ПРОТЕСТ РАТНИХ ВЕТЕРАНА НА ВИДОВДАН НИКОГ НИЈЕ ИНТЕРЕСОВАО
КРИВИ ШТО СМО ЖИВИ
Прошле седмице, на Видовдан, српски ратни ветерани одржали су протесну шетњу у Београду. Нико од државних органа није разговарао са њима, као што ниједан медиј није пренео да се овај догађај уопште десио.
Неколико стотина резервиста војске и полиције, ратни војни инвалиди, чланови породица погинулих и несталих бораца и ратни војни ветерани, резервисти војске и полиције видели су ово као једино решење да неко чује њихов глас. Кренули су од цркве Свете Петке на Калемегдану, где је обављен парастос за све страдале борце у претходним ратовима, кроз Кнеза Михаила до платоа испред Народне скупштине. Желели су своје захтеве да предају председници Скупштине Маји Гојковић. Међутим, она је то без образложења одбила.
-Желимо право на достојанство. Желимо да се изборимо за право да српска војска, српска држава и српски хероји имају своје место у друштву. Најбољи марширају у овом строју. Ако вам требају часни људи, ако вам требају министри, било кога из овог строја да изаберете служиће Србији као што су и служили, часно и поштено, рекао је обраћајући се окупљенима Симо Реџеповић, један од организатора скупа.
Ветерани имају пет захтева. Желе национално признање учесницима ратова, затим израду и усвајање Закона о правима бораца који ће бити прихватљив свим учесницима ратова, националне пензије, право на бесплатно лечење, а као послењи захтев је наведена исплата ратних дневница.
Међу ветаранима је био и тридесетосмогодишњи Шапчанин Рајко Јанчикић, који је као веома млад био на ратишту.
-Сви смо били спремни да за нашу државу, народ, децу и слободу, дамо оно највредније – своје животе. Да ли смо погрешили? Да ли смо криви што смо преживели? Можда би држави јефтиније било да нам мртвима прави споменике по трговима, него да сада брине о нама преживелима. Изгледа да су сада прече фонтане и јарболи у Београду, него борци из целе Србије, који су ову државу бранили од непријатеља. Власти се мењају, али не и борци за слободу Србије. рекао је Јанчикић и истакао да ни једна политичка партије или покрет не стоји иза ових протеста.
Учесници наводе да су, док су стајали испред Скупштине, поред њих пролазили и представници власти и опозиције, али нико их није удостојио пажње. Само је лидер Двери Бошко Обрадовић разговарао са њима и обећао да ће њихове захтеве проследити свим посланичким групама и председници Скупштине. Обрадовић је сазвао и хитну конференцију за медије овим поводом, али она није имала одјека у јавности.
-Добили смо све битке на фронтовима, а политичари су изгубили све битке за преговарачким столовима. Молили смо државу да нас бар бесплатно лечи. Неће. Они једва чекају да сви ми помремо, па да кажу да нема више ветерана и да ратова није ни било. Ми смо њима терет. Тако се осећамо, а тако и јесте, рекао је Миле Милошевић, председник Удружења ратних ветерана.
За то време, у згради Скупштине, десетак ветерана, тешких инвалида, штрајковало је глађу. Ни то није никог много потресло.
-Овде међу нама има људи који су изгубили обе ноге и руке. Они су то изгубили у њиховим ратовима, а сада су препуштени сами себи. Зар су то ти људи заслужили, питао је Дејан Милошевић из Организације ратних војних инвалида и ветерана “Гвоздени пук”.
Ветерани чекају потез и реакцију државе. Уколико то изостане могућа је радикализација протеста, штрајк глађу, али и позивање народа да име се придружи на следећем скупу.
Ничија брига
Многи од њих су тешки инвалиди, на ивици егзистенције или социјални случајеви, јер немају могућност да зараде за пристојан живот. Одбачени од свих брига су само своје породице, ако је имају.
Иако су рањавани и гинули за државу Србију, све власти после 2000. године имале су према њима однос као да су се борили за тадашњи режим.
Неколико стотина резервиста војске и полиције, ратни војни инвалиди, чланови породица погинулих и несталих бораца и ратни војни ветерани, резервисти војске и полиције видели су ово као једино решење да неко чује њихов глас. Кренули су од цркве Свете Петке на Калемегдану, где је обављен парастос за све страдале борце у претходним ратовима, кроз Кнеза Михаила до платоа испред Народне скупштине. Желели су своје захтеве да предају председници Скупштине Маји Гојковић. Међутим, она је то без образложења одбила.
-Желимо право на достојанство. Желимо да се изборимо за право да српска војска, српска држава и српски хероји имају своје место у друштву. Најбољи марширају у овом строју. Ако вам требају часни људи, ако вам требају министри, било кога из овог строја да изаберете служиће Србији као што су и служили, часно и поштено, рекао је обраћајући се окупљенима Симо Реџеповић, један од организатора скупа.
Ветерани имају пет захтева. Желе национално признање учесницима ратова, затим израду и усвајање Закона о правима бораца који ће бити прихватљив свим учесницима ратова, националне пензије, право на бесплатно лечење, а као послењи захтев је наведена исплата ратних дневница.
Међу ветаранима је био и тридесетосмогодишњи Шапчанин Рајко Јанчикић, који је као веома млад био на ратишту.
-Сви смо били спремни да за нашу државу, народ, децу и слободу, дамо оно највредније – своје животе. Да ли смо погрешили? Да ли смо криви што смо преживели? Можда би држави јефтиније било да нам мртвима прави споменике по трговима, него да сада брине о нама преживелима. Изгледа да су сада прече фонтане и јарболи у Београду, него борци из целе Србије, који су ову државу бранили од непријатеља. Власти се мењају, али не и борци за слободу Србије. рекао је Јанчикић и истакао да ни једна политичка партије или покрет не стоји иза ових протеста.
Учесници наводе да су, док су стајали испред Скупштине, поред њих пролазили и представници власти и опозиције, али нико их није удостојио пажње. Само је лидер Двери Бошко Обрадовић разговарао са њима и обећао да ће њихове захтеве проследити свим посланичким групама и председници Скупштине. Обрадовић је сазвао и хитну конференцију за медије овим поводом, али она није имала одјека у јавности.
-Добили смо све битке на фронтовима, а политичари су изгубили све битке за преговарачким столовима. Молили смо државу да нас бар бесплатно лечи. Неће. Они једва чекају да сви ми помремо, па да кажу да нема више ветерана и да ратова није ни било. Ми смо њима терет. Тако се осећамо, а тако и јесте, рекао је Миле Милошевић, председник Удружења ратних ветерана.
За то време, у згради Скупштине, десетак ветерана, тешких инвалида, штрајковало је глађу. Ни то није никог много потресло.
-Овде међу нама има људи који су изгубили обе ноге и руке. Они су то изгубили у њиховим ратовима, а сада су препуштени сами себи. Зар су то ти људи заслужили, питао је Дејан Милошевић из Организације ратних војних инвалида и ветерана “Гвоздени пук”.
Ветерани чекају потез и реакцију државе. Уколико то изостане могућа је радикализација протеста, штрајк глађу, али и позивање народа да име се придружи на следећем скупу.
Многи од њих су тешки инвалиди, на ивици егзистенције или социјални случајеви, јер немају могућност да зараде за пристојан живот. Одбачени од свих брига су само своје породице, ако је имају.
Иако су рањавани и гинули за државу Србију, све власти после 2000. године имале су према њима однос као да су се борили за тадашњи режим.
М.М.
Најновији број
25. април 2024.
