Последњи аргонаут

„Заборавити све или се сећати свега - шта је веће проклетство?“ слоган је романа „Последњи аргонаут“ Александра Гаталице и представља синтезу целокупног списатељског и интелектуалног знања књижевника. У својим књигама аутор држи до добре садржајне нарације и труди се да сачува причу и причање на најбољи начин што је случај и у новом роману који се бави научном загонетком. Садржински и смисаоно догађаји су повезани у венац који плете главни јунак током необичног животног путовања. У Библиотеци шабачкој недавно је роман представљен читалачкој публици.
Идеју за роман пронашли сте у научном истраживању које се бави потенцијалом људског мозга.
- Десет процената нашег мозга чине неурони и они углавном раде све. Од основног функнционисања организма до чињенице ко смо то ми, чега се сећамо и кога волимо. Деведесет процената у нашем мозгу су глијалне ћелије за које се мислило да не раде ништа. Новија открића су констатовала да глијалне ћелије нешто ипак раде. Пре неколико година прочитао сам реферате на ту тему у којима је откривено да две такве ћелије комуницирају калцијумским таласима. Ако комуницирају, то значи да саопштавају нешто једна другој. Ми и даље не знамо шта оне саопштавају једна другој, а ту почиње мој роман, иза чињенице да имамо толики број ћелија које наизглед ништа не раде је једна врло једноставна, а опет замршена и инспиративна идеја. Уз помоћ дубинских можданих надражаја, херој романа се враћа у комплетна сећања на простор-време и све одједном изгледа другачије. Историја ту није од велике помоћи, старе навике још мање. Треба се снаћи у новом окружењу које је стварно колико и живот сам и испуњавају га људи са свим својим манама, пакостима и опасностима које око себе шире. Након смрти јунак спознаје да су сва његова потпуна сећања на једном митском месту помешана са свим потпуним сећањима свих људи који су од древног града Ур до данас живели. Претпоставља се, сто седам и по милијарди (107.428.659.237). Замислите да је то могуће, замислите снагу сећања свих људи, она би била налик божанској снази, а то јесте интрига вредна романа. Направио сам емотивни људски “Гугл” који је надмоћнији од ове мреже самим тим што га сачињавају људи, а не странице са често погрешним подацима. Човек је заправо једини оригинал, све остало су његове машинске копије.
Роман привлачи и интригира самим насловом. Ко је заправо последњи аргонаут?
- Ако је “Велики рат” роман моје каријере, ово је роман мог живота и у много чему је аутобиографски. Ово је на неки начин роман који покушава читаоцима да покаже и мени као писцу шта је заправо то сећање. Постоје две врсте сећања. Једна је нормативно или таксативно сећање на податке на историју, а оно друго и много важније је емотивно сећање. Сећате се бројева телефона, нечега што сте као одређен стручњак научили, али то нема емотивну вредност. Имате другу много важнију врсту сећања, емотивних. То је низ питања која се постављају човеку када се пробуди из коме, Како се зовете? Где сте се родили? Ко су вам родитељи?Како сте одрастали и живели? Имамо три временски омеђене целине у нашим животима. Тренутак садашњи за који не знамо шта је. То је бескрајно померање малог временског интервала који живи са нама. Имамо будућност, која није баш сазнајна, осим ако нисте Тарабић. Онда нам остаје та прошлост која нас одређује и која нам даје емотивну боју. Када заборавите емоције које вас везују за прошлост ви сте заборавили ко сте. Наиме, мој јунак је заборавио све што се тиче њега као човека и ту је кренуо у потрагу за собом самим. Долази у експериментални завод где покушава да врати сећање, а лекар не може да му помогне, јер су у питању емоције. Ипак, може да му понуди нешто друго, а то је контакт са сећањем свих људи који икада живели на Земљи. Он то оберучке прихвата, јер донекле схвата да је писац и тада почиње авантура и права потрага. На крају пронашао је себе, а успут и породицу. А то није мало, зар не?
Колико се “Последњи аргонаут” разликује од Ваших досадашњих књига?
- Као небо и земља. То је једини начин да писац остане свеж и нов. Обично кажем да је “Велики рат” историјски роман, а ово је идеалистички роман. Заједничко им је само слово “И” на почетку и ништа друго. Око четири године сам радио на књизи и то је неки мој темпо, али сасвим је другачија била тематика и начин писања, приступања књизи. У целини могу да кажем да сам се забављао колико ће надам се и читаоци. Реч је о потрази, јер аргонаути траже златно руно. У овом случају златно руно је срећа у животу свих нас. Морам да истакнем да сам веома задовољан што сам написао први пут роман са несумњиво срећним крајем. Није лако написати такав роман, зато што је то обично привилегија литературе која не претендује да буде озбиљна или велика, него нас на једноставан начин упућује како да будемо срећни и како да пронађемо смирење и задовољство. Овде је уплетено много тога, али крај је срећан. Потрага не само за срећом и за љубављу, свих нас, него и за оним што можемо назвати емотивним сећањем свих нас.
Колико данас трагамо за авантуром?
- Не знам да ли је у XIX веку било занимљивије него данас, али смо сада лишени сваке потраге. На један клик од нас се налазе и тачне и нетачне информације и подаци о свему што можете да замислити и што не можете замислити. Тако да нека посебна потрага за нечим што је информација или авантура ако хоћете више не постоји, авантура се налази чим упалите екран рачунара, а то баш и није она права авантура. Тако да се она права авантура, она људска заиста преселила у романе.
Колико се данас чита у Србији?
- Мислим да се боље чита него што се мисли. Чита се некритички све и свашта и то је чињеница, али имамо и правих читалаца, тако да ја идући Србијом, а са “Великим ратом” сам је прошао и од истока ка западу и севера ка југу, могу да кажем да се чита боље него што би људи замислили, нарочито у мањим срединама, где није толики избор. Шабац није таква средина, али се овде добро чита, наравно. Како идете ка мањим местима где нема много сензације и спектакла чита се све боље и боље. Волим мања места, јер се у њима одлично чита.

Шабац је мој град
- Шабац је после Београда и Новог Сада мој трећи град. Осећам се као код куће и срећан сам, јер сам овде имао прилику да представим и свој најновији роман. Након “Великог рата”, ово је најважнија књига коју сам написао. Она тек почиње да живи и прва представљања су одлична препорука за читање.

Александар Гаталица рођен је 1964. у Београду. Дипломирао је на катедри за Светску књижевност 1989. Појављује се на српској књижевној сцени 1993. године и од тада је објавио 11 књига. Проза Александра Гаталице преведена је на десет европских језика. Познат је и као преводилац (први пут је превео четири античке драме на српски језик, Еурипидове Алкестиду, Баханткиње и Ифигенију у Аулиди и Софокловог Едипа на Колону), превео је и песничку заоставштину песника који нису потпуније превођени (Мимнермо, Солон, Сапфа). У преводу Гаталице до сада су на позоришну сцену постављене три античке драме. Као музички критичар, писао је критике за дневне листове Глас јавности и Вечерње новости. Добитник је награда Милош Црњански, Иво Андрић, Умберто Саба, Награде Удружења драмских уметника, Стеван Сремац. Јануара 2013. добио је најпрестижније домаће књижевно признање НИН-ову награду за роман “Велики рат”, а месец дана касније и награду Меша Селимовић за исто дело.