u obliku sinusoide, nadajmo se, u opadajućem trendu i sa što manjim amplitudama. Efekti depresije, simultano će se produbljivati na socio-ekonomskom planu.
Vlada i monetarni autoriteti doneli su određene mere u proteklom period a otpočelo se i sa novim. Kakve su te mere dale rezultate i šta možemo očekivati od najavljenog drugog paketa?
-Dosadašnje mere ( inicijalni paket ) formatirane su u, očekivanom, prvom scenariju. Taktičke su. Ciljale su agregatnu tražnju i bile su usmerene da otklone strah privrednika od gubljenja tržišta i izbegnu nekontrolisan pad zaposlenosti. Konkretno, da preduprede ishitrena i masovna otpuštanja radnika.
Infodemija na temu : skupog zaduživanja, njegovog odlaganja i oslanjanja na međunarodnu pomoć, bolje upotrebe potrošenih sredstava kroz kanal pomoći najsiromašnijima i najugroženijima, urušavanja budžetske ravnoteže i sl., da joj se podleglo, kod privrednika bi otvorila sumnju u sumorne perspektive domaće privredne konjukture. Privredna aktivnost još više bi se urušila, mnogo više radnika bilo bi otpušteno, a manje posla započeto. Kreditni moratorijum i poreske olakšice, kombinovani sa finansijskom infuzijom ( garantna šema / fond za razvoj ), čak i inkriminisanim helikopterskim novcem ( starije generacije su ga uglavnom poklonile deci i unucima, danima su svi pričali o tome i u najvećoj meri novac je otišao u potrošnju ) su sprečili kritično urušavanje agregatne tražnje, privredi omogućili predah i kakvu takvu konsolidaciju i prilagođavanje. Predah u otplati depozitnu pred-kriznu kamatnu stopu kod poslovnih banaka je, sa 2,5 do 3% oborio na nekih 1,1 do1,5% respektivno u zavisnosti od banake, zahvaljujući formiranim rezervama kod privrede i stanovništva. Dakle, ušteđeni novac, nuđen je banci na oročenje.
Međutim, mnogi negativni efekti su, na žalost, samo odloženi, takođe su ispoljene i mnoge neracionalnosti, a scenario nismo “potrefili”. Nešto bolje pripremljena privreda, od sada se kontinuirano mora prilagođavati novim COVID-o paradigmama. Sa taktičkih, mora se preći na strateške mere, sa prilično ispražnjenom kasom. To će imati i svoju cenu.
Drugi paket bi, dakle, trebalo osmisliti i sastaviti od strateških mera? Od čega bi trebalo početi?
-Od zaštite ljudi i radnog procesa. Evidentno je da, na dalje, masovnog povlačenja radnika sa radnih mesta ne može biti. Kombinovano, zakonskim merama i interventnim fondovima pomoći preduzećima ( novac, higijensko-sanitarni material i maske), treba obezbediti uslove kreatanja i rada zaposlenih, kao i uslove; testiranja, oporavka i minimalne materijalne zaštite inficiranih i obolelih na radnom mestu. Neke kompanije to mogu obezbediti, bez većih poteškoća, u sopstvenoj režiji, pojedine biznise i preduzeća u tome treba pomoći, ali neophodan, tzv. donji standard, poželjno je uspostaviti i sprovoditi.
Treba identifikovati strateški važne sektore za nacionalnu ekonomiju, koji su najviše ugroženi, i kombinovanim fiskalno-finansijskim merama ih podržati da premoste krizu. To su u prvom redu : turističko ugostiteljska preduzeća, prevoz putnika i dobar deo transporta ( ne ceo, pojedini drumski transport robe pristojno radi i prihoduje ), tzv. “komponentaši”, posebno oni vezani za automobilsku industriju, i još neki…
Fiskalne olakšice treba produžiti, dokle to budžet može da izdrži. Takođe, moratorijum na otplate kredita. Moratorijum je efikasna mera. Slično se može postići i upućivanjem klijenata bankama na dogovor o reprogramu i restrukturiranju obaveza, koji bi paralelno isključio ponovnu rezervaciju plasmana i obaranje kategorije klijenta, kao i eventualne nove kapitalne zahteve na kraju obračunske godine – što bi bilo moguće regulisati samo odlukom NBS. Međutim, to bi uzelo dosta vremenena koje bi iziskivala sama procedura donošenja odluke o reprogramu/restrukturiranju plasmana. Situaciju bi dodatno zakomplikovala i neusklađenost zakonsko-sudske prakse i ponovnog uspostavljanja hipoteke, dodatnog roka za primedbe/žalbe i troškova ponovne procene. Naravno, i odluka ne bi bila obavezujuća za banku, koja bi rukovođena kratkoročnim ciljevima, mogla da se ogluši o ovaj apel, nešto naplati a firmi stvori nerešiv problem. Moratorijum, bi sve ovo u momentu rešio – obavezujući je, isklučujuje ponovnu rezervaciju plasmana i dekategorizaciju klijenta, ponovni upis hipoteke sa svim njegovim rizicima i dodatni trošak procenitelja i notara.
Moratorijum, ovaj put treba uspostaviti na fleksibilnijoj osnovi. Oročiti ga na period do kraja pandemije plus kratak rok ponovnog uspostavljanja gotovinsko-konverzionog ciklusa kada bi firme i realno mogle da otpočnu vraćanje. Firmama i bankama treba ostaviti prostor za dogovor oko same dinamike i modela otplate kamate. Takođe, eventualnog otplaćivanja i dela glavnice u motatorijum-intervalu, čime bi se smanjila kasnija izdvajanja i umanjio iznos ukupno plaćene kamate.
Drugi, tzv. opcioni ešalon koji bi podlegao moratorijumu bi činile industrije, koje će verovatno ( ali ne i nužno) doživeti sličnu sudbinu produženjem trajanja epidemije. Veći deo prerađivačke industrije, recimo tekstilna. Tekstilci koji rade isključivo za svoje potrebe i domaće tržište, biće u mnogo manjem problemu od firmi koji uslužno šiju i izrađuju poluproizvode i proizvode od kože i gume za potrebe ino-kompanija i izvoz. Tu bi stvar trebalo postaviti još fleksibilnije i ostaviti veći prostor za dogovor banke i klijenta.
Građevina je sektor koji, neobično dobro stoji, imajući u vidu vanredne okolnosti. Na njenoj podršci treba istrajavati, ne u smislu odlaganja isplate obaveza koliko u stvaranju uslova za proširenje tržišta. U tom smeru treba kreirati državne stimulanse gledajući na period i po ukidanju epidemije. NBS je učinila iskren pokušaj upućivanjem banaka da učešće kod stambenih kredita spuste na 10%. Međutim, bez dodatnih garancija, rizično je to za bankarski sektor u ovom trenutku, ali svakako sa tim treba nastaviti. Stanogradanja ima naglašene katalizatorske efekte. Deo učešća treba da preuzme država, i mladima, njegov ukupan ili delimični povraćaj ostavi za period nakon otplate kredita, ukoliko radni vek provedu u zemlji i ne prodaju nekretninu. Dugoročno bi ovo imalo efekte.
Međutim, moratorijum je donet na dva meseca sa merama frontalne budžetske isplate ?
-Biće produžen i ciljano diferenciran, takođe i naredne budžetske isplate - sa nešto većom cenom zaduživanja i naglašenijim budžetskim debalansom. Nadajmo se da to neće biti tako, međutim, nada nije strategija.
Da li ćemo moći i kako, da se zadužimo ? Šta će biti s javnim dugom ?
-Moćićemo, lako…., na spoljnjem i unutrašnjem planu. Cenu će odrediti naš ekonomsko-politički stataus i viđenje kreditora. Javni dug, izgleda ima “noćnu stražu”. Ne treba ga tako dramatično doživljavati. Štampaće se dosta novca u svetu, biće likvidna tržišta. Mnogi će to raditi. Dosta će se fleksibilnije gledati na dužnička racija i neće nam se to, baš tako, zameriti. Posebno ne, ukoliko sa tom cenom, sprečimo scenario da radnicima moramo da kažemo “da se vrate odakle su došli” i u pristojnoj meri saćuvamo produktivnu ekonomiju.
Kakva je dalja uloga banaka u svemu ovome?
-Banke treba čvrsto držati u igri i adekvatnim interesno-motivacionim okvirom ih sve više upućivati na tržište i zadaržavati na njemu. NBS, manje više, se i kreće u tom smeru. Dobra je odluka koja direktno vezuje smanjenje stope izdvajanja po osnovu obaveznih rezervi sa smanjenjem aktivne kamatne stope u formatu garantne šeme. Svakako, stimulanse u pogledu smanjenja obaveznih rezervi treba upućivati bankama i vezivati ih konkretno i pojedinačno za rast njihovog kreditnog portfolija. Generalno stopu izdvajanja po osnovu obavezne rezerve kontinuirano treba smanjivati i time podupirati likvidnost banaka. Ponovna rezervisanja treba ukidati, kod svih kreditnih prepakivanja koje su banke i klijenti zajednički preduzeli – novi rok, cena, progresivni model otplate…., uključujući i NPL klijente. Treba izbeći svako dupliranje i neproduktivnu upotrebu bankarskih resursa. Putem repo opreracija permanentno treba pojačavati bankarsku likvidnost. Ukoliko se ukaže prostor u budžetu i njima bi trebalo ponuditi opciju odlaganja poreza na dobit ili eventualno imovinu. Posebno onima koje se obrate za tako nešto. Naravno uz obavezan uslov zadržavanja adekvatnog nivoa kreditnog portfolija i njegove cene.
-S garantnom šemom svakako. To je i najbolji potez Vlade i monetarnih vlasti. Banke još više treba uvući u igru. U ovom slučaju, kreditne odluke prolaze kroz njihov filter i nad njima se zadržava njihov nadzor. Upošljavaju se njihovi resursi na nivou stimulativnih kamatnih stopa. Banke su, respektivno, kod većine zanovljenih kredita dodale, najčešće i još 50% sopstvenih novoodobrenih sredstava. Oportuno je tempo i pojačati i planiranim 2 mld eura dodati još jednu. Takođe, garantni udeo države, otplatom, ne treba smanjivati već program širiti. Time bi banke još više bile izvučene na tržište i ostavljene ovde. Njihove odluke i sredstva su, ipak, najveći garant za profiliranje adekvatne privredne strukture na dugi rok.
Fond za razvoj je imao ulogu održavanja aktivnosti tržišta u inicijalnoj fazi. Kako tako, on ju je, delimično, i obavio. Započeto treba privesti kraju s preostalim delom namenjenih sredstava, da bi se sačuvalo poverenje, ali ne treba otvarati nova poglavlja. Odluke su ispod potrebnog renomea I počinju da itativaju nepoverenje privrede. Više bi trebalo, ponovo, podržati RAS da u kombinaciji sa lizing kućama stimuliše uvoz mašina i opreme. Tehnologija je kako trenutni tako i najveći dugoročni garant očuvanja privredne aktivnost i radnih mesta.
Najnoviji broj
18. april 2024.
