Крпењача

Без најлепше споредне ствари на свету, село генерацијама не би било то што јесте. Полигон витештва и рашчишћавања рачуна је понекад чудна игра. Али кренимо редом. Када се од популарне крпењаче и ливада уз реке или заравни која се дала украсти од бразди и кртичњака, до првих лопти које су у села Поцерине и Посавотамнаве доносили гимназијалци и понеки студент или трговац заљубљен у игру ногама.
Сад да је и игра главом требало је проћи времена као и да заживе регуларна такмичења. Енглези јесу посејали семе фудбала, али уз витештво и љубав, те предани однос игри међу одељаним стативама и пречком ми смо их у селима надвисили. Сељани тврде да смо њима дали форе. Није да мислимо да је тако, али нека се замисле. Средином прошлог века пар генерација исписало је правила која важе и дан-данас. Сада се полу или шерети веле четврт професионалци плаћају да попуне празнину младих у селу, тек бубамара се котрља.
Предања и ту иду од, веровали или не, до спектакла које само овај простор може да изнедри, баш као и интернационалце широм планете. У Поцерини Гојко који је играо до шесте деценије живота и у Посавотамнави Пека, који је и за Гинисове странице, тврде све ређи сведоци велике љубави ка првој лопти у селу. А она беше од коже, наследник крпењаче, али и далеко болнија када се напуни водом. Тврди се у причама да су кршни момци падали у несвест од сусрета са лоптом која је стигла из Пеште. Бар тако веле.
Пека је трбухом за крухом кренуо у Нови Сад, али за недељни празник фудбала је морао бити ту. Веровали или не долазио је на саму утакмицу бициклом и одмах по завршетку се враћао. Без динара надокнаде, зар и рећи? Успут на ливади стизао пред меч и да се порве и одмери снагу, али са другарима до ногу потуче љутог ривала. И тако из генерације у генерацију и првих лига када се прешло и на поље обрачуна на рачун гостопримства.
Гојко је остао легенда за времена по дружењу после меча где је зарађено расипао на чашћавања па је тако пунио назови касу да се купе дресови, прве копачке и тако редом. Гол умео дати говорили ко руком, али и изути играча да памти од сезоне до сезоне. Играо је са вршњацима, али уистину са сином у тиму и по обичају био најбољи.
Сада је јелда, друго време. Новац је ушао и у зелени правоугаоник, а лопте постале брзе као муња. Зналци додају да су лопте брже, али да је фудбал дебело успорио. Без да икоме дајемо за право река фудбалска тече кривудавим током и све више пресушује. Крпењача остаје и даље оријентир и сведочење да стари нису имали слуха за нову игру. Морало се стадо чувати. Од два чобана утакмицу је играо ко победи у рвању, али витештво је налагало да ипак бољи оде на мегдан фудбалски.
Тако некад беше, а сада број оних који пикају бубамару је све мањи. Прво се пита за новац и машта о неким великим парама. Све се, па и код вајних Енглеза претворило у бизнис. Победа је само улазница у нове приче о новцу и тако у недоглед. Ни село сад не касни много. Талената има, али дубља каса води пулена у редове клуба који опет нуди сањани клуб ван границе земље. Врзино коло рекао би неко. Све је већи број и оних који су спремни да упуте младе на присећање на витешка времена, али прве недеље већ, клупа је кратка. Неко је имао преча посла, читајте исплативија, а сторије о игрању из љубави и рату између кртичњака приписују се имагинарном призвуку.
А и ко да памти крпењачу када су они који су измислили најлепшу споредну ствар на свету имају понеког свога у тиму и реку странаца. Духовити су израчунали као поређење да се у свакој земљи игра најмање домаћа лига.
И кога то брига? Битно је да се лопта окреће. А да ли је крпењача или супсонична свевидећа као рекоше недавно у питању мање је битно. Свугде у свету. Зар да у нашем селу буде другачије. Пека и Гојко су споменици неповратном.
Живела крпењача макар била и звучне марке. Фудбалу у селу само Свевишњи може помоћи. Понеки динар или евро би и те како помогао.